3
Istraživanje je ostavilo trajni pečat na živote dece.
Eksperimenti na ljudima, posebno onima u marginalizovanim grupama, često su prelazili etičke granice, a jedan od najpoznatijih je takozvana ‘Čudovišna studija’ (‘The Monster Study‘). Ideja iza istraživanja je bila toliko zastrašujuća da su rezultati godinama skrivani.
Dr Vendel Džonson, autor pomenutog istraživanja, bio je logoped. Posebno ga je interesovala tema mucanja kod dece i želeo je da otkrije zbog čega se kod neke dece ono javlja. Kako bi došao do saznanja da li je reč o čisto genetskoj pojavi ili stečenom obrascu, 1936. godine rešio je da sprovede “Čudovišnu studiju” na Univerzitetu Ajova. Da mu je kojim slučajem ova ideja pala na pamet u poslednjih deceniju ili dve, vrlo je verovatno da bi ostao bez licence za rad, piše 24sata.hr.
Da bi sproveo analizu, Džonson je za potrebe istraživanja izdvojio 22 siročadi. Od tih 22, jedan deo su bila deca urednog jezičkog razvoja, a drugi deo deca koja su imala problem s mucanjem. Podeljeni su u dve grupe, a u svakoj od njih bio je jednak broj dece koje mucaju i one koja govore “normalno”. Ipak, jednu grupu označili su kao “mucače”, a drugu kao decu koja govore normalno, bez obzira na to što je u obe grupe bilo i jednih i drugih.
Tim autora studije sastajao se s decom svakih nekoliko nedelja u periodu od pet meseci, kako bi poslušali i procenili njihov razvoj govora. Međutim, informacije koje su deci davali o govoru nisu nužno bile istina. Zapravo, deca u ‘normalnoj’ grupi pohvaljena su zbog svoje sposobnosti dobrog govora, čak i ako su zapravo mucala ili su imala problema s govorom. Deci u grupi koja ‘mucaju’ rečeno je da loše govore, iako je tu bilo dece potpuno normalnog jezičkog razvoja.
Sledeća faza eksperimenta dogodila se 1938. godine, kada se timu istraživača priključila tek diplomirana studentkinja kliničke psihologije Meri Tudor. Njen zadatak je bio da istraži kako će na decu koja ne mucaju uticati ako im govore da oni zapravo mucaju i loše pričaju. Trebalo je otkriti da li takva uveravanja mogu kod njih stvoriti probleme u govoru.
Medi Tudor nije samo pokušavala da izazove mucanje kod zdrave dece, već istovremeno i da otkrije da li će podrška i ohrabrivanje dece koja mucaju uticati na to da im se govor popravi. Tudor i još pet studenata koji su pristali da budu “sudije” u istraživanju, slušali su svako dete kako govori i ocenjivali ih.
„Nespreman za razgovor, ali jasno pokazuje problem mucanja“, napisao je jedan od studenata prilikom ocenjivanja deteta i njegovog govora.
U svojoj je disertaciji Meri Tudor napisala je da je razgovarala s decom koja mucaju i kojima je govorila da zapravo ne mucaju te ih podsticala izjavama poput: „Prerašćeš to (mucanje), pa ćeš govoriti mnogo bolje nego sad… To je samo faza, tvoj govor će se popraviti…“ – napisala je.
„Imaš velikih problema s govorom i mnoge simptome deteta koje počinje mucati. Svaki put kad osetiš da ćeš zamucati, moraš odmah prestati da govoriš“, govorila je deci koja su stavljena u grupu ‘mucača’ a koja nisu imala problem s mucanjem.
„Koristi svoju snagu volje… Učini sve da sprečiš mucanje… Nikada nemoj govoriti ako to ne radiš kako treba. Vidiš kako (ime deteta u sirotištu koje je teško mucalo) muca, zar ne? Pa, i on je isto tako počeo kao ti sad“, nastavljala je.
Nakon drugog sastanka s petogodišnjom devojčicom koja je u istraživanje uključena kao dete urednog razvoja, ali u grupu dece koja mucaju, Tudor je napisala: „Bilo je jako teško naterati je da progovori, iako je pre mesec dana govorila vrlo slobodno“, piše NYT.
U grupi dece koja su označena kao deca urednog jezičkog razvoja, nije bilo nekog pomaka kod onih koji su zapravo mucali. Pohvale nisu napravile nikakav čudotvoran rezultat. Napredak je primećen samo kod jednog deteta iz ove grupe koje jeste mucalo.
A druge strane, deca u grupi koja su označena kao “deca koja mucaju” prošla su lošije. Od šestoro dece koja uopšte nisu mucala pre same studije, čak petoro je razvilo govorne probleme. Ta deca su se povukla u sebe, a neki od njih prestali su da govore. Kada je studija započela imali su samo pet godina.
Kada je eksperiment završen, pokazalo se da su deca koja su imala problem s mucanjem, koji često s godinama sam nestane, kasnije patila od psiholoških trauma. Istraživači su znali da je to mogućnost. Sami ispitanici saznali su da su bili deo studije tek 60 godina nakon što je ona završena. Podaci do kojih je istraživanje dovelo su bili korisni jer niko u to vreme nije prikupio toliko podataka o mucanju i njegovom poreklu. Ali premisa studije bila je toliko zastrašujuća da su joj studenti dali naziv ‘Čudovišna studija’.
Za ovaj eksperiment javnost je saznala tek 2001. godine kad je The San Jose Mercury News objavio niz članaka o studiji i komentare logopeda. Dok su neki tvrdili da je eksperiment prešao mnoge etičke granice, drugi su tvrdili da je taj način istraživanja samo rezultat svog vremena.
Pročitajte još:
U tom trenutku Vendel Džonson bio je mrtav više od 30 godina, a Univerzitet na kom je radio uputio je zvanično i javno izvinjenje za istraživanje. I tad su ispitanici počeli da saznaju šta im se zapravo dogodilo. I odlučili da pravdu zatraže na sudu.
Početkom 2000-ih, troje ispitanika tužilo je Univerzitet u Ajovi zbog emocionalnog stresa i lažnog predstavljanja. U tužbu su se uključili i potomci ostala tri deteta koja su bila u grupi dece označene kao “mucači”.
Njihovi advokati tvrdili su tvrdili da je uticaj studije ostavio trajni pečat na njihov život. Jedan od tužitelja je čak izjavio da ceo svoj život zbog toga ‘mrzi da govori’. Druga, koja kaže da sad ima dobar život, rekla je da nije imala mnogo prijatelja u sirotištu delom zato što je bila tako tiha i povučena nakon eksperimenta.
Pobedili su u nagodbi, a Univerzitet u Ajovi platilo je više od milion dolara žrtvama i njihovim naslednicima.
***
Bonus video: Podcast Život na srpskom – Nemanja Blažić – Tricky
