Zašto Srbi ne žele da žive na selu: Pogledajte odgovore koji su toliko istiniti da bole

Oni iz grada obično se izdaleka dive životu na selu, tom laganijem tempu gde nema nerviranja oko nebitnih stvari, gde sve teče samo od sebe, gde sve stižeš jer ti ne treba dva sata od tačke A do tačke B, gde jedeš jabuku koju ubereš sa drveta i neprskani paradajz direktno iz bašte.

Ali ko će da posadi tu baštu, ko će rano ujutru da ustane da pomuze krave da bi dobio sveže mleko, ko će da održava imanje da bi od njega mogao da živi, kako da obezbediš vodu, kako lošim putem zimi kad zaveje, a prvi lekar je desetinama kilometara udaljen…

Baš o tome šta zapravo jeste život na selu nedavno se povela polemika na društvenoj mreži X.

Jedna korisnica je napisala sledeće:

„Potpuno mi je neshvatljivo zašto ljudi napuštaju sela. Naročito planinska. U šetnji, otkrivam koliko je priroda velikodušna: borovnice, drenjine, nar, kopriva, divlji origano, razno voće, pečurke. Još ako je i reka ili jezero u blizini. Čovek nikada ne može biti gladan.“

To je pokrenulo lavinu surovo realnih odgovora koji u srž gađaju i pokazuju koliko život na selu zapravo može da bude surov, makar kad je u pitanju današnja Srbija.

Za početak, često nedostaju osnovni uslovi.

„Kao neko ko nikada nije imao selo, a sada živi na selu, isto sam se čudio... Ali recimo u kraju oko Ljiga ljudi jedva imaju vode za stoku, kamoli za neku ozbiljniju poljoprivredu. Samim tim sve se radi starinski, jako je naporno, a drugog posla nema. Otkupne cene sramotne“, kaže se u jednom komentaru.

Putevi su svakako gorući problem.

„Zbog toga što je prateća infrastruktura katastrofalna. Pogotovo u planinskim delovima. Ni škola ni domova zdravlja ni ničega, sem starih ljudi i još starijih kuća.“

I tek kad na selu provedeš više od jednog vikenda vezano, shvatiš koliko je u gradu sve na tacni.

„Dođi ti u planinsko selo zimi kad napada sneg i preko metar, zaledi voda, pa nestane struja, a put sam čistiš. Ne romantizujte život na selu jer uopšte nije lak.“

„Nema puteva, nema škola, nema ambulanti, nema apoteka, čim zarosi, nema struje..... Eto zato, a lepo je prošetati jednom godišnje, slažem se.“

Kako kažu neki, nimalo nije svejedno kad morate dete da vozite hitno u bolnicu, a bolnica udaljena npr. sat vremena. Onda, ako je zima sneg, led, a auto neće da upali. To je samo jedan primer, a selo je sistematski uništavano decenijama.

A ta situacija je, čini se, slična u celom regionu.

Na kraju, kažu mnogi da naša sela nažalost propadaju jer se u njih sistemski ne ulaže koliko treba i da zato oni koji imaju idiličnu sliku o selu treba da urade svojevrsni eksperiment – da tamo žive godinu dana, pa da onda kažu ponovo da li je život tamo kao sa razglednice iz Švajcarske.