Jelena Marašković osvojila treće mesto radovima “Look into infinity”, “Behind the hill you can see everything” i “See these eyes”

Ova jedinstvena postavka sastavljena je od fotografija, ilustracija, grafičkih radova, pesmama i tekstova autora, koji su kroz svoj lični izraz ponudili svoju novu perspektivu hrabrosti. Treće mesto osvojila je Jelena Marašković.

1. Tvoji radovi su veoma poetski i simbolični. Šta te je vodilo kroz proces stvaranja ove serije?

Scenes from nowhere ili Scene iz Bestraga su serija digitalnih grafika koje su nastale 2023. godine. Za sve grafike polazna tačka je crtež koji je čist, pomalo strog nasuprot mekim, nežnim bojam koje ga okružuju u pozadini.

Sam naziv ove serije govori o tome da sam u tom momentu života prolazila kroz neku vrstu egzistencijalne krize, matamorfoze...iz koje su nastale Scene iz Bestraga. Nacrtala sam to čuveno mesto iz naših srpskih umotvorina – bestraga, samo što ovde to mesto nije nužno loše već naprotiv.

To je prostor u kome sam slobodna, mesto koje se suprotstavlja Zemljinoj teži i svim ovozemaljskim pravilima i društvenim konvencijama, dok se gušimo u materijalističkoj tvorevini gde slabo preostaje prostora za duhovne, intelektualne, emotivne potrebe - koje se plasiraju kao znak slabosti.

2. Naslovi radova otvaraju vrata ka nečemu dubljem, unutrašnjem. Koliko su bili lični, i šta si želela da preneseš kroz njih?

“See these eyes, so green, I can stare for a thousand years…” Naslov za ovu grafiku sam pozajmila Iz Bowie-jeve pesme „Cat people“. Kada želimo da saznamo istinu tražimo od druge osobe da nas pogleda u oči.

Nekada je dovoljno da se pogledi samo na tren sretnu i da se probudi sve ono što je godinama bilo uspavano u nama. Naslovi grafika, kao i same grafike jesu vrlo lične prirode.

“Behind the hill you can see everything” - Jer iza brda se vidi sve. Uvek je ono što nam fali, nedostaje tamo negde, iza nekog brda, znamo da je tamo, ali sada nemamo volje, snage ili vremena da se popnemo na to brdo...

3. Kako si videla odnos umetnosti i hrabrosti? Da li umetnik mora da bude hrabar da bi bio iskren?

Da. Samo istina, ona unutrašnja, vodi ka autentičnosti, a za to jeste potrebna hrabrost u umetnosti, kao i u životu. Svako želi da bude autentičan, ali to vodi ka tome da mora reći šta misli, da se ponaša u sladu sa sopstvenim uverenjima, što neretko nije slučaj, jer je lakše prilagoditi se, komfornije je utopiti se u okolinu kao kameleon koji iako je preuzeo boje okoline u kojoj se nalazi, ali i dalje je samo gušter. Većina je svesno ili ne pod uticajem drugih, to je lakši put, ali na tom putu istine nema, ona ne prolazi tom stazom.
Lepo je kada jedan umetnik inspiriše drugog, na primer, slikar bude inspirisan muzičkim ili dramskim delom. Lažno je kada je slikar u potpunosti pod uticajem umetnosti drugog slikara.

4. Tvoja serija radova poziva posmatrača da “pogleda dublje” – u sebe, u svet, u nepoznato. Šta si ti najviše videla kada si posmatrala te radove?

Volela bih da se neko javi na taj poziv.

Svako treba da se zagleda dublje u sebe, a ako je nekoga moja grafika, moja umetnost, podstakla da to i učini onda je to za mene samo još jedan podstrek, benefit da sam uradila nešto dobro.

5. Šta te najviše inspiriše da stvaraš – tišina, haos, ljudi, priroda...?

Iz Haosa je sve nastalo tako i inspiracija u momentu kada nastupi tišina.

6. Kako si doživela činjenicu da je tvoj rad bio izabran i da je imao priliku da se vidi i izvan galerije – na bilbordu u centru grada?

Bila sam jako srećna što sam se našla među dobitnicima nagrade. Ovakva vrsta priznanja za rad je velika satisfakcija i motivacija da nastavim tim putem.
Umetnost na bilbordu je posebno zanimljiva ideja! Drago mi je da su radovi bili izloženi na taj način i da su ljudi koji nemaju naviku da posećuju umetničke galerije mogli da vide nešto drugačije u odnosu na reklame koje se najčešće plasiraju na bilbordima po gradu.

7. Šta te trenutno najviše inspiriše na umetničkoj sceni – bilo domaćoj ili svetskoj? Postoje li neka dela, autori, teme, pravci koji ti deluju zanimljivo, kul, hrabro, osvežavajuće?

Kada pomislim na svetsku umetničku scenu, najjači utisak definitivno jeste žuta banana zalepljena sivom samolepljivom trakom na zidu renomirane galerije. Onda imamo “nevidljivu skulpturu” koja je takođe, kao i banana, prodata za besomučnu sumu novca. Carevo novo odelo je samo još jedna od bajki koja je postala deo naše društvene stvarnosti.
Nadmetanja umetnika ko će da napravi bolji skeč – što može da spada u domen zabave koja je uvek bila opozicija umetnosti.
Dok sa druge strane, možda sam pristrasna, domaća likovna scena je vrlo živa i ima zaista jako talentovanih umetnika. Ako to tumačimo jezikom moderne psihologije, da se iz velike traume rađaju velika dela, onda možemo da zaključimo da na ovim prostorima koji su rušeni i razarani sada se stvara ozbiljna umetnost dok oni lepe banane po galerijskim zidovima.

Dodatno pitanje:

Tema konkursa bila je hrabrost. Da li i kako aktuelna društvena situacija – posebno položaj mladih, studenata, umetnika – utiče na tvoje poimanje hrabrosti danas?
(Ukoliko želiš možeš se osvrnuti na trenutna dešavanja u društvu, lični doživljaj slobode, izraza, borbe za prostor i glas)

Mladost je pokazala hrabrost, što i jeste jedna od njenih najvećih vrlina, uspela je da probudi društvo iz apatičnog, anesteziranog stanja u kome se nalazilo godinama.

Položaj umetnika je oduvek nezahvalan počevši od trenutka kada roditeljima saopštava odluku čime ćete se baviti u životu, pa preko traženja sopstvenog izraza, prostora, glasa... Sve to zahteva hrabrost.

Jer bilo koja vrsta umetnosti nije laka, zahteva ogromna odricanja, a rezultati u smislu neke materijalne satisfakcije su opet vrlo upitni...i pored svega toga umetnik nastavlja da se bavi umetnošću, jednostavno zato što mora.