0
"Moramo ga ranije prepoznati kao problematično ljudsko biće."
Ljudi misle da su masovne ubice zla, psihopatska čudovišta, ne mogu da povežu da bi to mogao da bude klinac iz razreda. Tu je problem, smatraju Džilian Piterson, vanredna profesorka kriminologije na Univerzitetu Hamline, i Džejms Densli, profesor krivičnog pravosuđa na Univerzitetu Metro State, koji su pre nekoliko godina pokušali su da daju profil masovnog ubice.
U svom istraživanju, oni su napravili bazu podataka o svakom masovnom ubici od 1966. godine koji je pucao i ubio četiri ili više osoba na javnom mestu, kao i o svakom incidentu pucnjave u školama, na radnim mestima i u verskim objektima od 1999. godine. Sastavili su detaljne životne istorije 180 strelaca, razgovarajući sa njihovim supružnicima, roditeljima, braćom i sestrama, prijateljima iz detinjstva, kolegama na poslu i nastavnicima. Većina masovnih ubica ne preživi masakr, ali petorica koji jesu razgovarali su sa Peterson i Denslijem iz zatvora, gde služe doživotnu kaznu. Takođe, našli su i nekoliko ljudi koji su planirali masovnu pucnjavu, pa su se predomislili.
Svoje zaključke su sabrali u knjizi objavljenoj 2021. godine, „Projekat nasilja: Kako zaustaviti epidemiju masovne pucnjave“, gde su otkrili da postoje zapanjujuće sličnosti među počiniocima i sugerisali da je moguće prepoznati ih pre nego što počine masakr.
„Čini se da je trauma iz ranog detinjstva osnova, bilo da se radi o nasilju u kući, seksualnom napadu, samoubistvu roditelja, ekstremnom maltretiranju. Tada vidite razvoj ka beznađu, očaju, izolaciji, samopreziru, često odbijanju od strane vršnjaka. To se pretvara u zaista prepoznatljivu kriznu tačku u kojoj počinju da se ponašaju drugačije. Ponekad imaju prethodne pokušaje samoubistva. Ono što se razlikuje od tradicionalnog samoubistva je da se mržnja prema sebi okreće protiv grupe. Počinju da se pitaju: „Čija je ovo krivica?“ Da li je kriva određena nacija, žene, verska zajednica, ili moji drugari iz razreda? Mržnja se okreće ka spolja. A tu je i želja za slavom“, rekla je Piterson u intervjuu za Politico.
Pročitajte još:
„Mislim da većina ljudi ne shvata da su ovo samoubistva, osim što su ubistva“, naglasio je. „Masovne ubice planiraju to kao svoja poslednja dela. Kada to shvatite, jasno vam je da to ne može da spreči neko s pištoljem. To je čak podsticaj za ove pojedince. Oni idu da budu ubijeni. Teško je fokusirati se na samoubistvo jer su to užasna ubistva. Ali to je jako važan deo jer znamo toliko toga iz sveta prevencije samoubistava što se ovde može primeniti“, objašnjava Piterson.
Posebno je važno shvatiti i da počinioci nisu „monstrumi“ i „čudovišta“.
„Ako masovno ubistvo shvatimo kao čisto zlo ili ga objasnimo kao teroristički napad ili zločin iz mržnje, osećamo se bolje jer nam se čini da smo pronašli motiv i rešili zagonetku. Ali ništa nismo rešili. Kod te terminologije je zaista problematično to što nas sprečava da prepoznamo da smo masovni strelci mi. Ljudima je teško da se povežu jer su ti pojedinci učinili užasne, monstruozne stvari. Ali tri dana ranije, taj ubica je bio nečiji sin, unuk, komšija, kolega ili drug iz razreda. Moramo ga ranije prepoznati kao problematično ljudsko biće ako želimo da intervenišemo pre nego što postane „čudovište““, istakao je Densli.
A kako to uraditi?
„Postoje stvari koje možemo da uradimo odmah kao pojedinci, da bezbedno skladištimo vatreno oružje i provodimo više vremena sa svojim detetom. Međutim, zaista su nam potrebni resursi u institucijama kao što su škole. Moramo da izgradimo timove koji će istražiti kada su deca u krizi, a zatim da povežemo tu decu sa službama za mentalno zdravlje. Problem je što na mnogim mestima tih usluga nema. Ne postoji briga za mentalno zdravlje u zajednici i mentalno zdravlje u školi. A škole su idealno okruženje jer ne mora roditelj da vas tamo vodi. Mnogi počinioci su iz porodica u kojima roditelji nisu posebno proaktivni u pogledu brige o mentalnom zdravlju“.
Ovo su nove mere koje uvodi država nakon masakra u Mladenovcu
