Ovaj snimak pokazuje kako je nastao univerzum i život na Zemlji: Svaki kadar je potpuno čudo

Prema trenutnim procenama, u našoj galaksiji, Mlečnom putu, ima oko 100 milijardi zvezda, dok se u čitavom univerzumu nalazi najmanje 140 milijardi galaksija.

Kako je nastao ovaj nezamislivo veliki univerzum?

Dugo se verovalo da je svemir oduvek postojao, stabilan i nepromenljiv, kao savršen mehanizam koji funkcioniše prema zakonima fizike. Međutim, belgijski sveštenik i naučnik Žorž Lemetr 1927. godine predložio je sasvim drugačiju ideju – da je svemir nastao iz jednog ogromnog, „trudnog“ i praiskonskog atoma koji je eksplodirao i stvorio sve što danas vidimo.

U početku, ova teorija nije dobila pažnju. Ali dve godine kasnije, astronom Edvin Habl je otkrio da se svemir zapravo širi. Ako je to tačno, razmišljali su neki naučnici, onda bi, gledano unazad, u nekom trenutku ceo svemir morao postojati kao jedna sićušna, gusta tačka.

Ideja nije naišla na odobravanje. Slavni astronom Fred Hojl je ironično ovu teoriju nazvao „Veliki prasak“, ne sluteći da će baš taj naziv jednog dana postati univerzalno prihvaćen.

Otkrivanje eha stvaranja

Uprkos skepticima, naučnici Ralf Alfer, Džordž Gamov i Robert Herman pretpostavili su da, ako je Veliki prasak zaista postojao, morao je ostaviti neki trag – slab sjaj koji i dalje postoji u svemiru i koji bi se mogao detektovati.

I zaista, sredinom šezdesetih, astronomi Arno Penzijas i Robert Vilson pokušavali su da podeše radio-antenne kako bi uhvatili mikrotalasne signale iz naše galaksije. Međutim, stalno su nailazili na slab, uporan šum. Pokušali su sve – čak su uklonili golubove koji su se nastanili u anteni i očistili njihov izmet – ali šum nije nestajao.

Na kraju su shvatili da taj šum zapravo nije smetnja, već dokaz – eho Velikog praska, danas poznat kao Kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje.

Od eksplozije do zvezda

Ako je teorija Velikog praska tačna – kako je iz tog početnog trenutka nastalo sve što vidimo?

Prema naučnim modelima, pre oko 13,8 milijardi godina, sva materija u svemiru potekla je iz jednog minijaturnog, izuzetno gustog i vrelog punkta – singularnosti. Usledilo je ekstremno brzo širenje, pri čemu se prostor sam formirao i udeljivao svakih 10⁻³⁴ sekundi.

U deliću sekunde nastale su prirodne sile – gravitacija, elektromagnetizam i nuklearne sile. Energija se pretvarala u čestice materije i antimaterije koje su se međusobno uništavale – ali, srećom po nas, mali višak materije je opstao.

U prvoj sekundi pojavili su se protoni i neutroni, a nekoliko minuta kasnije, počeli su da se spajaju u jezgra vodonika i helijuma. Nakon 300.000 godina, ti jezgra su uhvatila elektrone i stvorila prve atome. Svemir je tada bio ispunjen oblacima gasa i – ono najvažnije – kupao se u svetlu koje je za sobom ostavilo zračenje koje su kasnije otkrili Penzijas i Vilson.

Unutar tog svetla nalazile su se sitne neravnine u gustini koje su tokom širenja postajale sve veće – i upravo one su kasnije formirale galaksije i galaktička jata koje danas posmatramo.

Od zvezdane prašine – do nas

U tim ranim eksplozijama stvoreni su i teži elementi poput ugljenika, azota i gvožđa – oni koji čine planete, biljke, pa i ljudsko telo.

„Na početku svemira postojali su samo vodonik i helijum“, kaže Gerls. „Ali eksplozije su počele da ‘seju’ galaksije elementima neophodnim za život – onima od kojih smo svi sazdani.“

I šta nas čeka na kraju?

Ako znamo kako je svemir nastao – postavlja se pitanje: kako će se sve završiti?

E pa, to je već neka sasvim druga priča.