Otkriveni detalji koji bacaju novo svetlo na čuveni zatvorski eksperiment u Stanfordu koji je šokirao svet 1971.

Knjiga "Istražujući Stanfordski zatvorski eksperiment: Istorija laži" (Investigating the Stanford Prison Experiment: History of a Lie) objavljena nedavno na engleskom, dokumentuje ozbiljna ograničenja studije – uključujući i podatak da su „čuvari“ zapravo bili obučeni da dehumanizuju svoje „zatvorenike“ – postavljajući pitanje kako je tako pogrešan eksperiment postao toliko uticajan.

Stanfordski eksperiment

Sigurno ste čuli za "zatvorski eksperiment" u Stanfordu iz 1971. godine koji je šokirao svet. Tad su 24 mlada muškarca volontera nasumično raspoređena u uloge "zatvorenika" i "čuvara" u lažnom zatvoru u podrumu odeljenja za psihologiju Univerziteta Stanford.

Situacija je brzo izmakla kontroli. Već drugog dana, učesnici koji su igrali "čuvare" malo su se preterano uživeli u uloge i počeli da muče svoje "zatvorenike", koji su, s druge strane, upali u priču, postali žrtve, krenuli da kuju zavere... Skinuti goli, sa kapuljačama, vezani lancima i uskraćeni za hranu i spavanje, bili su traumatizovani, a polovina je doživela nervne slomove, tako da je do šestog dana eksperiment – planiran da traje dve nedelje – prekinut.

Eksperiment je sproveo socijalni psiholog Filip Zimbardo, koji je preminuo prošle godine u 91. godini. On je tvrdio da je transformacija naizgled normalnih ljudi u okrutne čuvare i zlostavljane zatvorenike dokaz da društvene situacije imaju moć da iskvare ljudsko ponašanje.

Njegovi senzacionalni nalazi i dramatična priča o eksperimentu, ilustrovani fotografijama uniformisanih stražara u avijatičarskim senkama i pendrecima koji preteći stoje nad zgrčenim zatvorenicima sa kapuljačama, učinili su Zimbarda i njegov eksperiment poznatim.

Lekcije iz eksperimenta su primenjene na sve veći broj situacija izvan zatvora - Zimbardo ga je koristio da objasni korporativnu prevaru, vojnu torturu, ponašanje kulta, pa čak i genocid. Međutim, knjiga francuskog akademika otkriva komplikovaniju i zabrinjavajuću priču o čuvenoj studiji i dovodi u sumnju Zimbardovu pouzdanost kao naratora sopstvenog istraživanja.

Trenirani da budu brutalni

Koristeći arhivske izvore, neprikazivane video snimke, transkripte i opsežne intervjue sa učesnicima – uključujući "čuvare", "zatvorenike" i članove istraživačkog tima – Le Tekije prikazuje kako se eksperiment tačno odvijao.

Naime, ispostavilo se da se "čuvari" nisu tek tako našli u "situaciji", arhivski izvori pokazuju da je njihova brutalnost bila uvežbana. Suprotno zvaničnim izveštajima, pre eksperimenta, istraživački tim ih je podučavao kako da stvore psihološki neprijateljsko okruženje, prenosi Science Alert.

Zimbardo je "stražarima" dao spisak pravila koja treba nametnuti i procedura koje imaju za cilj dehumanizaciju "zatvorenika". Kada je eksperiment počeo, osoblje je podsticalo agresiju i ukoravalo one koji su bili previše popustljivi.

Nasuprot tome, "zatvorenici" su bili slabo pripremljeni. Većina je planirala da provede zatvorsko vreme čitajući ili gledajući televiziju u ćelijama. Tako da su bili zgroženi poniženjima, oduzimanjem cigareta i knjiga i drugim često proizvoljnim i promenljivim pravilima.

Ni "zatvorenici" ni "stražari" nisu na isti način reagovali na situaciju. Neki "čuvari" su revnosno poneli svoju ulogu, drugi su saosećali sa "zatvorenicima", švercujući hranu i cigarete, jedan je i odustao.

Neki "zatvorenici" su sarađivali, neki su se opirali, neki su se pobunili. Jedan je štrajkovao glađu. Većina je želela da izađe, ali je ubrzo otkrila da, uprkos tome što im je unapred rečeno da mogu da odu u bilo kom trenutku, to nije slučaj. Samo hitna medicinska ili psihijatrijska pomoć bi obezbedila njihovo oslobađanje. Le Tekije je otkrio da je troje, a ne petoro zatvorenika, pušteno na slobodu zbog emocionalnog stresa i da je bar jedan lažirao.

Zašto je eksperiment prekinut

Le Tekije je otkrio da su do šestog dana "čuvari" bili sve impotentniji, suočeni sa otporom preostalih "zatvorenika". Neočekivana poseta advokata izazvala je zabrinutost oko zakonitosti držanja volontera protiv njihove volje i to su zapravo bili faktori za nagli prekid eksperimenta.

Ipak, Zimbardova veština popularizatora, podrška njegovog univerziteta i uglavnom nekritičko prihvatanje njegovih otkrića, s druge strane, bili su moćni faktori u trajnoj slavi eksperimenta, zaključuje Le Tekije.

Njegova knjiga postavlja i važna pitanja o kulturnim i političkim faktorima koji oblikuju istraživanje. Na primer, Zimbardova studija je sprovedena tokom perioda intenzivnog anti-autoritarizma i u pozadini pobune u zatvoru u Atici 1971. godine, najsmrtonosnije zatvorske pobune u Sjedinjenim Državama.

Zimbardova veština je uticala na našu glad za odgovorima na velika pitanja našeg vremena, a slava eksperimenta u zatvoru u Stanfordu traje jer se čini da baca svetlo na to kako dobri ljudi mogu postati zli - što uvek čini dobru priču.

Kako piše Le Tekije, eksperiment je toliko zahvatio našu kolektivnu svest jer iako su njegovi nalazi možda lažni, čini se da nudi duboku moralnu lekciju.