(samo)disciplina: Piše Kontrakulturna

Moj najmanje omiljen kućni predmet, pored sušilice za veš, bio je digitalna vaga za merenje telesne mase. Naravno, važno je da bude digitalna, kako bi mogla da izmeri svaki gram i tom prilikom doprinosi mojoj vigoreksiji.Uvek sam strahovala da neću biti mršava koliko sam zamislila. Strah je bio okidač za svako prevazilaženje straha u mojoj karijeri. Kad bih se bojala vezivanja, bila sam u vezama. Kada sam strahovala od javnih nastupa, ja sam odlazila da nastupam - to je bilo moje glavno oružje protiv straha - svesnost da sam pod strahom i činjenica da ne priznajem opciju u kojoj taj strah ne pobeđujem.Pored straha od toga da se neću naglo ugojiti nakon čaše soka, prešla sam u sve ostale faze mog detinjstva - neprihvatanje, potreba za neprihvatanjem, osuđuvanje i preuske vidike - sve to me je sprečavalo da budem do kraja svoja.Rođena sam u malom gradu u kom nije bilo najpoželjnije izlaženje iz onih okvira koje je društvo nametnulo, nije poželjno da budeš drugačiji, da budeš lucidan. Dozvoljena je bila kreativnost samo na nivou grada, kulturoloki, sociološki i principijalno - onako kako grad misli da treba i da je pametno.Tokom odrastanja želela sam mnogo toga, svaki put bio je odlazak u javni život, organizacija, ples, pevanje - svaki dan mog života oduvek počinje i završava se muzikom.Sećam se da raspored obaveza koje sam imala kao tinejdžerka predstavlja jedan od najtežih izazova koje sam imala. U trenutku kada sam shvatila da više ne umem da čuvam sve u glavi - počela sam da zapisujem.Da se razumemo: pričamo o prvoj deceniji života.Osnovna škola, muzička škola, balet, ples, kondicioni trening, časovi glume, kreativno pisanje, takmičenja iz srpskog, hemije i fizike - sve.Obožavala sam da mi fokus uvek slučajno odluta ka kreativnostima, iako sam u mnogim stvarima bila dobra ili iz inata ili iz potrebe da se dokažem samo sebi.Inat je stara srpska potreba koja se uglavnom javlja kod druge dece. Po nekim običajima, mi smo najčešće razmaženiji, zahtevniji i problematičniji.Teško je odreći se etiketa zalepljenih na “drugo” dete.Uvek imaš poseban zadatak, posebno ako ispred sebe imaš dobar primer.Takva je moja sestra. Ambiciozna, detaljna, koncizna, konkretna, stroga i proračunata. Sve to, nisam bila.

Bilo mi je zanimljivo da pratim njen razvoj i pokušavam da ga sustignem. Danas se ponosim našim različitostima i nikada ne poredim naše uspehe.Pre nego naučite bilo šta o kreativnom poslu kojim želite da se bavite, pre nego uđete u bilo koju vezu ili otpočnete prijateljstvo… Pre nego bilo šta prokomentarišeš javno, uzmeš nešto u obzir i sudiš bilo čemu, nauči da se nikada ne porediš.Na svetu se nalazi toliko različitih ljudi, koji kada ležu u krevet sa sobom nose barem nekoliko desetina hiljada sjajnih ideja. Neke su slične tvojim, neke su bolje, neke su sadržajnije, ali tvoje su tvoje.Niko nikada ne može da ti oduzme sebe, zato uvek nađi adekvatan primer, ukoliko postoji, ili jednostavno postani to sam sebi, kao što sam to učinila ja.Pre nego sam naučila prve lekcije o planovima i disciplini, bila sam izuzetno nekontrolisana i prekomerna. U svemu.Previše obaveza, previše zadataka, previše ciljeva za malo godina i premalo završenih akcija.Sve pre prelomnog trenutka u mom životu bilo je do pola završeno.Do pola koreografije, do pola odsvirane kompozicije, dva kruga manje na atletskoj stazi, jedna procitana knjiga manje u zamenu za prepričanu varijantu sa interneta… Sve to dovodilo me je, još tada, u stanja izgubljenosti i panike, jer ništa neću moći da stignem.A onda se desila moja omiljena prelomna stvar u životu. Dijabetes.Neironično sam okarakterisala ovo stanje kao omiljeno, zato što me je učilo najboljim lekcijama, koje ću tek kasnije kroz posao primenjivati i koristiti kao svoju dodatnu snagu.Početkom četvrtog razreda osnovne počela sam da se radujem svom naglom gubitku kilograma. Odjednom sam bila bolja sebi i doživljavala to kao ogroman plus.Mislila sam da je u tom trenutku broj kilograma univerzalna jedinica za uspeh u javnom poslu. Izgledalo je kao da mi polazi za rukom. Konačno nisam morala da krijem papir od čokolade u unutrašnjem džepu, već sam uspevala da se suočim sa tim da svoju potrebu mogu i smem da zadovoljim. Jedino što me je ometalo kako bi moji ciljevi bili uspešno obavljeni, bilo je to što mi se povremeno vrtelo u glavi ili mi je naglo bilo muka od viška slatkiša za kojima sam imala nagle i neočekivane potrebe.Otišla sam sa mamom kako bih izvadila krv i nakon toga pravo u prvu smenu u školi. Taj dan bio je običan, ko i svaki drugi, a ja sam usput kupila praline u Zdravoj hrani. Sada, kada je prošlo neko vreme ne uspevam da shvatim zbog čega se u zdravim hranama prodaju praline prepune šećera.Mnogo vremena nakon toga naučila sam da su mnogi ljudi na vašim radnim mestima praline i da tu stoje samo da ti povećavaju napore i pokušavaju da demoliraju tvoju reputaciju. Samo si ti odgovoran za kupovinu pralina na tako nepretencioznom mestu.Tog dana sam sama pohrlila za pralinama.Došla sam na terasu mog zelenog dvorišta i taman kad sam odlučila da zagrizem prvu, pojavila se moja mama.Saopštila mi je kroz suze da se hitno pakujem i spremam za bolnicu, jer su moji rezulati krvne slike loši i verovatno će me zadržati tamo.Tog trenutka se sećam toliko jako urezano u podsvesti da tačno znam da opišem do detalja i taj dan i ljude oko sebe, pa i sebe.I tada, a i sada, to je delovalo strašno samo ljudima koji su iz mog najbližeg okruženja, ali i ljudima koji su u naredna dva meseca provodili dane sa mnom - to su uglavnom bili medicinski radnici.Nakon mnogih pregleda, odlučila sam da dođem u bolnicu u Beogradu, gde sam vreme provodila u bolničkoj sobi okružena klincima koje vidim prvi put u životu.Nikada, pa ni sada, dok svoje iskustvo prenosim sa tobom, ja nisam imala doživljaj da je to nešto loše na mene. Prihvatila sam odgovornost i bila veoma zahvalna na onome što i se dogodilo.

Mnogi bi rekli da je morbidno i čudno, ali ja dijabetes smatram svojim najskuplje plaćenim i najbolje obavljenim zadatkom u svom dosadašnjem životu.Svi klinci oko mene delovali su mi kao potpuni amateri, ne zato što sam znala više od njih, već zato što me je od svih najviše zanimalo ono što mi se desilo u životu.Dijabetes me je zanimao, sve promene koje donosi, sve najgore što je mogao da mi da, sve najbolje što bih mogla da iskoristim, sve ono što je nosio sa sobom.Ulaskom ovog stanja u moje telo, ja sam naučila da vrednujem svaki životni trenutak kroz male, banalne i drugim ljudima neprimetne stvari.Novo stanje je bilo na prvi pogled zaista jednostavno : bocneš se insulinom, jedeš, pa sve tako u krug.Tada sam momente odbijanja davanja insulina kod drugih klinaca u sobi smatrala ozbiljnim manjkom ljubavi prema sebi i nezrelim ponašanjem - sad stvori sliku jedanaestogodišnje devojčice koja svoje stanje shvata, prihvata, voli i razume. Tako sam prihvatila svoju situaciju.Sećam se da sam se najgore osećala u trenutku kada sam doktorku pitala “Da li ja nikad više neću moći da jedem slatkiše?” a moja mama briznula u plač. U trenutku kada sam postavila to pitanje upoznala sam sebe sa mnogo potencijalnih pritanja koje će mi ljudi postavljati u životu, a kojima ću se smejati, koja će me provocative i koja će me u startu razlikovati od drugih.“Da li smeš da kisneš?” - to me je pitala učiteljica.“Da li je to prenosivo?” - pitao me je momak na prvom tinejdž dejtu.“Da li je tačno da ne možeš da preživiš, ako pojedeš čokoladu?, pitali su me drugari na rekreativnim nastavama.Odjednom, sva ta pitanja preobratila sam u praktična rešenja.U školu sam nosila kutijice sa upakovanim obrocima, dok su deca iz razreda razreda ručala na omiljenom kiosku u dvorištu osnovne škole.Počela sam da se zaustavljam na svakom zalogaju koji bi bio previše za mene.Naučila sam da mogu da prestanem s jelom, iako nisam pojela sve.Nekoliko meseci kasnije, shvatila sam da svi žele da budu ja, zato što mene nikada nije bilo sramota da budem ja.Svakoga dana postavljano je toliko pitanja i dešavalo se toliko neprijatnih situacija, da ja zaista nisam marila za to da li će me drugi razumeti.Naučila sam da ću o svemu, pa i o dijabetesu, saznati mnogo više kada se na tu temu budem edukovala i obrazovala.Edukacija je glavno pravilo pomoću kog nećeš biti smešan onoliko koliko su meni bili smešni ljudi koji su me pitali da li smem da kisnem. Jednostavno, kada o nečemu dovoljno znaš, manje se bojiš, manje sebe sputavaš, manje očajavaš bez argumenata i manje se prepuštaš svemu što bi na tvom putu moglo da te koči.Znanje o nečemu je najbolje oružje za strah koji u tebi neznanje o tome izaziva. Ne smeš da dozvoliš da ne znaš ništa o stanjima u kojima se nalaziš. Još manje smeš da dozvoliš da to stanje obesmisliš, odgurneš ili gledaš kao kaznu.Dijabetes mellitus tipa 1 je moja prva i najvažnija lekcija u školi o uspehu koju sam polagala sama, na svojim časovima.Kada sam sebe suočila sa tim da ću čitavog života živeti sa time, onda sam počela da se učim samodisciplini.Ništa više nisam radila isto: nisam isto putovala, nisam isto prihvatala tužne,a ni srećne trenutke, nikada nisam ostavljala sebe da živim neplaniran dan, nisam puštala sebe da mi vreme prolazi, nisam se hvalila svojim slabostima, nisam ih se ni stidela - prihvatila sam ih kao moju nagradu za svaku bahatost koja je mogla da se razvije i svaki novi trenutak koji ću više ceniti, ali i kao opomenu, za svakog klinca koji je ležao u ketoacidozi na bolničkom krevetu do mene i odbijao da daje insulin.Disciplina je neizostavni deo svakog tvoj životnog plana.Kada nemaš disciplinu, u tebi ne postoji istrajnost i želja za time da nekome pokažeš rezultate svog rada - za početak i kraj, da ih pokažeš i predaš sebi.Ona je kao najstroži profesor u školi - nauči te mnogo, ali te uvek nervira i nikad je ne zaboravljaš.Trenutak kada zavoliš sebe je onaj kada shvatiš da ti je za svaku tvoju akciju potrebna dobra discipina i organizacija. U tom trenutku na sebe preuzimaš i ozbiljno dugačak spisak potencijalnih odricanja, slobodne dane koje možeš slobodno da zaboraviš, negativne komentare koji će te sputavati, uprkos tvojim željama za uspehom i samopouzdanje bez kog ne možeš da grabiš velike snove, ukoliko ih uopšte imaš.Disciplini će te najbolje naučiti situacije u kojima si bio nedosciplinovan, ili tvoj perfekcionizam i želja za tim da do toga ne dođe.Kada disciplina dobije posebno mesto u tvom srcu, onda je najbitnije da radiš na tome da ti disciplina postane rutina.Sigurno znaš priču o tome da je najpotrebnije da voliš ono što radiš, jer će ti tako mnogo lakše biti da živiš svaki svoj radni dan, a kako pronaći ono što voliš pitanje je samo za tebe.Sve što voliš može da zauzme određeno mesto na tvojoj listi i tako postane jedna od najbitnijih stavki koje želiš da zaokružiš i uradiš do kraja.U mojim tinejdžerskim danima više nije postojala obaveza kojoj se ne radujem. Svaka koja je barem tako delovala, izlazila bi iz mog života i skraćivala listu mojih interesovanja.Sve je imalo svoje vreme i trenutak u kom ja u obavezi uživam i učim nešto novo.Situacije koje su mi se desile i u mojoj priči i u mojim prepričavanjima nisam činila onima koje ne mogu da rešim. Verovala sam da postoji rešenje za skoro svaku argumentovanu potrebu kojom planiram da se izrazim.Početak je bio težak, iako ga tako nisam doživljavala, ali je bio izazovan, drugačiji i samo moj. Zato je moja priča ono na šta sam se ugledala i na čemu radim svakog dana svog života. Strogo, neposredno, ali odgovorno - tako sam doživela svoje stanje, svoje detinjstvo i svoje tadašnje navike. Tako je izgledao moj početak, bez detalja i unutrašnjih nemira koje sam imala i preživljavala. Upoznala sam se sa svojim potrebama i željama i grlila sam ih na sve strane, srećna, jer živim svoj život.Ukoliko te na tom putu bude ometalo to što ne možeš da razviješ samo jedno interesovanje, sačekaj da čuješ moju priču.