10
Na šta vas asocira domaći kolač od višanja? Da li vam budi lepe ili ružne uspomene?
Priča objavljena na Fejsbuk strani „Đevđir“ je postala viralna i mnoge je podsetila na detinjstvo. Prenosimo je celu:
„Kolač od višanja: o gadosti mojih mladih dana, o žuti gadni patišpajnu i grozne višnje iz zamrzivača, o izneverena očekivanja, o rani jadi i ajde jano jeftinoćo jednostavnih kolača, o parfemu tetaka, o ukusu na pregrejanu kujnu;
Uvek taj kolač iza ćoška čekajuć, i vrebajuće domaćinstvo, u komšiluku, u gostima, kod rodbine, svuda bi me to čekalo, svuda bih ko ćuran progutao zrno, ko som na bućkalo bih se vatao, ko seljak tada na politiku, ko dete na koka kolu:Pitali bi me sve tako ljubazno, mazno, sladno, domaćinski, s keceljom, obećavajućom, a kao uzgred, pitavši, i ne ulazeći u detalje: sve, sve je bilo namešteno samo da bi me prevarili:
pitali bi me hoćeš li dušo kolač jedan, hoćeš li jeli, da donese teta Žaklina kolač jedan lep, baš imam, jeli, hoćeš li, i ja bih brzo pristajao omamljen samom ponudom a pomalo i samom ženstvenošću tetka Žaklininog glasa i njenim mirisom na kremu neku i zamišljajući u sebi već neki pravi kolač sa čokoladnim prelivom, u izobilju, sa reklame neke, i pitali bi me još, kao da im nije dosta da mi udicom želje probiju gubicu jednom nego moraju iglom da prođu i drugi put da me učvrste i dignu na čengele ko ošurenu svinju:
Pročitajte još:
hoćeš li i sok sine jedan lep sok imam znaš kakav, m, m, m, i ja bih, dvaput naivan već videći tamno riđe crvenu bogatu pravu koka kolu tih godina tako retku, pristajao sasvim obrlaćen svojim sopstvenim željama, i konačnom ostvarenju željene skupocene kombinacije koka kola marlboro suzuki i čokoladno nešto bogato u tanjiru a oni bi, o podlaci, zauzvrat bi donosili, donosili bi, oh vidim je na pragu kuhunje kako spretno TO nosi i odmah sam prepoznao prevaru i zavapih da viknem izdaaaaja izdaaaja ljudi, zaseda, stupica, prevara, ali bi mi se već neumitno približavao taj mučan zalogaj na metalnom porđalom po ivicama poslužavniku:
šepurio bi se prvo, u čaši, sok od zove, blagozelen ko otrov za Sokrata, gadan i providan i tog mirisa na ćošak dvorišta, na pseći urin, na neke sladunjave zejtinjave oči, na mačke, na grožđanu mast kojom bi se ona previše mazala, mirisan na imitaciju i improvizaciju, i na previše šećera posutog, na beli cvet zovin melanholični u hladovini i čamotinji rastao, na hrapav list smokve, na pužev trag na listu, na razmešanu sluz, na šupu i na izakućnu promaju, na blede bolesne prigradske kokoške u dvorištu, ta čaša naknadno štrokava soka od zove, i za njom, užas sam, sledujući, ko za ađutantom, ko ugojeni dembel kralj debil na tacni šepurio bi se kolač s višnjama zarobljenim u sebi, razlivenim, nepravilnim mrljama ko ubodnim ranama na telu nekog cezara, ko izrešetano telo kraljice Drage iz tih dana prikazane na seriji, taj podli i ispod kože ovce nazovi kolač, ta sama žuta i sjajna gadost, izrovašena i bubuljičava crvenim zrnima;
baškario bi se i prpošio na tacni taj žuti uzurpator imena kolača, sav pegav crvenilima ko boginjama, sjajio se tuđi pravilni kockasti kolač od višanja, uvek na veće, prevelike, parčiće isečen, i to ne samo jedno parče kolač, pa ni dva parčeta, nego, da mi ne bude malo i da ne kažemo posle da su stipse, tri, cela tri parčeta, ai ne valja se dva, o ko će ovo pojesti bože moj, mada jesam, rekao sam, da baš želim kolač, ali nisam ovo želeo, želeo sam pravi kolač ne ovu podmetačinu i proneveru, ne ovaj kolač suv, mrvljiv i gadan i projast i iz flekavog priručnika i kuvara za zaslađivanje iz šezdesetdruge, bilo bi mi već muka od same njegove nezdravo žute boje jaja sa farme i naslućenog ukusa patišpanja i tih višanja u njemu zlih skupljajućeusnenih neprimernih, oh kako sam mrzeo svet tada, kako je bilo gadno, kako je bilo opet izneverevajuće i kako sam domaće kolače mrzeo i želeo tuđe skupo i čokoladno, i američki, američki, bogato, svi ti beli i žuti brašnjavi i suvi domaći jeftini kolači, sve te salarice salčići i patišpajni i nešto u njima neslatko obično gadno i teško ko tuč suvenira i uspomena na vrhu visećeg dela, avan i tučak, i minijaturni bunar, sa zagađenom plesnjivom vodom, teško ko očeva bunda i perjana jakna koju bi mu, posle kod kuće, donosio, držeći je ovlaš, uvoštenu i na duvan mirišuću, i iz koje bi on mrzovoljan jer samo izmišljamo i šta fali tom kolaču, i razmazićeš ovu decu, i tek na podstrek majke vadio pare da idem da kupim neku jeftiniju čokoladu i sok na cevčicu, eda proteram kupovnošću nekako tu gadost izvoljevanu, izmišljenu i totalno nedomaćinsku“, piše u objavi Đevđira.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
