Jednostavan trik koji koriste najbolji svetski snajperisti da bi savladali stres za 3 sekunde

Psihološko „zamrzavanje“ je adaptivna odbrambena reakcija na stresne ili opasne situacije. Poput reakcije „bori se ili beži“, evoluirala je kod životinja kao deo automatskog odgovora našeg nervnog sistema na stvarne ili zamišljene pretnje.

Kada se „zamrznemo“, srčani ritam nam se usporava, disanje postaje pliće, krvni pritisak se menja. Zenice se mogu raširiti, a mišići zategnuti. Lavina hormona i neurotransmitera prostruji telom kako bi nas pripremila za akciju. Sve to može da se dogodi u roku od nekoliko sekundi.

„Zamrzavanje“ može biti korisno

Dok reakcija „bori se ili beži“ ima logiku, borba protiv neprijatelja ili bekstvo od predatora, zamrzavanje se na prvi pogled čini kontraproduktivnim. Deluje kao da nas preplavi i učini nesposobnim da reagujemo ili donesemo odluku. U ekstremnim slučajevima, može nas potpuno onemogućiti da se pokrenemo.

Ali da li je to zaista sve što se dešava? Prema profesorki Karin Roelofs, neuro naučnici i kliničkom psihologu sa Univerziteta Radboud u Holandiji, odgovor je – ne.

„Mnogi misle da je zamrzavanje neka vrsta gašenja sistema. Nešto se dogodi i odjednom se ukočite i ne možete da se pomerite“, rekla je Roelofs za BBC Science Focus.

„Ono što zapravo otkrivamo jeste da, kada ste u pretećoj situaciji i morate brzo da odlučujete, zapravo prikupljate više informacija. Pripremate svoje akcije, imate bolje opažanje i bolje donosite odluke.“

Drugim rečima, zamrzavanje liči na neku vrstu hitnog stanja – stanje potpune koncentracije. Postajete „u zoni“ – budni ste, ali ne paničite. Tada se uključuje parasimpatički nervni sistem i pruža vam dozu smirenosti baš kada vam je najpotrebnija. „To je vrlo korisno stanje“, kaže Roelofs.

Možemo naučiti da koristimo stanje „zamrzavanja“

Ono što je posebno intrigantno jeste što Roelofs smatra da se ovaj telesni odgovor može trenirati i čak namerno izazvati. Može postati alat za preventivno suočavanje sa stresom ili poboljšanje performansi u različitim situacijama. Navodi dva potpuno različita primera ljudi koji koriste „zamrzavanje“ u svoju korist, „žive statue“, ulične umetnike koji mogu ostati gotovo neprirodno mirni, i snajperiste.

Vojni strelci takođe ostaju potpuno nepomični dok istovremeno donose ključne odluke o preciznosti i trenutku za pucanj u situacijama na život i smrt.

Roelofs je uspela da ovo ponovi u laboratoriji, a njen rad je uključen i u obuku holandske policije. Osmislila je VR igricu gađanja u kojoj igrači „moraju da donose odluke o pretnji, a mi ih primoravamo da drže srčani ritam u određenom opsegu“.

„Otkrili smo da što je jače zamrzavanje (mereno preko pulsa igrača), to su bili bolji u igri i brže donosili odluke“, kaže Roelofs.

Kako „zamrzavanje“ poboljšava reakcije

Možda zvuči logično da ćete sporije reagovati ako se ukočite u stresnoj situaciji, ali istina je suprotna, to vam pruža trenutak jasnog razmišljanja.

„U mozgu je tada manje ‘šuma’. Naša percepcija je pojačana. Pokazali smo da zapravo brže donosite bolje odluke, sa jasnijom slikom o potencijalnim prednostima i manama vaših postupaka“, objašnjava ona.

A šta ako niste snajperista ili izvođač uličnih performansa? Šta ako vas čeka ispit, važan poslovni sastanak ili sportsko takmičenje? Iako to nisu situacije životne opasnosti, Roelofs kaže da „zamrzavanje“ i dalje može pomoći, jer se ne pokreće samo fizičkom pretnjom, već i u društvenim okolnostima.

Njeno istraživanje pokazuje da čak i ljut izraz lica može izazvati ovu reakciju. Bitno je da je iskoristite i naučite da je održite.

„Održavanje ovog stanja možemo trenirati disanjem“, kaže Roelofs. „Radite suprotno od hiperventilacije, snažno se fokusirajte na vrlo spor izdah. Ako zadržimo isti ritam, održavamo nizak puls, pojačavamo parasimpatičku aktivnost i smanjujemo ‘šum’ u mozgu.“

Umesto da imate osećaj da gubite kontrolu, možete je preuzeti i, bilo da ste snajperista ili ne, pogoditi svoj najbolji „metak“.

Profesorka Karin Roelofs je neuro naučnica i klinički psiholog, koja proučava reakciju „zamrzavanja“ na Univerzitetu Radboud u Holandiji, gde je profesor kliničke psihologije. Njeni radovi su objavljeni u brojnim naučnim časopisima, uključujući Nature Communication, Nature Human Behaviour i Nature Reviews Neuroscience.