Ispovest klabera koji je otišao da živi na selu

Lifestyle 13. okt. 202122:16 > 22:39
Podeli:
Nikola Jozović Foto:privatna arhiva

"Sad sam urban u svoja četiri zida", objašnjava Nikola Jozović, koji se nakon 17 godina u Beogradu, studija na Fakultetu političkih nauka i mnogo partijanja, vratio u Novi Pazar i sad živi "kao naši preci". U razgovoru za portal Nova.rs otkriva kako je išla ta tranzicija.

Nikola Jozović je u Beogradu bio poznat kao lik koji ne propušta velike žurke i uvek je u prvim redovima na koncertima. Zato je pre dve godine čudno zazvučala vest da se vratio u Novi Pazar, da živi na selu.

„Život u Beogradu je posle 17 godina počeo da mi smeta. Zvuci su postali preterano jaki, toliko da su bili neizdrživi za moj slušni aparat. Beton je počeo da me jede. Sve ono što mi je nekad Beograd davao – slobodu, inspiraciju, širinu svesti – počeo je da mi sve to oduzima. Kao da je počeo da mi usisava ceo sistem vrednosti i celu moju ličnost. Taj neki pritisak sam dugo trpeo misleći da je to trenutno, međutim kada je to postala svakodnevica onda sam odlučio da ostavim iza sebe ceo taj period i da se vratim korenima. Da se vratim na selo i pokušam nešto sasvim drugo od onoga što sam želeo kao mlad – vratio sam se tradicionalnom srpskom načinu života“, priča Jozović.

Ta odluka je pala pre dve godine.

„Kao da sam se ponovo rodio. Nisam znao ništa. Sve sam morao ispočetka da učim, jedan potpuno drugi sistem vrednosti koji je gotovo zaboravljen. Trudio sam se da na selu što više pokupim te neke priče kako su živeli naši preci, naši stari, i gledao da taj stil života i tu kulturu prilagodim savremenom svetu i sebi kao urbano izgrađenom liku – da napravimo neki balans“, objašnjava Jozović.

Pročitajte još:

Kako kaže, usvojio je one vrednosti za koje je mislio da imaju smisla, a odbacio one za koje je mislio da nemaju smisla, da su ograničavajuće i sputavaju slobodan duh i misao.

„Toga na selu ima dosta. Na selu se često gledaju tuđa posla, to je ovde glavna tema svih razgovora. Postoje neki šabloni ponašanja i ako se ne ponašaš na određen način ispadaš iz socijalnog života. Takođe, ako neko napreduje i dobro mu ide onda bude osporavan. Kao da su se učaurili i ne žele ništa novo“.

Najteže mu je, priznaje, pao fizički rad.

„Nepotrebno je napomenuti da znanja koja sam stekao kao politikolog i klaberski staž ovde ne znače ništa“, smeje se. „Nisam bio ni svestan da je potrebno tako ogromno znanje i veština i radne navike. Sam fizički rad mi je najteže pao zato što je obrada zemlje mnogo teška, radi se nasred polja gde je sunce mnogo jako, to dodatno otežava rad. Ja nisam imao tu vrstu radne sposobnosti i izdržljivosti. Ovo sve drugo je bilo zanimljivo – učiti o konkretnim stvarima, običnim da, ali prosto najbitnijim za život, o biljkama i hrani kao osnovnoj ljudskoj potrebi. Znanje o biljkama je nauka za sebe, znači od semena do ploda potrebno je mnogo znanja i strpljenja i rada, svaka biljka ima svoju ličnost i karakteristike, svaka od njih traži neku posebnu pažnju u odgoju i konkretno znanje kad se i šta i kako radi, plus klimatski uslovi koji su jako bitni… Primer kod pasulja je da on traži zalivanje u cvetu i ako tad pasulj ne zalijemo ili mu ne padne kiša onda imamo mnogo manje prinose, a i kvalitet je osrednji“, priča Nikola.

Danas ponosno ističe da ne postoji ništa što kupuje u radnji od hrane, sve sam proizvodi. A ritam i način života na selu prija mu na više nivoa.

„U Beogradu sam ustajao u četiri popodne zgužvanog mozga ne sećajući se šta je sinoć bilo. Sad ustajem u četiri ujutru sa savršenom svešću šta sam i koliko uradio juče i sa pozitivnom energijom i inspiracijom šta ću da uradim danas. U Beogradu je dan izgledao kao noć, a noć kao dan. Noću se živelo, a danju spavalo. Hrana je bila jednolična, to su bili proizvodi iz pekare najčešće, dok sad na selu sve što je na stolu ima moju energiju i moj lični pečat. Povrće, voće, med, rakija, koštunjavo voće… Što se tiče mesa, od ove godine gajim samo piliće. Sa pčelama sam krenuo i uspelo je, ove godine sam izvrcao prvih 30 kila meda“, priča u dahu i otkriva da mu je ribnjak sledeći projekat.

A kako je s apetitom za kulturom, umetnošću, noćnim životom?

„Jedina kultura na selu koja mi se sviđa je biljna kultura (smeh). Selo nema kulturu, to je najveći problem. U današnjem selu retko ima i tradicionalne kulture, selo je potpuno prihvatilo novokomponovani koncept nekulture i rijaliti priče. Etno kultura se retko gde zadržala. Jedan od nepopularnih izlaza iz sve te seoske nekulture je okretanje digitalnom svetu, tu je spas za nas urbane na selu. I tako se kultura što se tiče mene prebacila u četiri zida, što se sasvim poklopilo i sa modernim konceptom izolacije i desocijalizacije života. Da, to je internet, muzika, filmovi, knjige, društvene mreže“, priča Nikola.

„Na selu je zdravlje, u gradu kultura. Gradu je potrebno zdravlje, a selu kultura“, podvlači za kraj.

***

Bonus video: Verovanja kod našeg naroda

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar