Priča koju je objavio portal "Chadbad" o istorijatu jevrejske zajednice je ispovest bliskog člana porodice urednika, pa je su za potrebe teksta izmenjena imena.
Pre nego što su se „ratni oblaci“ nadvili nad istočnom Evropom u prednacističkim godinama, postalo je uobičajeno da Jevreji u opkoljenim zemljama – umorni od pogrona, siromaštva i očaja – šalju decu u Sjedinjene Države, kako bi dobili priliku za bolji život.
Na samom početku 20. veka, roditelji su štedeli kako bi platili dugo i naporno putovanje svojih sinova i ćerki, koji su putovali sami na brodovima koji nisu bili sposobni za plovidbu i koji su nudili neljudske uslove i neizvesnu sudbinu. Pošto su karte za svako putovanje koštale malo bogatstvo, roditelji su često birali da šalju svoju decu u Ameriku jedno po jedno umesto da ih šalju odjednom. Nadali su se da će sva deca na kraju stići do američkog utočišta, gde će im se kasnije pridružiti i roditelji. U međuvremenu bi ostajali kod rođaka koji bi se brinuli o njima i pomagali im, ponekad mesecima ili godinama. A neretko se porodično okupljanje nikad ne bi desilo.
Anju Gold porodica je poslala na dug put. Bila je najstarija od osmoro dece, a 1930. njeni roditelji Poljaci rekli su joj da je došlo vreme za njeno putovanje. Uštedeli su dovoljno novca za jednu kartu i odlučili da Anja bude prvo dete koje će otići. „Palo“ je i obećanje da će joj se ostatak porodice uskoro pridružiti.
Odrastajući u Baltimoru sa tektom, Anja je čekala da joj porodica stigne, ali ih nikad nije videla.
Porodici su bile potrebne godine kako bi sakupili dovoljno novca za još jednu kartu, a do tada su bili uhvaćeni u Hitlerovu mrežu. U Baltimoru je tokom godina Anja dobijala povremeno pisma iz Poljske o porodičnim vestima i događajima. Nestrpljivo je očekivala ova pisma i uživala u svakom od njih. A onda su pisma prestala da stižu.
Anja se plašila najgoreg, ali je tek posle završenog rata uspela je konačno nešto da sazna o sudbini svoje porodice. Nekoliko preživelih iz njenog rodnog grada u Poljskoj, koji su se je pomogli da stigne Baltimor kasnih 1940-ih, doneli su vest koju je znala i plašila se da čuje: njena cela porodica je ubijena. Svi su stradali u logorima.
Anja znala koji je najbolji način da nastavi svoju porodičnu liniju. Zavetovala se da će se udati i imati mnogo dece. I svaka bi nosila jedno od imena braće i sestara.
Anja se zaista udala za čoveka po imenu Sol, a njihov zajednički život bio je gotovo idiličan. Bili su istinski srodne duše, a njihova ljubav je bila duboka. Čeznuli su za decom, ali ih nisu dobijali. Bio je to jedini trn u njihovom savršenom braku. Bili su bez dece.
Posle mnogo godina pokušaja, traženja pomoći od lekara širom sveta, Anja i Sol su se suočili sa realnošću svoje situacije. „Da li biste želeli da usvojite?“ upitala je Anja Sola jednog dana
Nije htela da odgaja tuđu decu. Htela je da u naručju drži svoje novorođenče. Nije mogla da zamisli da bi se osećala isto prema usvojenom detetu. Ipak, činilo se da nema drugog načina. Oni nikada neće imati sopstvenu decu, rekli su lekari.
Njen muž je bio sigurniji. „Da, hajde da usvojimo“, pozvao je on.
Kontaktirali su jevrejsku agenciju u Njujorku i rekli su im da je jedno dete upravo dato na usvajanje od strane majke tinejdžerke. Otpustovali su u Njujork, ali kada su stigli, njihova nada se srušila. Službeni im je rekao da je baka odlučila da usvoji dete, ali im je objasnio da devojčica Mirijam očajnički želi da je neko usvoji.
Mirjam je bila draga devojčica, ali je imala osam godina. Iako su Anja i Sol nerado pristali da upoznaju dete, ipak su bili očarani njenom harizmom, nisu mogli da se pomire sa njenim godinama. „Stvarno sam želela da bude beba i da me upoznaje kao jedinu majku“, objasnila je Anja. „Želim da mi novorođenče leži u naručju“.
„Razumem“, rekao je zvaničnik agencije. „Ali Mirijam je zaista prošla kroz mnogo toga u svom kratkom životu, i zaista bi joj dobro došao dom pun ljubavi.
„Izvini, ali ne“, rekla je Anja sa žaljenjem.
Posle godinu dana Anja je kontaktirala mnoge agencije širom Sjedinjenih Država, ali dete je bilo sve teže pronaći. Sve vreme, Anjina intenzivna čežnja za detetom je progutala njeno biće
„Možda smo prebrzo odbacili usvajanje Mirijam. Ona je zaista bila izuzetno dete. Nešto u vezi s njom me je dotaklo, rekla je Anja.
Službenik je potvrdio da devojčica još uvek nije usvojena.
„Ali postoji komplikacija. Njen mlađi brat je pronađen u Evropi i pridružio joj se u našem domu za ratnu siročad. Braća i sestre su nerazdvojni, a obećali smo im da će biti usvojeni zajedno. Da li biste razmotrili dva?“
Vrativši se u Njujork, Anja i Sol su upoznali brata i sestru. Njen šestogodišnji brat Mojše je takođe bio divan.
Anja i Sol su prihvatili da usvoje brata i sestru.
Kada su došli u Baltimor u kunju Anje i Sola devojčica je zastala ispred klavira, a lice joj je pobelelo. Pokazala je na fotografiju i pitala: „Zašto imate sliku moje bubbe (bake) na klaviru?“
„Šta?“ upitala je Anja zbunjeno.
„Moja bube. Zašto je slika moje bubbe na tvom klaviru?“
Anja je zurila u portret svoje pokojne majke.
Mirjam je otrčala do kofera koji je donela sa sobom iz sirotišta. Iz pohabane torbe izvukla je izbledelu fotografiju i pokazala je Anji. „Vidi“, rekla je pokazujući. „I ja imam istu sliku“
„Moja majka“, prošaputala je Anja gotovo nečujno.
„Želiš li da vidiš sliku moje mame?“ upitala je Mirjam. Otrčala je do prtljaga da uzme drugu fotografiju. „Želiš li da vidiš kako je izgledala?“ Dala je Anji sliku nekoga koga je dobro poznavala.
“Sara!” Anja je vrisnula dok su joj kolena klecala ispod nje.
„Kako znaš ime moje majke?“ upita dete zbunjeno.
Nesvesno, Anja je usvojila dvoje dece bez roditelja svoje mrtve sestre Sare.
Izvor: Chadbad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare