Razlog zbog kog paradajz danas više ne miriše

Prava je umetnost danas pronaći paradajz koji miriše, koji je ukusan, koji ima semenke a ne žile, paradajz kakav smo ranije imali na svakom koraku. A ako nemate baku na selu ili proverenog prodavca na pijaci, verovatno ste prinuđeni na onaj koji je bolje i ne jesti jer je em prskan em nema ni miris ni ukus. Damir Tolja iz sela Beljina, koji gaji domaće proizvode, rekao je ranije za portal Nova.rs zašto paradajz danas sve manje miriše i šta je potrebno za ugajanje onog pravog domaćeg, ali i da li je samo organsko zdravo.Damir je sa suprugom Jelenom i četvoro dece – bliznakinjama Minom i Mirom i sinovima Sergejem i Lukom, pre nekoliko godina napustio grad i otišao da živi u prirodi, sa prirodom i od prirode. U selu Beljina nadomak Beograda oni danas imaju gazdinstvo na kom uzgajaju paradajz, papriku, malinu, šljivu, kajsiju.„I te kako se može bez hemije, te kako se može uz malu upotrebu motike. Treba da shvatimo da se poljoprivreda jako promenila u poslednjih 30 godina, a mi nismo išli u korak sa tim promenama“, priča Damir.Onda sve češće viđamo paradajz sa žilama, bez ukusa i mirisa, koji nije milina ni pogledati, a kamoli pojesti.„S jedne strane, postoji industrijska proizvodnja, gde se koriste hibridi visokog rasta, uz upotrebu mineralnih đubriva i hemije, što za zalivanje, što za prskanje. Paradajz se puni kalijum-nitratom za brži rast, a to je ono kada imate belu žilu posred paradajza, tvrd je kao kamen i nema nikakav ukus. Onda se daje kalijum-sulfat za brže zrenje, uz upotrebu pesticida, nadam se kontrolisano“, otkriva Damir.S druge strane, tu je plastenička proizvodnja bez upotrebe hemije. Damir ističe da to nije organska proizvodnja, ali povrće svakako jeste zdravo.„Koristimo mineralna đubriva jer ipak to radimo ekonomski, a to je paradajz i te kako sa ukusom i mirisom. Zato nema veze da li su u pitanju domaće sorte niti da li se gaji u plasteniku ili na otvorenom – bitno je samo da se ne koriste ta pomagala za ubrzani rast i zrenje. Samo tako ćete imati paradajz kakav je nekada bio, što naši kupci mogu da potvrde.“On kaže i to ne znači da sve mora da se radi kao što je nekada.„Od rasađivanja do berbe mora da prođe minimum 75 dana pošto povrće ne ubrzavamo jer držimo do kvaliteta. Treba svi da shvate da to nema veze sa pričama da li ima crva ili nema, da li ima buba ili nema. Moguće je uz prirodnu proizvodnju imati proizvod sa ukusom i mirisom bez hemije. Motika se ne koristi jer nije više poenta da se lomi kičma, nego se postavljaju malc folije oko biljaka, a između biljaka agrotekstil da trava ne bi pojela povrće.“Damir objašnjava i da li je samo ono što je organsko zdravo, a sve drugo loše jer je „prskano“.„Đubrivo je za biljku hrana, preko potrebna za ekonomski uzgoj, a ta mišljenja da je dovoljna samo voda nisu dobra, jer tada imate zakržljale biljke, neotporne na bolesti…“I kako onda bezbedno zaštititi biljku?„Koristimo organske amino-kiseline i zaštitu na bazi bakra sa mikroelementima da zaštitimo biljke od bolesti, da im pojačamo imunitet. Nije dobro voditi se onim praznim pričama o prskanjima i organskoj proizvodnji, jer su to potpuno različite sfere.“Koja je onda razlika između onoga što proizvode Damir i drugi mali proizvošači i organske i industrijske proizvodnje?„U odnosu na organsku proizvodnju mi imamo bolje prinose jer na tržistu nema mnogo organskih đubriva za prihranu, a i užasno su skupa, pa je cena organskih proizvoda tako visoka. A opet, nemamo veze ni sa industrijskim paradajzom jer ne koristimo hemiju.“Zato, kako kaže, nema velike mudrosti u pitanju zašto je teško naći dobar paradajz.„Svi veliki proizvođači rade industrijsku proizvodnju da bi imali količinu. Kvalitet ih u suštini ne zanima. Mali proizvođači, kao što smo mi i drugi, radimo konvencionalni uzgoj.“Taj konvencionalni uzgoj je, čini se, ona zlatna sredina, paradajz kakav je nekad bio.„Nije organski, ali nije ni industrijski sa masom hemije. To je paradajz koji možemo nazvati domaći, jer je takva vrsta gajenja, naravno, uz benefite modernog vremena.“On jasno govori i šta tačno koriste i kako je moguće da povrće bude i uskusno i mirisno, a da nije ni organsko ni industrijsko, već baš kako treba.„Dajemo kalcijum za kvalitet ploda, azot za lisnu masu. Tu se koriste mineralna đubriva kojima se zalivaju biljke i to je samo hrana za biljke. To nema veze sa hemijom i prskanjem otrovima jer se koriste elementi iz prirode, samo koncentrisani da bi biljka imala bolji rast.“Tvrdi da je tako uzgajan paradajz pravog punog ukusa i mirisa, sasvim zdrav.„Naša deca jedu to povrće direktno iz plastenika, bez pranja“, zaključuje Damir.I kad sve sagledamo, jasno je da ponuda jeste šarena, a na nama je da izaberemo ono po svom ukusu – organsko povrće koje uglavnom garantuje kvalitet, ali i višu cenu, industrijsko povrće kog ima u svakoj prodavnici, nadohvat je ruke, ali koje je vrlo verovatno prskano, a tu je i ono koje će vam dati vaš prodavac na pijaci, a koje je najsličnije onom bakinom sa sela.BONUS VIDEO: Dr Katarina Bajec: Kako pesticidi utiču na zdravlje?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=drkatarinabajeckakopesticidiutiunazdravlje-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3756208"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram