Žbanić: Za film o Srebrenici stiže pozitivan odjek iz Srbije

Kultura 28. mar. 202122:30
Podeli:
Jasmila Žbanić Foto: N1

Kad smo napravili film, stvarno smo očekivali sve. I da nas popljuju i da nas zavole. U istom trenutku su obe opcije bile otvorene. Ali i da se nije ovako dobro završilo, ono što smo uradili bi ostalo isto, jer smo se stvarno trudili da napravimo najbolje što možemo, ispričala je Jasmila Žbanić, rediteljka filma "Quo vadis, Aida", u razgovoru sa publikom danas preko Zooma u organizaciji mladih aktivista za ljudska prava iz Hrvarske i Srbije.

„Trenutno imam koronu, ali nisam htela ovo da otkazujem“, rekla je Jasmila Žbanić iz svog stana u Sarajevu na početku Zoom razgovora u organizaciji Incijative mladih za ljudska prava iz Hrvatske i njihovih kolega iz istoimene organizacije iz Srbije, a pitanja su mogli da postavljaju gledaoci iz celog regiona.

Njen film, u kom glavna junakinja, prevoditeljka pri snagama UN, pokušava da spase porodicu od stravičnog zločina u Srebrenici u julu 1995. godine, nominovan je za Oskara u kategoriji za najbolji strani film, kao i za dve Bafta nagrade. A još pre svetske premijere u Veneciji pre godinu dana prikazan je prvo grupi mladih iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije. U današnjem razgovoru, koji je vodila Branka Vierda Inicijative mladih za ljudska prava Hrvatske, prva pitanja odnosila su se upravo na to kako su mladi, među kojima i oni koji nisu bili ni rođeni u vreme o kom govori „Quo vadis, Aida“, doživeli film.

Zoom razgovor: Branka Vierda i Jasmila Žbanić Foto: Printscreen/Facebook/YIHR Srbija

– Odlučili smo se da film radimo u medijskoj tišini jer smo znali da je Srebrenica još tema oko koje postoje oprečni stavovi i političke borbe. Oko Srebrenice su donesene presude i to je nešto o čemu ne treba diskutovati, ali sam mislila da bi mediji u službi vlasti mogli iskoristiti film za neka svoja prepucavanja. Želeli smo da film ne bude ni u čijim rukama, da ga bilo ko ne bi koristio za svoje određene ciljeve. I kada smo pravili premijeru u Bosni i Hercegovini mislili smo o tome, jer film nije napravljen da bi služio nekom političkom trenutku i nekim interesima, nego čista srca, da se ispriča ta priča. Najveću odgovornost koju imamo je ona prema mladim ljudima, prema ljudima koji su u kandžama narativa u kom različite političke opcije pokušavaju da im dodele krivicu ili neke epitete da su žrtve ili bilo šta drugo, i film mogu da iskoriste da te mlade ljude dodatno ugrožavaju. Rekli smo zato: naš cilj je da mlade ljude ovim filmom oslobodimo time što ćemo reći da je nešto što se desilo, nešto za šta su utvrđene činjenice, gotovo, a da oni rođeni nakon toga nemaju ništa s tim. Ako negirate i falsifikujete, onda imate, ali ne treba da budete deo nikakvih narativa, ni nacionalističkih, niti bilo kojih drugih. Meni je ta reč emancipacija izuzetno važna za život i za budućnost, jer narativi ovde toliko zarobljavaju ljude da ih se treba osloboditi. Što ih se pre oslobodimo, svima će nam biti bolje – objasnila je Jasmila Žbanić svoje motive da film prvo bude prikazan baš grupi mladih iz regiona.

Na pitanje kako su oni reagovali, kaže da su „komunicirali sa filmom“.

– Znam i po ćerki da mladi prate sve živo. Da uopšte kažu da mogu da prate film, da mogu da učestvuju u njemu, da ih je emotivno dotakao, za mene je bilo veliko priznanje. Mladi su brzi, moramo ih u toj brzini stići. Značilo mi je to što im nije bilo nešto dosadno, nego su mogli da priču prate kao triler – navodi ona.

Na opasku da je u jednom intervjuu rekla da se kao feministkinja nikada ne može naći na strani rata, Jasmila Žbanić ističe da su njeni svetonazori vidljivi i u njenim filmovima, ali da uvek nastoji da u centar priče stavi ljudsko biće, pa da publika kroz tu osobu razume i društvene okolnosti i prošlost.

– Ovo je moj prvi ratni film. Uvek sam pravila posleratne filmove. A to što je rat uticao na našu stvarnost i svakodnevicu sasvim je druga priča. Ja jesam feministkinja i to se vidi i iz filmova, smatram da rat nije solucija nizašta, da je to samo trenutak u kom sve ljudsko propada i tu ne postoji nikakvih mogućnosti da se održiš kao ljudsko biće. Koliko god se mi hvalili da smo u nekim stvarima uspeli, u mnogima nismo. Toliko je žrtava da ih se mora svaki put pomenuti – kaže rediteljka.

Film je posvećen majkama Srebrenice i rediteljka je rekla da je u njihovoj snazi našla inspiraciju, a već je ranije izjavljivala i da bi ih trebalo nominovati za Nobelovu nagradu za mir.

– Takvo jedno priznanje ženama bi bilo važno da se one u našem javnom prostoru valorizuju na pravi način. One su se udružile i napravile izuzetno mnogo hrabrih poteza. Malo ljudi zna da su bosanski političari hteli da naprave Memorijalni centar u Tuzli, ali su one rekle „ne, mi idemo tamo, pa makar izginule, mi ćemo ga napraviti“. Imale su mnogo bolji uvid nego muškarci, a posebno političari. One su pozivale na pomirenje. Nije postojao nijedan slučaj osvete. Zamislite kako bi izgledala ova zemlja da je svaka od majki, od žena, rekla „ja ću zbog svog sina ubiti drugu osobu“. Na šta bi ova zemlja ličila? Takve žene treba valorizovati na našem prostoru. Međutim, to neće potaknuti političare da se promene. Njihova ideja je, barem u BiH, ratni plen, sukob, to je jedino na čemu oni mogu opstati. To se vidi sad sa situacijom sa vakcinama. To su ljudi koji nisu mogli obezbediti ni osnovne životne uslove da preživimo koronu. Ti su ljudi nesposobni da štite naše zdravlje. Oni opstaju samo sa ratnohuškačkim narativom, sa strahom jednih spram drugih, i naravno da njima ne može da bude u interesu pomirenje – ističe Jasmila Žbanić.

Najviše negativnih komentara od onih koji nisu gledali film

Na pitanje da li misli da će njen film otvoriti perspektivu i drugim rediteljima i da ćemo možda gledati filmove o Mostaru ili „Oluji“, odgovorila je da bi volela da vidi što više takvih ostvarenja.

– To je nešto što se desilo i volela bih da to preradimo i sa tim završimo. Jedan od naših problema je što ne prerađujemo stvari, ne tražimo ni stručnu pomoć, niti ih prerađujemo kroz umetnost, nego samo guramo pod tepih i u podsvest, a to uzima energiju. Ne dirati nešto znači oduzimanje strašno velike energije. A takva društva ne mogu da idu korak napred. Ako energiju uvek ulažemo u prošlost, to je pogrešno. Ljudima je čudno kad to kažem, jer sam ja napravila film koji se dešava u prošlosti, ali taj film govori o nama danas. Nikad ne bih pravila film koji govori samo o nama kakvi smo bili – navodi rediteljka.

Jasmila Žbanić Foto: Printscreen/Facebook/YIHR Srbija

Kako se ekipa filma nosi sa komentarima na film, pogotovu sa onim punim mržnje, bilo je jedno od pitanja.

– Od samog početka smo znali da će biti mnogo komentara. Koji god film da smo radili, na neki način je bila takva situacija. I samim tim znate da radite nešto što vredi. Ako umetnost potvrđuje neke opšte prihvaćene stvari, onda to nije umetnost, nego propaganda. Umetnost mora da začačka stvari i da ih pokaže potpuno drugačije nego što ih ljudi vide i to je ono gde ne možemo očekivati da nas tapšu po ramenu. Nisam dobila mnogo negativnih komentara na ovaj film, možda ih je bilo i najmanje do sada. Ono što sam pročitala u medijima, a dolazilo je iz Srbije, bilo je zanimljivo jer, bar tada, ljudi koji su negativno govorili o filmu nisu gledali film. Najviše negativnih komentara je dolazi od ljudi koji nisu gledali film. I iz BiH, isto tako – kaže rediteljka.

Ističe i da joj je bilo zanimljivo to što su nakon premijere radili pojedini tabloidi u Srbiji.

– Ti mediji su za svoje sagovornike o filmu, koji takođe nisu gledali film, zvali ratne zločince. Oni su ponovo pokušali da taj ratni narativ stave na celu naciju. Rekli su: to je film protiv srpskog naroda. Znači, on kao ratni zločinac, koji su napravio ratni zločin, sada svoje zločine stavlja na čitav jedan narod. I to mi je bilo zanimljivo da pratim, kako taj mehanizam svoja nedela nameće drugima i kako funkcioniše u medijskom prostoru. Ali, kažem, u Srbiji je, konkretno, bilo izuzetno puno pozitivnih članaka, izuzetno respektabilnih intervjua koje su sa mnom vodili novinari i strašno su poštovali i film i mene. Mogu reći da su oni bili u većini. Nemam tačno sve podatke, ali rekla bih da je bilo puno boljih komentara nego negativnih – kaže rediteljka.

Dosta pitanja bilo je, navela je voditeljka razgovora, i kada će film biti prikazivan u Srbiji.

– Zvanično nismo mogli da nađemo distributera u Srbiji. Niko nije hteo da film prikaže. Srdan Golubović je pozvao film na jedan festival, međutim nismo mogli zbog korone, nešto se tu desilo, ali Srdan je hrabar čovek i želeo je da prikaže film. Međutim, u nekoj regularnoj bioskopskoj distribuciji nije bilo moguće, tako da samo odlučili da imamo VOD, da ga ljudi mogu gledati na platformi i time smo na neki način – koliko god ja ne volim što je film na internetu jer smo ga pravili za bioskop i volela bih da ga ljudi vide u bioskopu – taj VOD je omogućio da se ta neka vrsta „cenzure“, koja nije nikakva zabrana, nego je jednostavno samocenzura, strah distributera i prikazivača prevaziđe i da ljudi film vide. Kao i u Banjaluci, gde prikazivači nisu hteli da prikažu film – navodi rediteljka.

Od činjenica do filmske priče

Publiku je zanimalo kako je Jasmila Žbanić dolazila do izvora za priču u filmu i verodostojnih podataka, da li je kontaktirala i sa UN, i kako je koristila prikupljeni materijal.

– Razgovarala sam sa jako mnogo svedoka. Posebno mi je bila važna knjiga „Pod zastavom UN-a“ Hasana Nuhanovića. I sa Hasanom sa provela dosta vremena, do trenutka kad on već nije mogao shvatiti šta je igrani film, a šta su stvari koje je on zapamtio. Postoje stvari koje su drugi ljudi videli, za koje sam imala svedoke, poput činjenice da je u autobusu bio vozač koji je plakao, a Hasan je rekao da to nije tačno. Za takve stvari sam uvek pokušavala da nađem nekoliko izvora. Imala sam nekoliko scena gde su različiti akteri drugačije interpretirali situaciju. U tom slučaju bih onda išla za onim što je filmska priča. Recimo, postoji mnogo svedoka koji kažu da se Karemans (pukovnik Tom Karemans, komandant holandskih trupa u Srebrenici, op. nov.) zaključao u svoju sobu i nije više izašao. On je prilikom svedočenja na suđenju Mladiću rekao da to nije tačno, da je bio prisutan i da je nadgledao autobuse. Ja sam konsultovala Dejvida Harlanda koji je radio finalni izveštaj za UN i on kaže da ne zna da Karemans tvrdi da se nije zaključao u sobi. Puno svedoka ima koji kažu da se zaključao, da ga niko više nije video. I onda sam se ja odlučila za ono što je dobro za film, a to je da se pokaže pad jednog komandanta koji je rekao na početku „dali smo ultimatum, sigurno će biti vojni udari“ do čoveka koji je takva kukavica da se zaključa i ne gleda. Pokušala sam doći do svih činjenica, razgovarati sa svima. Kontaktirala sam i sa Karemansom, ali njihovi advokati nisu dozvolili taj razgovor. Konsultovala sam Dejvida, koji je pravio taj izveštaj, a on je pričao sa svima, i sa Mladićem, i sa Karadžićem, i sa Karemansom… Pokušala sam da saznam sve činjenice, poređam ih, a onda sam rekla sebi: u redu, ja snimam igrani film i držaću se zakonitosti igranog filma. Ovo često spominjem jer je najlakše shvatiti: postojalo je nekoliko sastanaka Karemansa sa Mladićem, a mi smo u filmu to morali sabiti u jedan, zbog ritma filma, jer bi se, ako bismo svaku od tih situacija ponavljali, film jednostavno raspao – objašnjava rediteljka.

Jasna Đuričić kao Aida i Johan Heldenberg kao pukovnik Karemans u filmu „Quo vadis, Aida“, Foto: promo

Film ispočetka nije bio zamišljen sa Aidom u centru priče. Rediteljka, ujedno i autorka scenarija, priča da prve ruke nisu „dopirale“ do onih koji su ga čitali, sa različitih područja, a da se tek kada je uvela ženu kao glavni lik sve promenilo.

– Tek kad sam napravila tu promenu da je glavna junakinja žena, ljudi su počeli da ulaze u perspektivu i da razumeju da je to osoba koja hoće da spase svoju porodicu – kaže ona, dodajući da su scenarija u njenom radu i inače stvar procesa.

Pitanje je bilo vezano i za to kako su birali glumce.

– Kada je na kraju bio složen scenario kojim smo bili zadovoljni, išli smo na kasting. Što se tiče Aide, odmah smo znali da je to Jasna Đuričić. Sa Jasnom smo radili ranije i pošto znamo sve glumce sa teritorije bivše Jugoslavije, znali smo šta imamo. A za neke druge uloge smo pravili kastinge. Nije bilo bitno samo da je glumac dobar, nego da se uklopi u čitavu sliku, da bude deo istog mozaika – priča rediteljka.

Jasna Đuričić u sceni iz filma „Quo vadis, Aida“ Foto: Deblokada Promo

U filmu „Quo vadis, Aida“ nema direktnih scena nasilja, ono se ne prikazuje, samo je nagovešteno.

– Publika ima veliku maštu i moć da sama napravi slike u glavi. Dovoljno su se ljudi nagledali da bi znali šta se dešava u onom trenutku u kom izađem iz trenutnog prostora. Ta moć publike daje bolju sliku nego što se može napraviti. A druga stvar je to što kao autorka mogu da prikažem ljudsku smrt na banalan način, to me obeshrabruje, a rat jeste velika banalnost zla. Ne volim filmove u kojima se oseća spektakularnost ratovanja, ubistava, čak i Eros u tom prikazivanju rata i borbi. Ja ga ne osećam kao osoba i onda to ne znam ni preneti na platno – navodi ona.

„Znali smo na početku da sa filmom ulazimo u minsko polje“

Mnogo pitanja bilo je posvećeno upravo tome kako se ona sama osećala dok je snimala film.

– Sam rad na filmu i to što se stavim iza kamere daje određenu distancu, to sam naučila još na akademiji. Kad sam radila dokumentarni film, moj diplomski rad „Crvene gumene čizme“ o ženi koja traži dvoje male dece u masovnim grobnicama, jako mi je bilo emotivno to što uopšte pričam sa tom ženom, saznavanje takvih stvari tokom istraživanja, odlazak na masovne grobnice, to mi je sve bilo izuzetno teško. Ali kamera ti omogući da sebi daš neku svrhu i da kažeš da te emocije sada pretvaraš u nešto što će komunicirati sa drugim ljudima i ta vrsta „mosta“ pomaže da se skroz ne raspadneš. Ne mogu da radim film ako nisam emotivna, ako ceo taj proces i tuga ne prođu kroz mene. Ali kad se započne stvar, onda uđem u te profesionalne cipele i imam svoj zadatak i odgovornost – priča rediteljka.

Isto je bilo i sa „Quo vadis, Aida“, navodi ona.

– Kad smo ušli u ceo ovaj proces, znali smo, cela ekipa, da ulazimo u jedno minsko polje, jer šta god da uradiš, možeš da pogrešiš. Prvo pred ljudima koji su to preživeli. Njima je teško da gledaju u 100 minuta nešto što njima traje 26 godina. Sama ta činjenica je već obeshrabrujuća. Međutim, cela naša ekipa išla je s tim da mi ovo radimo iz najbolje namere, da želimo da se ova priča vidi, da se čuje, da mnogo ljudi sazna za nju, jer bez obzira na to što su ljudi čuli za Srebrenicu u Evropi, čak i oni što misle da znaju, ne znaju šta se zaista desilo. I uz taj motiv i osećaj da treba to da radimo, pošteno, do kraja profesionalno, ništa nas nije moglo zaustaviti da scena izgleda onako kako je trebalo da izgleda. Onda ne gledaš ko će šta reći, nego gledaš da sve to napraviš što je moguće bolje i da stojiš iza svakog kadra. Mi kad smo napravili film, stvarno smo očekivali sve. I da nas popljuju i da nas zavole. U istom trenutku su obe opcije bile otvorene. Ali i da se nije ovako dobro završilo, proces snimanja i onoga što smo uradili ostali bi isti, jer smo se stvarno trudili da napravimo najbolje što možemo – ističe Jasmila Žbanić.

Ne bi promenila ni kadar u filmu

Izjavljivala je pre „Quo vadis, Aida“ i da se nadala da će neko drugi snimiti film o Srebrenici, pa se to nije dogodilo. Pitanje je zato bilo i kako se odlučila da sama preuzme tu odgovornost.

– Desetak godina sam razmišljala o tome kako mora biti filma o Srebrenici. Stalno sam se pitala ko će ga snimiti, jer je meni to bilo nemoguće. Snimila sam u međuvremenu četiri igrana filma i onda sam osetila da mogu, da zanatski znam dovoljno da preuzmem jednu takvu veliku produkcijsku priču. I kao „Deblokada“, naša produkcijska kuća, osetili smo se dovoljno zrelim da možemo da preduzmemo nešto tako. Tokom samog procesa bilo je, naravno, trenutaka kad smo mislili da ćemo odustati jer je bilo previše teško i izgledalo je apsolutno nemoguće. Ali srećom nismo odustali – navodi Jasmila Žbanić.

Na pitanje da li sada, kada pogleda film, misli da bi uradila nešto drugačije, odgovara odrično.

– I u toku snimanja sam išla do onih granica gde sam mislila da je to to. Nisam sebi dozvoljavala da stanemo na pola, nego smo išli do kraja dok nismo postigli stvarno viziju koju smo imali. Na svaki mogući način smo, zbog siromaštva produkcije, nastojali da neke stvari prevaziđemo. Recimo, u filmu ima nekoliko tenkova, nekoliko bornih kola, a zapravo smo mi imali samo jedan tenk koji je „glumio“ sve tenkove. Imali smo dva borbena vozila pozajmljena iz policije, koja smo farbali jedan dan u belo da budu vozila UN, a drugi dan u zeleno da budu deo Mladićeve pratnje, ali u slici sam uvek imala ono što sam htela. Od milion kadrova možda jedan nije uspeo da bude snimljem zbog trke sa vremenom. U trenutku kad radim, gledam da uradim sve što mogu i pomerim neke granice – navodi ona.

Šta bi ona želela da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma?

– Emocija je najvažnija, da ljudi osete šta je značilo biti u tom julu 1995. tamo i šta znači život bez dece. Tako da kad god neko pozove na neki sukob i na neki rat, kažu: čekaj, imam iskustvo, barem iz filma te neke žene znam šta rat donosi i ne pada mi napamet da ulazim u tako nešto. Iluzorno je misliti da će se rat sprečiti zato što je neko gledao film, ali ako bismo na ovaj način senzibilisali mlade ljude da već u školi vide ovako nešto i da im nikad niko ne može prodati priču da je rat rešenje za bilo šta, možda bismo i uspeli da odgajimo generacije koje ne bi htele da ratuju – misli Jasmila Žbanić.

Govoreći o daljim planovima, rediteljka je rekla da neke projekte ima odranije, da piše nove i da ima mnogo ponuda iz Amerike, pa je „zanima kako je raditi film kad ne moraš da brinuti oko svega“.

– Imala sam razgovor za jedan posao u Americi, gde mi čovek kaže da šta god zamislim mogu dobiti. Umrla sam od smeha, nikad u životu nisam čula takvu rečenicu – zaključuje Jasmila Žbanić.

Komentari

Vaš komentar