Zbog pucnjave i eksplozija, dotrčala je vojska, sve opkolila a čitava Kalenićeva pijaca se razbežala: Zašto se u našim filmovima pucalo pravim mecima

A da li su u posleratnoj srpskoj filmskoj industriji praštali ćorci ili se pucalo bojevom municijom?

Mihajlo Al Popović, bio je jedan od najpoznatijih međuratnih i poratnih jugoslovenskih filmskih snimatelja. Bio je i autor filma ,,S verom u Boga“ (1932), koji istoričari srpske i jugoslovenske kinematografije, smatraju najboljim filmom Kraljevine Jugoslavije. Popularni Mika tvrdio je da se u mnogim posleratnim filmovima pucalo pravom municijom.

"U onom oskudnom vremenu filmskih početaka na snimanju smo znali samo za bojevu municiju, pa je dolazilo i do sitnih ranjavanja“. Nama je to izgledalo kao obična stvar, jer smo, konačno, snimali ratne filmske materijale. Uostalom, na snimanju ratnog filma i danas se rizikuje", navodi Popović u njegovim ,,Zapisima sa periferije“ (Institut za film).

Dok oružje miruje

Kako je to izgledalo ,,dok je oružje mirovalo“, ilustruje scena paljenja garaže u Beogradu, koja je trebalo da što uverljivije prikaže proživljeno u ratu.

"Prilikom rekonstrukcije paljenja garaže u Ruzveltovoj ulici, umalo nam glavom nije platio šofer Sever Smiljanić, koji je još nosio rane iz Srema. Kada je u poluzapaljenim kolima, odeven kao nemački vojnik, izleteo iz garaže, koja je na ulazu gorela, i bila sva u gustom dimu, narod se u čudu našao, a ruski vojnik, smatrajući da je naš šofer nemački diverzant, u zabuni koju smo napravili, umalo ga nije ubio", sećao se poznati snimatelj.

Popović je pre rata pohađao prestižnu Treću mušku gimnaziju. Sedeo je u klupi sa Nikolom Popovićem, budućim pozorišnim glumcem, koga se kolege iz Narodnog pozorišta, zbog njegovih poratnih aktivnosti, nerado sećaju. U istom razredu s Mikom je još jedan poznati pozorišni i filmski glumac – Pavle Bogatinčević.

On je već tada, s osećanjem za dikciju, sa profesorske katedre čitao odlomke iz ruskih romana. Neposredno posle rata Mika snima dokumentarni film ,,Beograd’’ (1945) Nikole Popovića. Tom prilikom postaje svedok neočekivanih scena...

"Bio sam na kamionu, a tenkovi, i to oni veći od nemačkih T 34, podigli su zaglušujuću buku, toliko snažnu da ni reditelja nisam mogao da čujem. U nedostatku pirotehničkih sredstava i pravog stručnjaka, naš poluizučeni čovek, neki Macarol, štapinom je aktivirao detonatore na nagaznim minama, pošto ih je postavio tamo gde je smatrao da neće biti opasne".

Iza riknu eksplozija

"Ali u pretrčavanju trojica boraca, kroz onaj dim, legla su baš na minu, dok je štapin dogorevao. Ja sam zanemeo, dok je režiser iz sveg glasa vikao, ali se ništa nije čulo. Trenutak pre eksplozije, jedan odvažni oficir, koji je bio sa nama na kamionu, skočio je do boraca. I samo što ih je odbacio, iza njih riknu eksplozija. Svi smo bili van sebe", navodi Popović.

Ali tu nije kraj poratnih Popovićevih zgoda i nezgoda tokom snimanja ratnih scena. Jednom prilikom zaboravljeno je da se o snimanju izvesti Komanda grada, što je izvelo vojsku na ulice Beograda.

"Zbog silnog pucanja i vike, sa praštanjem eksplozija, dotrčala je prava vojska, sve opkolila, i na kraju samo što nije došlo do prave pucnjave. Čitava Kalenićeva pijaca se razbežala, smatrajući naše, već zarobljene ’Nemce’, pravim neprijateljima, još zaostalim po ruševinama. Majka i žena su mi, kada sam se vratio, pričale da po varoši borbe još traju, pa bi trebalo da se dobro čuvam", sećao se Popović.

Mihajlo Popović 1955. snima film ,,Ešelon doktora M“ Žike Mitrovića, koga je upoznao neposredno posle rata.

"Otišao sam u Bečej da za jednog mladog režisera početnika Žiku Mitrovića snimim film o Prvom kongresu omladine. Prenoćio sam kod jedne meštanke, majke koja je umesto trojice odraslih sinova, na zidu imala tri posmrtne liste. Svu trojicu Mađari su pred njom streljali. Sa sekretarom omladinske organizacije prikupio sam dobrovoljce da tu scenu filmski oživimo, ali komesar vojne jedinice ni da čuje, da dozvoli svojim borcima da budu u ulozi Hortijevih fašista".

Popović navodi da nikakva ubeđivanja nisu pomogla. Komesar je ostao uporan u svojoj odluci, do te mere da je Mika morao da se vraća u Novi Sad kod komandanta Vojne oblasti generala Koste Nađa. I tek tada je mogao da snima. Upornost komesara je shvatio i razumeo kada je saznao da mu je čitava porodica u Crnoj Gori pobijena. Rane su bile sveže i prevelike.

Dok municije i minsko-eksplozivnih sredstava očigledno nije nedostajalo, snimatelji su najčešće bili ,,kratki’’ za filmsku traku. „Jedva da smo dobijali par metara trake od ruskih vojnih snimatelja Ješurina i kapetana Andreja Ivanoviča Salagubova“, seća se Popović. Ponekad i od stranog vojnog dopisnika R. A. Taj je opet imao druge „vojne zadatke“, o kojima je u onom vremenu trebalo da vodi više računa, nego o svom dopisničkom poslu.

Slanina i rakija za filmsku traku

Žarko Grgurov, tada tonski snimatelj, donosio je filmsku traku iz Pešte, u zamenu za slaninu i rakiju. Prvu englesku ratnu kameru ,,sinkler“ u Jugoslaviju je posle rata, iz Londona, doneo general Vladimir Velebit. Snimatelji su se radovali kao deca. "San“, ,,Jutro“ kao i najveći broj dokumentarnih filmova Puriše Đorđevića snimio je Mihajlo Popović, čiji je rad Puriša neobično cenio, što sam mogao da zaključim posle jednog našeg razgovora.

"Jovan Jovanović je učio da snima raznim objektivima kod Stevana Miškovića. Ali blendu, osećaj za svetlo naučio je od Mike Popovića. Mika je umesto objektiva imao oči. Otvoreno oko – total. Jedno oko – srednji plan. Žmirka oko – krupni plan... Mika nije verovao da su objektivi pronađeni sa kamerom recimo 1865. Ne. Narcis", reći će jednom prilikom Mika.

Šta narcis, pitamo. Narcis vidi svoju glavu u vodi. Pa šta? Glava u vodi je prvi krupni plan. Voda je dakle objektiv, zavisno kako se nagneš od celog, od pola, od glave.
Popovićev film ,,Sa verom u Boga“, usled nedostatka sredstava, snimljen je kao nemi film. Kasnije je ozvučen sa gramofonskih ploča, muzikom istaknutih domaćih autora. Prikazan je 1933. u beogradskim bioskopima ,,Koloseum“ i ,,Metropol“. Nije podelio ukus kritike i publike.

"Svoj prvi film sam toliko voleo i za njega živeo, da ga za vreme prvog prikazivanja publici nisam iz sale ni gledao. Sve vreme sam proveo u projekcionoj kabini, smenjujući gramofonske ploče sa jednog na drugi gramofon prema slikama koje su brzo izmicale. A to mi je bilo najteže, jer ploča nije mogla da ide do kraja, već na delove, kako bi bila sinhrona sa radnjom na ekranu. I tu sam skoro žonglirao. Da bi u borbama dočarao puščanu ili mitraljesku vatru, grebao sam sporije ili brže, pored samog glasnogovornika, redak češalj po grliću prazne flaše", podsetio je na te slike iz života jednog snimatelja Mihajlo Al Popović.

Bonus video: Film Gym