"Zašto mi nudiš nešto što ne možeš da mi platiš": Da li je "Posle sunca" film godine

Piše: Dejan ŠapićSabiranjem glasova na stotine kritičara koji su glasali, dovele su ga na poziciju filma godine. Na još nekoliko referentnih top lista nalazi se među najboljim. „Posle sunca“, debitantski film škotske rediteljke sa prebivalištem u Americi Charlotte Wells, je melanholično putovanje u prošlost. Dvadeset godina posle letovanja provednih sa ocem u turskom odmaralištu, sada odrasla Sophie evocira uspomene kroz video snimke kamerom. Film je producirao oskarovac Barry Jenkins (Mesečina), a ulogu oca Calum glumi Paul Mescal (Izgubljena ćerka, Normalni ljudi) nominovan prošle godine za najbolju mušku ulogu za Evropskog oskara, a za mesec dana očekuje ga i trka za američkog Oskara takodje za najbolju mušku ulogu u žestokoj konkurenciji sa Colin Farrellom u “The Banshees of Inisherin” i Brendan Fraserom za ulogu u “The Whale”. Moram priznati da kada sam prvi put gledao film najpre sam bio zbunjen i pokušao da razjasnim odnos izmedju pararelnih radnji koji se dešavaju pre dvadeset godina na letovanju u malom turskom mestu i nekolicine scena iz sadašnjosti gde se glavna junakinja-ćerka sada priseća svog poslednjeg letovanja sa ocem. Pored ta dva toka filmske radnje pojavljuju se i nadrealne scene plesa koje zapravo prave vezu izmedju sadašnjosti i nezaboravnog letovanja 20 godina ranije. Odrasla Sophie se priseća razgovora podjednako kao i trenutaka ćutanja koje su ispunjavali njihovo poslednje zajedničko letovanje. Snimanje kamerom njihovog odnosa postaće okosnica i povod za prisećanje junakinje sada kada ima 31 godinu koliko je u to vreme imao njen otac.Zašto je ovaj po svemu mali film postigao toliki uspeh? Jednostavna, nepretenciozna priča snimljena sa dvoje glavnih glumaca i nekoliko sporednih likova u jednom skromnom i jeFtinom hotelu. Odgovor možda leži u činjenici da je filmska produkcija poslednjih godina prepuna gorućih i angažovanih tema od migracija stanovništva, recesije, ratova, posledica surovog kapitalizma i borbe za golim opstankom, uticaju interneta na mlade, borbe za prava afroamerikanaca, seksualnim zlostavljanjem, rasnom netrpeljivošću... Aftersun nema ništa od aktuelnog društvenog, političkog i angažovanog u sebi. Intimna sećanja 11-togodišnje devojčice koju je odlično odglumila Frankie Corio o nedelju dana provedenih sa ocem u turskom letovalištu je jednostavna i po svemu obična priča. Nema ničeg velikog i dramatičnog u njihovom odnosu. Svedeni na dnevnu rutinu odlaska iz sobe na plažu, hotelski restoran, večernji izlazak  u isti hotel u kom odsedaju... i tako svaki dan. Jednostavna, intimna priča o ocu koji provodi vreme sa ćerkom u međusobno potpuno ravnopravnom odnosu. Sophie je uvek pitana od svog oca šta bi želela i njeno mišljenje se poštuje. Čak u jednoj sceni igranja bilijara u hotelu mladić za bilijarskim stolom pomisli da su oni brat i sestra. To je očekivano kompliment za oca ali i za zrelu Sophie koja pokušava da razume šta se sa njenim melahnoličnim ocem dešava. Šta je to što ga muči i ponekad dovodi do suza.

U njihovim  svakodnevnim posve običnim dijalozima i rutinskim mazanjem kreme za sunce na plaži, čitanjem knjige, igranjem bilijara ili neobičnim vežbama Tai Chia koje izvodi otac Kalum. Iz pespektive sada već odrasle 31-godišnje ćerke Sofi mi razabiramo njena sećanja šta se je desilo sa njenim ocem i do kraja nam nije jasno. Dobijamo informacije da ima finansijskih problema u jednoj neobičnoj sceni karaoka gde mala Sophie peva pesmu R.E.M. - Losing My Religion. Saznajemo da je ona ima talenat za pevanje i kada joj otac ponudi da ide u školu pevanja ona izgovara rečenicu koja će na trenutak promeniti njihov odnos: „Zašto mi nudiš nešto što ne možeš da mi platiš“. Ne znamo detalje o ocu Kalum i njegovim trenutnim problemima kao ni o njegovoj prošlosti. Šta ga tišti, zašto je na trenutke depresivan i melanholičan. Jedino što znamo je da je razveden od majke Sophie ali da je „još uvek voli“. Rediteljka vešto prikriva njegovu sadašnjost ali i prošlost da bi prenela trenutke njihovog odnosa „oca i ćerke“, sa jedne strane i „druga i drugarice“ koji oni na ovom sada već znamo poslednjem letovanju pokušavaju da ostvare. Kalum je dovoljno mlad da se oseća zgodnim i privlačnim, istovremeno utučen unutrašnjim bolom nalik starcu pred smrt. Osećanja Sophie su naizmenična, ona se malo osmehuje, često je ozbiljna i zamišljena, pokušava bez reči da kaže svom ocu da ga voli. Posle snimanja kamerom njenog oca da zabaleži trenutke sa letovanja, kada pokuša da ga uhvati u okvir kamere i snimi ovoga puta njegova osećanja, on joj to ne dozvoljava. Ona odgovara „snimiću to u kameru mog malog uma“. Aftersun je neobično snimljen kroz mešanje videozapisa sa letovanja i prikaza sjećanja Sophie. Gomila banalnih scena u filmu pokazuju trenutke ljubavi i vešto prikazane atmosfere koja u nama proizvodi blagi nemir. Sve je na prvi pogled u najboljem redu, ali osećamo prazninu i nagoveštaj tužnog kraja. Rediteljka ukazuje na skrivenu istinu između njih dvoje koju nam kroz vizuelno i majstorsko umeće nikada ne otkriva jer je kako pretpostavljamo to istovremeno deo njenog detinjstva i lične porodične drame.Drugi mogući razlog uspeha ovog malog filma odnosi se na nazovimo ga „ženski film“, gde žene, često autori debitanti, hrabro i beskompromisno ulaze u razotkrivanje ličnog, intimnog realističnim filmskim pristupom, ponekad uz mali dodatak elemenata fantastike ili nadrealnog. Nekako se u centru zbivanja pojavljuju devojčice ili tinejdžerke. Brojni su primeri u prethodne dve godine: „Male mame“ o provedenom raspustu dve devojčice, Céline Sciamma (režija Porteret žene u vatri i scenario za Jacques Audiardov film Paris 13th distrikt); dva debitantska „Playground“ o priči sestre i njenog brata u vršnjačkom nasilju u školi, Laura Wandel (nagrada Fipresci u seleciji Izvestan pogled Kanskog festivala), „Imaculat“, adolescentski prikaz odvikavanja od droge, rumunke Monica Stan koji je osvojio čak 3 nagrade na Venecijanskom filmskom festivalu (prikazan na našem FEST-u)...https://www.youtube.com/watch?v=vXKcWRu8K_UZašto u ovu grupu izrazito ženskih filmova o ženama ne pomenuti još dva francuska filma o dve mlade žene iz 2021. Razarajuću priču o agresiji „Titane“, Julia Ducournau osvojila Zlatnu palmu u Kanu; „Happening“, o zabranjenim abortusima 60-tih godina u Francuskoj, Audrey Diwan (osvojila Zlatnog lava u Veneciji). I kako se to već kaže... nastavite niz... ovoga puta iskusna, oskarovka (za dokumentarni film „Citizenfour“, o slučaju Edward Snowden) Amerikanka Laura Poitras osvaja i prošlogodišnjeg Zlatnog lava u Veneciji 2022. za angažovani dokumentarac „All the Beauty and the Bloodshed“ o umetnici i aktivistkinji Nan Goldin (koji ćemo gledati na predstojećem FEST-u). Ako hoćemo da se vratimo još jednu godinu unazad dolazimo do Nomadland, Chloé Zhao koja je osvojila opet Zlatnog lava u Veneciji 2020. ali i 3 Oskara za vrlo angažovanu priču žene (Frances McDormand) koja u svojim 60-tim godina ostaje bez posla i svega što je imala. Opet se vraćamo na Aftersun i pitamo se šta je to pored ovoliko angažovanih filmova izbacilo jedan mali film među najbolje u godini. Dok se većina autora brine o u svetu velikim i problematičnim temama, Charlotte Wells je odabrala jednu pomalo zapostavljenu temu, možda i važniju od svih onih koje nas trenutno brinu, o odnosu oca i ćerke, odrastanju, roditeljskom odsustvu i zapostavljanju dece od svojih roditelja. Roditelja svakako zabrinutih za „velike i uvek važnije“ probleme.Bonus video: Otvaranje FAF-a

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=otvaranjefestivaladjordjevicaam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4690285"]