Pojedinačne brojke same po sebi ne znače mnogo: 29 godina postojanja, osam dana trajanja, 82 filma iz čitavog sveta, 13 programskih celina, 6 lokacija gde su filmovi prikazani... Ali, kada iza svega stoje kvalitetni filmovi i brojni gosti, njihovi autori, onda one dobijaju na važnosti.
Piše: Dejan Šapić
Sve zajedno do sada viđeno deluje dovoljno da potvrdi da je upravo završeni 29. Festival autorskog filma postao najznačajnija filmska smotra kod nas. Sam izbor filmova vodi se načelom „Pogled u svet“ koji je nepromenjen od 1994. godine kada je festival napravljen sa namerom da beogradskoj publici približi ostvarenja iz sveta jer je tada zemlje bila pod sankcijama. Publika ne očekuje naslove sa klasičnog filmskog repertoara već oni „tragaju za dubljom, realnijom i kompleksnijom slikom današnjeg sveta i čoveka“. Festival, koji ne voli poziranje i crvene tepihe, privlači mnogo radoznale publike svih uzrasta koja strpljivo prati filmove autora koji dolaze iz najrazličitijih krajeva sveta da bi govorili nekada i pred nekoliko desetina gledalaca – čine ovaj festival velikim.
Kada sagledamo prikazane filmove bez obzira na selekcije jer publiku interesuje dobar i neobičan film – posao je dobro obavljen. Shodno različitim ukusima svako je birao šta ga zanima, prema tome koji su žanrovi, filmski stilovi, teme ili krajevi sveta iz kojih filmovi dolaze. Sumirajući viđeno imali smo dva u svakom smislu velika i značajna filma – „Jadna stvorenja“ Jorgosa Lantimosa (o kome smo detaljno pisali) i „O suvom bilju“ Nurija Bilga Čejlana. Po značaju i ukupnom stvaralaštvu, prikazana su ostvarenja mnogo većih imena kao što su „Savršeni dani“ Vima Vendersa i „Stari hrast“ Kena Louča, pa i filmovi „Otet“ Marka Belokija i „Suštinske istine jezera“ Lav Dijaza, ali pomenuti naslovi Lantimosa i Čejlana su bili više od festivala. Mogli bismo ih nazvati gala projekcijama.
Najveće iznenađenje bio je film „Kritična zona“ iranskog reditelja Alija Ahmadzadea o kome smo detaljno pisal – najhrabriji film koji je zasluženo i pobedio. Smatrao sam da će BiH kandidat za Oskara „Ekskurzija“, debi Une Gurnjak (osvojio nagradu za najbolji scenario) shodno aktuelnoj temi u društvu odneti pobedu, ali to nam i pokazuje beskompromisnost i odlučnost žirija da ne podlegne aktuelnim društvenim prilikama. Pomalo nezapaženo (bez ikakvih nagrada i značajnijih prikaza u medijima) prošao je odličan čileansko-argentinski neo-vestern „Doseljenici“ čileanskog sineaste Felipea Galveza Haberle posebno se istakavši po kvalitetnoj i autentičnoj fotografiji vrlo zahtevno snimljenih noćnih scena. Direktor fotografije Simone D’Arcangelo (The Tale of King Crab 2021.) bio je i gost festivala. Neobična „mala“ priča o naseljavanju teritorija i ugnjetavanju Indijanaca starosedelaca na argentinsko-čileanskoj granici je originalno i uverljivo prikazana, za razliku od „spektakla“ sa sličnom tematikom u bioskopima – aktuelnog „Ubistva pod cvetnim mesecom“ Martina Skorsezea. „Samo reka teče“ nagrađeni kineski film Shujun Weia za najsinematičniju sekvencu je neobičan u filmskom izrazu i netipičan za kinesku kinematografiju – mnogo je bliži korejskoj, a po tematici i stilu odlična je referenca na „Sećanje na ubistvo“ (2003) korejskog Bong Joon Hoa.
Francuska kinematografija je najreprezentativnije predstavljena sa tri filma u različitim selekcijama. Možemo ih posmatrati kao jednu celinu. Film „Zver“ francuskog sineaste Bertranda Bonela („Nocturama“ 2016. i „Zombi Child“ 2019.) je inteligentno i izuzetno filmično prikazano putovanje kroz vreme kako bi glavna junakinja stigla do osobe koju želi. Slično „Kraljevstvu životinja“ Thomas Cailley (o kome smo detaljno pisali) oba filma na potpuno različite načine istražuju granice žanra sa uzbudljivom pričom. Kada tu dodamo i triler „Drugi Loran“ Claude Schmitz (koprodukcija sa Belgijom) onda je francuska kinematografija, ubedljivo zaokružena u stilskim dometima, ove godine prezentovana na festivalu.
Lepo je što je publika mogla da vidi „Nostalgiju“ Andreja Tarkovskog, restaurisanu verziju u 4K rezoluciji, čija poetika (njegovog ukupnog stvaralaštva) je vidno uticala na mlade autore i ruski film „Hir“ debitanta Ilje Povolockog, nagrađenog za najbolju režiju i na ukrajinsko ostvarenje „Stepe“ rediteljke Marine Vrode kome je dodeljeno specijalno priznanje žirija.
Velika je šteta što na festivalu nije bilo srpskih filmova (osim zapaženog i nagrađivanog „Lost Country“ Vladimira Perišića) posebno što novo ostvarenje Mladena Đorđevića „Radnička klasa odlazi u pakao“ premijerno prikazan na festivalu u Torontu (pisali smo o njemu) a nedavno i u Talinu je odličan primer autorskog filma. Verovatno željom reditelja da sve svoje filmove premijerno prikaže na FEST-u moraćemo još malo da sačekamo da ga pogledamo.
A šta smo još mogli da vidimo, najpre od manje poznatih naslova prikazanih na festivalima ove godine (što nije već bilo prikazano na nedavno održanoj Slobodnoj zoni)? Pre svih to je film „Inshallah a Boy“ Amjad Al Rasheed prvi jordanski film prikazan u Kanu (u selekciji „Nedelja kritike“ gde je prikazan i Perišićev „Lost Country“) o ženi koja se posle smrti muža bori da sačuva starateljstvo nad ćerkom i zadrži imovinu jer po njihovim zakonima to je moguće samo ako imaju muško dete. Selekciju „Sirovo“ koja je imala samo četiri naslova odlično bi dopunili „Agra“ Kanu Behla, indijski film (čiju kinematografiju malo poznajemo) prikazan u Kanu (selekcija „Dani autora“) ali i na Festivalu filmske režije u Lekovcu o traumama mladića koji živi sa velikom porodicom i pokušava da stekne samostalnost. Savremen pristupom žanrovskom filmu ima i marokanski „Deserts“ Faouzi Bensaidia gde gledamo dvojicu sitnih lopova koji se voze kolima po postunjama južnog Maroka kako bi povratili zaostale kredite za svoju agenciju koje nisu otplatili siromašni stanovnici… lepo bi se uklopio u Band A Part, a mongolski „If Only I Could Hibernate“ Zoljargal Purevdash možda u takmičarski program kao i marokanski dokumentarni „The Mother of All Lies“, Asmae El Moudir (svi su već prikazani u Kanu). Pomenimo i južno-korejski „The K-Pop Story“, Yun Jae-yeon i „A Guy’s Story“ kazahstanski prikazani na Festivalu filma fantastike u Bucheon-u.
Možda za jubilarno 30. izdanje treba dati veću šansu azijskim i bliskoistočnim kinematografijama koje nemamo prilike da vidimo a poslednjih godina su veoma progresivne.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar