Droga u Teheranu, seks adolescenata u Bosni i jedna ukrajinska priča: Koja tri filma sa "Lokarna" niste smeli da propustite na FAF-u

Piše: Dejan Šapić„Kritična zona“ iranskog reditelja Ali Ahmadzadeh je otkriće ovogodišnjeg FAF-a, i dolazi posle njegovog osrednjeg ostvarenja "Atomic Heart Mother" (2015) koji je kao i novi film većim delom sniman u kolima tokom vožnje glavnih junaka. Tada su se na povratku sa noćne žurke, dve prijateljice pijane i drogirane izazvale saobraćajnu nesreću. Praktično ceo film predstavljao je njihovu noćnu avanturu kroz Teheran prepun dijaloga sa podsmehom na vlast i režim Irana. U „Kritičnoj zoni“, pobedniku Festivala u Lokarnu, ambijent je sličan ali su tema i filmski postupak jedinstveni. Amir 30-togodišnjak, živi usamljeničkim životom, i jedino koga ima je pas. Vozi se svojim autom kroz noćni Teheran, dilujući drogu. U pauzama je konzumira u velikim količinama.„Kritična zona“ je nešto potpuno novo u iranskoj kinematografiji. Traži strpljenje u otkrivanju sveta jednog narkomana, dilera i istovremeno dobročinitelja koji poklanja drogu ugroženima, onima kojima je neophodna. Šizofreno predstavljen svet koji on doživljava je prepun svega: usamljenosti, patnje, ravnodušnosti, egzaltiranosti, saosećajnosti, brutalnosti... Pažljivo građena atmosfera sa sporim tempom filma nagoni vas da posle kadrova posete centru sa bolesnim starim ljudima (negde oko 45. minuta filma) napustite projekciju, što su neki i uradili. Nastavak nam objašnjava druge aspekte ličnosti glavnog junaka Amira, njegovo želju da pomogne bolesnima tako što im olakšava bolove uz hašiš. Kako kaže u filmu „mnogo je bolji hašiš od marihuane, ne znam zašto ga ljudi ne konzumiraju u većim količinama“.https://www.youtube.com/watch?v=65TIOw6WfT8Legendarna je scena kada Amir sačekuje stjuardesu na aerodromu i njegovim kolima odlaze na sporedni put, gde ona naglašava da ima slobodno samo dva sata do sledećeg leta. Očekujemo ljubavni ili makar seksualni čin uz naravno dejstvo droga, međutim, ništa od toga, oni su došli samo da bi razmenili različite vrste droge. Ona mu donosi iz Amsterdama (verovatno kokain ili kristal-met) a on njoj prodaje pakete opijuma. Posle se ona raskomoti, skidajući stvari sa sebe da bi zajednički uživali u kombinaciji raznih droga. I tada nastaje kulminacija u filmu, ona histeriše i vrišti jer joj se priviđaju ljudi koji ih prate kolima i pokušavaju da ih napadnu. Scena vrištanja uz brzu vožnju po auto putevima Teherana toliko je jaka i uverljiva, čak šizofrena, jer smo do tada gledali prilično spor protok vremena i radnje koji nas je pripremao upravo za to ludilo koje proizilazi posle drogiranja.Njihova želja za bekstvom i slobodom koju bar na trenutak osvajaju možda najuverljivije dočarava svet narkomana do sada prikazan na filmu. Posebno što se sve dešava u strogom Teheranu gde su zakoni rigorozni, a droge ima na svakom koraku, što je svojevrsni apsurd. Amir prilično lagodno raznosi drogu po gradu kao da su namirnice iz samoposluge, kako vidimo u filmu da droga u Teheranu na neki način to i jeste – lako dostupna i pristupačna. Kamera je statična i scene u automobilu podsećaju na bojom sepije obojeni video snimak, nešto što je nalik avangardnim filmskim tradicijama a istovremeno estetski deluje savremeno. Zamislite Džafara Panahija koji je dvostruko mlađi, drogira se i krene u svom autu da juri ulicama Teherana snimajući film. Ne, „Kritična zona“ je mnogo sporija, luđa i nestvarnija. Snažan autorski film koji traže strpljenje gledaoca ali na kraju za uzvrat nudi nagradu. Jedinstveno iskustvo na kritičnim granicama između realnog i utopijskog.Pominjali smo film „Ekskurzija“ bosanski debi Une Gurnjak koja je osvojila svetske festivale sa kratkim 15-tominutnim filmom "Kokoška" (2014). Ekskurzija je prikazana u Lokarnu gde je osvojila nagradu za nove reditelje. Savremena priča o grupi srednjoškolaca u Sarajevu prikazuje kako jedna šala ili bolje reći intriga može da podigne celu školu na noge, zajedno sa profesorima i roditeljima. Iman (Asja Zara Lagumdzija), devojku koja će u igri „istina ili izazov“ izmisliti da je imala svoj prvi seksualni odnos sa školskim drugom i da je posle toga zatrudnela. To ne bi bilo toliko strašno da u medijima nije već objavljena vest da se sa prethodne ekskurzije u Sarajevu 13 srednjoškolki iz Banja Luke vratilo u drugom stanju – priča je zasnovana na stvarnom događaju o kome se pisalo u BiH pre više godina.https://www.youtube.com/watch?v=kISJ8NeMG54Polemisalo se da li je to izmišljena tabloidna senzacija, ali sumnje roditelja, pa i samih profesora iz škole u koju ide Iman i čije odeljenje se sprema za ekskurziju su vremenom kako se put približavao postajale sve veće. Rediteljka vešto gradi priču oko Iman i njene simpatije, starijeg dečka u kojeg se zaljubila sa jedne strane i radoznalih drugarica iz odeljenja koje zanima kako to izgleda prvi put voditi ljubav. Iman, iako okružena najboljom drugaricom Hodžićkom, sa nekoliko drugarica koje se interesuju za njeno zdravlje, porodicom u kojoj pronalazi utočište, uz sve to je odličan đak - neuzvraćena ljubav čini usamljenom i odbačenom. Na kraju osuda društva, njene kompletne okoline će biti toliko jaka da će zaista ostati potpuno sama. Zabavan, brz i energičan film oslikava jednu mladost, verodostojno prikazuje sadašnje vreme i probleme srednjoškolaca univerzalnih za naše krajeve, verovatno i za mnogo šira područja. Kandidat je za Oskara BiH i nesumnjivo jedan od filmova godine iz našeg regiona, kojem predviđam nagradu.Da li se može napraviti paralela sa engleskim filmom „Kako se kresnuti“ Molly Manning Walker (o kome smo pisali), i koji se prikazuje u Glavnom programu? U pitanju su dva potpuno različita filma i tematski i stilski. Dok je u "Ekskurziji" prisutna čežnja zaljubljene tinejdžerke za neuzvraćenom ljubavi a onda i za prvim seksualnim iskustvom što se nije dogodilo, u „Kako se kresnuti“ je u pitanju više mladalački hir da se eto i to desi. U drugom slučaju su posledice po glavnu junakinju vidljivo bolne i traumatične. U „Ekskurziji“ su u fokusu zajednica i društveni normativi dok se u „Kako se kresnuti“ bavimo takmičenjem u tinejdžerskoj dominaciji u grupi ili kako biti glavni u društvu. Zajednička im je samo tinejdžerska tematika.Ukrajinski film „Stepe“ autorke Marine Vrode na Filmskom festivalu u Lokarnu je osvojio nagradu za najbolju režiju. O filmu je detaljno pisao jedan od selektora FAF-a Stefan Ivančić. Radnja je smeštena u neimenovanom mestu Ukrajine koje odumire zajedno sa preostalim meštanima. Pratimo Anatolija (Oleksandar Maksiakov), koji se vraća kući iz velikog grada kako bi brinuo o majci na samrti. U najvećoj meri ovo je film pejzaža na kojem je zasnovano njegovo dešavanje. U drugom planu su odnosi između junaka u filmu, skoro da ništa ne znamo o Anatolijevom bratu osim da radi za bezbedonosnu službu. O Anatolijevoj porodici na početku u jednoj rečenici u razgovoru sa majkom saznajemo gde su i kako su. Mnogobrojni meštani u filmu, naturščici, pričaju o prošlosti konstatujući da je budućnost neizvesna, bar za njih.https://www.youtube.com/watch?v=YYB-iKFu7x4Film je sastavljen iz četiri celine. Prva je igrana gde dominiraju pejzaži zimskih krajolika i briga o majci. U drugom delu, pošto majka umire imamo dokumentarnu strukturu gde su meštani tokom noći okupljeni za jednim stolom u kući i pričaju pored lampe i to je najuzbudljiviji deo filma, odlično snimljen, koji pokazuje veliki talenat autorke. U trećem delu opet pejzažno-igranom pratimo pripremu za sahranu i poslove oko kuće. U poslednjem opet imamo meštane koji dolaze na daću i njihove dokumentarističke role. Zajedničko za svaku celinu su ukrajinske narodne pesme koje ih povezuju i pokušavaju da formiraju jednu kompaktnu celinu iz nehomogenih delova. „Stepe“ se bitno izdvojio u Takmičarskom programu i teško ga je porediti sa bilo kojim od preostalih naslova. Možda bi bolje mesto zauzeo u selekciji „Bande a Part“ i tako došao do izražaja. Ovako usamljen u konkurenciji za nagrade je težak za ocenjivanje žiriju.Bonus video: Domaći slikari rade na animiranom filmu "Seljaci"