0
Fotografija ne mora biti preslikana stvarnost uhvaćena u odlučujućem trenutku. Iz prostog razloga što umetnici inače, pa i fotografi, nastoje da ispričaju neku svoju priču da bi saopštili neku svoju ideju. Radi nje pribegavaju scenografiji i(li) kostimografiji, to jest aranžiranju kompozicije, s ciljem da otvore nove imaginarne prostore. Jer, stvarnost nije samo jedna, čak ni u fotografiji, koja se tretira (ipak) kao njeno ogledalo. Stvarnost je i subjektivna, piše likovna kritičarka Nove.rs. Milena Marjanović.
Milica Mrvić, „Za uspomenu i dugo sećanje“, galerija „Artget“, selektor Ivan Manojlović i Pavel Surovi „Korona“, Savska promenada.
Dve trenutne izložbe, Milice Mrvić i Pavela Surovog, prosto se nameću kao primeri različitih fotografskih objektivnosti/subjektivnosti postignutih gotovo istim sredstvima. Oboje fotografa koriste aranžaman ko sredstvo svoje fikcije. Svako na svoj način. Odnosno oboje se bave takozvanom režiranom fotografijom.
Milica Mrvić se inspiriše, između ostalog, delima velikih majstora, ili bolje reći umetničkim delima uvreženih u nama kao arhetipske slike. „Rađanje Venere“ ili „Tajna večera“ više nisu „samo“ slike. One su utisnute u našu memoriju kao kulturološki obrasci. Poigravajući se ponekad s nazivima, kao što je „Bajna večera“, na kojoj prikazuje istoričarke umetnosti i ljubiteljke umetnosti u raskošnoj koreografiji i scenografiji nalik žanr scenama flamanskih majstora, Mrvićeva nam sugeriše nepromenljivost ljudske suštine nasuprot dekoru pažljivo aranžiranog ambijenta namerno kreirajući misteriju artificijelnog. Sve je na njenim slikama (da slikama, jer fotografije nastaju smišljanjem kompozicije do detalja, strpljivim poziranjem modela, postavljanjem scene onako kako su to nekada činili slikari) moglo bi se reći hiperrealistički izvedeno ali opet odgovara pomerenoj viziji – fikciji.
Mrvićeva ukratko ima potrebu da portret ili grupni portret izmesti u ambijent imaginarnog vremena, da ga u tom vremenu zamrzne i čarolijom nalik bajci stimuliše gledaoca da dugotrajno isčitava šta je sve pesnik hteo da kaže o sebi i svom vremenu kroz uspomene i sećanja.
Iako se isto tako bavi režiranom fotografijom Pavel Surovi, kolekcionar umetnina i dizajner, naglasak stavlja na živopisan karakterističan kostim, dakle etnološki znak. On naprosto preoblači svoje modele u odore vladarki kao što su Katrina Velika, Sisi, Elizabeta Tjudor, ili svetica poput Svete Tereze i Marije Magdalene, pa i Crvenkape prisutne u folkloru mnogih evropskih naroda, ali tako da na njima dominiraju arhaični slovački motivi s narodnih nošnji. Pavela Surovog zanima prepoznatljiv folklorni elemenat koji se takođe u našu svest nastanio kao arhetip.
Podstaknuti njegovim kulturološkim istraživanjima, organizatori manifestacije „Novi Sad – Kulturna prestonica Evrope“, posle izložbe „Korona“ (u značenju kruna), koja je još u toku u Beogradu, a pre godinu dana i izložbe fotografija „Slovačka svadba“, na Kalemegdanu, naručili su od fotografa art-etno izložbu, posvećenu ne samo ženskoj lepoti nego i akcesoaru iz raznih krajeva Srbije, koji uz nju ide, zavisno od mode, statusa i staleža, kaošto su narodni vez, čipka, dukati, mašne, podsuknje, tkanice…
Sudeći po nagradama koje je Surovi već počeo da niže po svetu za svoje režirane fotografije, njegov brend ima dalekosežnu viziju.
Bonus video: Samouništena Benksijeva slika