1
Uspeti na ovako fensi izborima, za svakog pisca je ozbiljna stvar, kad već oko naših dela danas nema one prave saborno-čitalačke atmosfere niti referendumskog izjašnjavanja, pa makar i uz nešto slabiju izlaznost u lokalu i globalu, kaže za "Novu" Vladimir Kopicl, autor romana "Španska čizma" u izdanju "Lagune", koja je uvrštena u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
Pisac, umetnik, prevodilac, pozorišni i filmski kritičar, novinar, Vladimir Kopicl (1949) završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Posebno je prepoznatljiv po svojoj poeziji. Autor je 17 zbirki poezije, tri knjige eseja, dva romana, priredio je i preveo više knjiga, zbornika i antologija. I navikao je na nagrade. Kopiclov roman „Španska čizma“ (Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život), smeštena je u doba Vodolije i eri hipi pokreta, s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, i osim raskošne lepote jezika, kojim je pisan, okarakterisan je kao mudar, a retko vedar roman u srpskoj književnosti.
U kakvom raspoloženju vas je zatekla vest da se vaša knjiga našla u finalu za NIN-ovu nagradu?
– Raspoloženje mi je oduvek jača strana, kao i očekivanja, tako da se u ovom najužem izboru i moja knjižica i ja osećamo odlično, skoro kao ponovo rođeni. Ona tek drugi put, marketinški, a ja kao dodatno reinkarnirani muzin favorit, pesnik koji inače računa s večnošću pa mu uz to još lepo krene i kao romansijeru početniku.
Vi i Albahari ste jedini od finalista koji ste stariji od ovog priznanja. Koji autori su, po vašem izboru, ovu nagradu uzdigli da se i danas smatra najvažnijom u našoj literaturi?
– Od onih sam nesrećnika ili srećnika koji NIN i njegove laureate prate i čitaju još od takozvanih malih nogu, a književno-analitičko sećanje ostalih mojih ekstremiteta s radošću se seća Daviča, Ćopića, Bore Ćosića, Kiša, starijeg Tišme, Dragoslava Mihailovića i njihovih knjiga, s kojima sam se lepo družio. Čak sam neke od tih nešto starostavnijih junaka našeg pisma i lično poznavao, pa ponekad s njima i tračao o nama mladima i našim nerealnim htenjima.
A od mlađih laureata?
– A od tih mladih, i meni nekako najbližih NIN-ovih laureata, to su svakako knjige i prijateljski likovi Davida Albaharija, Radoslava Petkovića, Slobe Tišme i nekolicine još mlađih koje ne bih pominjao da se definitvno ne uobraze. Ni ovako s njima nije lako, ni da se družiš ni da ih čitaš kao neku budućnost naše književnosti – a oni već osedeli! Ali šta drugo i da urade kad je kod nas još teško prihvatiti da Andrića i Crnjanskog više nema među živima i da naredna velika dela srpske književnosti možemo očekivati od, recimo, Gocića ili Tabaševića. I da zato tim mlađim piscima treba pružiti bar nekakvu sistemsku podršku, bar delimično blisku onoj kakvu su imali naši veliki prethodnici koji su to znali da iskoriste na najbolji mogući način.
Vaš opus je impresivan, posebno kada je reč o poeziji. Zašto ste rešili da pišete i romane?
– Poezija je kraljica i majka književnosti i svakako ne treba zaboraviti da su prvi veliki romani kao i mnogi potonji nastajali u stihu, što im nimalo nije smetalo da premoste vekove ili bar nastavne programe. Pesnik je miljenik muza, a romansijer sedenja za kompjuterom, tako da pesnik koji piše romane lako može biti dobitna kombinacija, ma koliko naš čitalački i kritičarski narod lako previđao da su i najveći velikani naše proze po zanatski običajnom difoltu počinjali kao pesnici, a mnogi kao pesnici i istrajali do samog kraja. Prozu sam svesno počeo da pišem tek kad sam se kao penzioner rešio sijaset radnih i kulturtregerskih obaveza koje sam na polzu sebi i svome rodu predano obavljao od rane mladosti: i mislim da nisam pogrešio. A i ako sam pogrešio, bar sam rodu svome i kolegama uštedeo poneku proznu nagradu, jer sam dosad dobijao samo ove pesničke i tek jednu, slatku, za prošlogodišnji romaneskni prvenac „Purpurna dekada“. Pesnik bi na to rekao: „Ih!“ A proročica: „Čas je, Ozirise!“
Zbog čega ste odabrali da pišete o vremenu hipi pokreta? Koji su sve ideali tada iznevereni?
– Mir, planetarno i ljudsko zajedništvo, ljubav za postojeće i buduće, saradnja svih, briga za sklad prirodnog i tehno ambijenta – samo su neki od ideala moje generacije. Možda ih nismo baš svi i baš sve izneverili, ali ih svakako nismo ni ostvarili. Tako se ovaj moj romančić na jednom relativno zabavnom i relativno tragičnom uzorku manje-više zabavljački mudro bavi dijagnostikom i mogućom recepturom tog nekadašnjeg i današnjeg stanja. A stanje nam je takvo, i društveno i planetarno, da, hteo – ne hteo, moraš pozeleneti – pa makar i od muke, što znači da treba da budemo bolji, i to odmah. Ovo naše vreme je zapravo vreme inverznih, obrnutih šezdesetih godina ljubavi s početka kraja prošlog veka, pa je vreme da se trgnemo i da ne damo ni sebe ni svet nikakvoj lošoj grabežljivoj manjini, makar kakvim nam se ona većinskim igrama moći nametala.
U romanu „Španska čizma“ zapisali ste da „preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom“. Često govorimo „ona stara dobra vremena“, zašto su ona bolja?
– Zato što ih se sećamo, a ne moramo ponovo da ih proživljavamo. Jada i čemera uvek ima, ali i načina da ih prevaziđemo ili da se s njima razotkrivalački izborimo kao sa tamnim radostima naše jedine i gorde mladosti. Jer drugu i nemamo – sem ovu medikamentozno ili adeptski produženu. Šta lepše i bolje činiti – makar i kao tiražni pisac u pokušaju? Pogotovo u doba antropocena, kad postindustrijski inkasant uveliko kuca na planetarno zabrljana vrata naše male kućice neslobodice.
Propustili ste Vudstok, ali nećete godinu u kojoj je Novi Sad Evropska prestonica kulture. Kako biste, kao živa legenda ovog grada, ocenili program koji nas očekuje? Koji deo vam se čini najzanimljiviiji?
– Sve što nije vatromet, mada to zasad prednjači. Meni će lično biti najuzbudljivije što ću ponovo biti u prilici da sretnem mnoge drage kolege i prijatelje umetnike rasute po svetu, kao što sam ovih dana sreo Dragana Živadinova, slavnog kosmo-retro reditelja i autora zenitističkog sleta kojim je otvoren EU-prestonički NS program. A ostalima preporučujem ostalo – po njihovom ukusu i zaslugama. Uvek se valja nadati nekom srećnom kraju, mada kod nas starijih to ne zvuči sasvim optimistično. Čak ni logično.
Bonus video: Ljubivoje Ršumović za Nova.rs
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
