1
Danas prvi put imate čudnu, paradoksalnu situaciju: radna mesta navodno postoje, ali su plate brutalno male. To je apsurd da nema više ko da radi, rekao je reditelj Veljko Mićunović, nakon izvođenja predstave “Radnička hronika” Narodnog pozorišta Subotica, četvrte večeri Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu
– Veliki posao za sve nas bio je, kako pristupiti temi koja je opšta i više se nikoga ne tiče, da bude atraktivno u pozorištu, a da ne uđemo u patos? Postavljaju se pitanja: da li je radnik žrtva ili heroj, da li je protagonista ili antagonista – kazao je Mićunović.
Drama “Radnička hronika” je dobila nagradu za najbolji domaći dramski tekst na Sterijinom pozorju, 2009. godine. Kada se taj komad pojavio, bio je veoma zanimljiv jer je otvorio novu temu – radnici kao žrtve tranzicije. Pre toga je bilo predstava koje su govorile o tome, ali ti junaci su uglavnom bili žrtve rata, prekomerne upotrebe droge i uopšte raznovrsnih nesnađenosti. Pisac Petar Mihajlović je u centar stavio radnike i njihovu priču. On ih je postavio u skladu sa načinom na koji su se radnici medijski predstavljali kroz iscrpljujuće, duge štrajkove.
Reditelj Veljko Mićunović i dramaturg Slobodan Obradović govoreći sinoć u Užicu naglasili su strah malog čoveka pred užasima kapitalizma i njegova odvažnost, spremnost da se bori za izgubljena prava.
– Krenuli smo od pitanja: šta bi bilo kada bi radnici jednog dana prestali da rade, da slave život na hlebu i vodi, makar čekajući smrt? U tom kontekstu, mislim da je Petar dobro anticipirao neke stvari. Danas kada gledam predstavu posle otklona od korone i svega što nas je snašlo, čini mi se da imamo još dominantniju situaciju u kojoj se to jezgro proširilo, metastaziralo. Mislim da ni Petar nije pisao predstavu o fabrici i da komad seže dublje u društveni problem, društvenu nemoć da se izborimo sa glavnim problemima – kaže Mićunović.
Dramaturg Slobodan Obradović kaže da je predstava nastala u totalno drugačijem vremenu i da se danas doživljava na drugačiji način.
– Danas to više nisu radnici u fabrici, već smo svi mi postali radnici na ivici egzistencije. Petar kreće od dokumentarne činjenice koju odmah izvrće, po principu: to je bio događaj koji je bio interesantan do četvrtka, a u petak je stigla nova vest. On gazi po apsurdu baveći se temom nemanja empatije, što se više ne odnosi samo na radnike, već na sve segmente društva. Živeli smo u vremenu u kome ako padnete na ulici, niko neće da vam priskoči u pomoć, pre će da vas preskoči. Ako nešto dobro u koroni postoji, to je činjenica da se pojavila neka empatija – kazao je Obradović
Direktorka drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica Olivera Đorđević misli da je baš njihovo pozorište “imalo pravo” na ovu predstavu, jer su jedino pozorište u zemlji koje radi u fabrici. Svoju zgradu nemaju od 2007. godine, rade u prostoru fabrike “Mladost“, jedne od tri Titove fabrike u Subotici.
– Kada smo mi došli, fabrika je još radila. Mi smo te ljude, koje naši glumci tako divno igraju, videli. Oni su bili u dvorištu, malo radili na mašinama, malo štrajkovali, a onda nestali, a mi smo ostali u njihovom prostoru. Prostor koji vidite na sceni je zapravo izgled naše probne sale. Ovo je tekst koji je morao da sačeka nas. Bilo je toliko lično da je moralo da se desi. Plakala sam na prvoj generalnoj probi, jer oni zaista to osećaju. Dobar deo vremena tu je prokišnjavalo, bilo hladno ili pretoplo… mi jesmo ti radnici – istakla je Olivera Đorđević.
Ono što je u ovoj predstavi posebno značajno je scenski pokret iza koga stoji glumac Igor Greksa. Upravo scenski pokret izuzetno značajan u predstavi jer prikazuje dramatičnost i snagu kolektiva.
– Zasluge idu celom ansamblu, jer da ne igramo svi zajedno, ne bi tako izgledalo. Čak smo se šalili da se ova predstava gleda perifernim vidom, jer gledaš napred, a krajem oka vidiš ko je kada pipnuo stolicu, okrenuo je, seo, izašao, ušao, okrenuo se, stao… Skoro sve odluke smo donosili kolektivno. Svako od nas je podjednako važan zupčanik, koji ako ne funkcioniše mehanizam se kvari. Tu je i ljudska instalacija, demonstracija na ulici, koja se od umora raspada – kaže Igor Greksa.
Glumci u predstavi ne igraju likove, nemaju imena, svi su radnici i svi prolaze sve uloge, radnika, rukovodioca, novinara, ali i nosioca porodice. Najviše tih faza prolazi radnik koga igra glumac Srđan Sekulić.
#related-news_0
– Bavimo se društvenim položajem čoveka, ali i ličnom pričom, moj lik ponajviše. Bilo mi je zanimljivo da radim na tom delu oko njegove žene, ćerke, sina, zapostavljanje porodice kroz borbu za bolji položaj u fabrici. To mi je bilo najdirljivije. Čini mi se da ti izrazi: radnička klasa, radnička hronika, radnička prava… danas imaju anahron, zastareo prizvuk. Zato mi se dopada ono što je Slobodan uradio, jer ova priča treba da se raširi na sve nas, na svakog čoveka i njegov položaj u društvu. Na kraju krajeva, ni glumci i zaposleni u pozorištima ne stoje mnogo bolje od tih radnika. Čini mi se da smo uspeli da od anahrone teme napravimo predstavu koja je aktuelna i univerzalna i svevremena – rekao je Sekulić.
Bojan Munjin, selektor JPF kaže da je predstavu gledao i pre pandemije, koja je samo razotkrila sve ključne teme koje imaju veze sa egzistencijom, smislom i mukama života. Festival 25 godina pokušava da bude tu, blizu, danas, da bude sa ljudima i temama koje nas se danas tiču.
– Ova predstava bez sumnje ima svoju veliku vrednost, u gotovo egzistencijalnom smislu jer govori o sada. Naravno, ona ima vrednost i u poetskom smislu i izboru senzibiliteta igre. Sve zajedno je jako važno za ovaj festival. Pre sedam, osam godina smo prikazali “Radničku hroniku” iz Banjaluke, od tada se vreme, u lošem smislu, toliko ubrzalo da je ona tugaljiva priča u kojoj junaci još imaju svoju sudbinu, svoje priče, lica, imena, sada priča u kojoj smo potpuno dehumanizovani i degradirani. Takva atmosfera postoji, ali tih imena više nema – kaže Munjin.
Predstavu “Radnička hronika” u sinoćnjem izvođenju Narodnog pozorišta Subotica u Užicu, publika je ocenila teškom, dramatičnom i uzbudljivom, i nagradila ocenom – 4,22.
Poslednje festivalske večeri, na daskama Narodnog pozorišta Užice, zaigraće Novi tvrđava teatar Novi Sad (Novosadsko pozorište/UjvidekiSzinhaz, Grad teatarBudva, East West Centar Sarajevo) predstavu “Upotreba čoveka” prema romanu Aleksandra Tišme, dramatizaciji Fedora Šilija i Borisa Liješeviće u režiji Borisa Liješevića.
