Pre deset dana me je nazvao reditelj Jagoš Marković i pitao da li hoću da uskočim, da bi ova predstava bila odigrana na ovom festivalu. Imam impresiju i kao gledalac, a večeras sam prvi put bio, kako kaže Ljuba Simović, na pozornici a ne u crnoj rupi koja je gleda, kazao je Dragan Bjelogrlić posle sinoćnjeg izvođenja komada “Putujuće pozorište Šopalović”, treće večeri Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu.
Predstava “Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Jagoša Markovića, pre festivalskog nastupa u Užicu, izvedena je samo tri puta, a premijerno 8. marta prošle godine. Dragan Bjelogrlić je u ovom komadu zaigrao prvi put u ulozi Vasilija Šopalovića, koju je inače igrao Milan Lane Gutović.
– Bio sam u publici kada je bila premijera, gledao tu predstavu i ona je jednao od onih, pošto ja ne igram često u pozorištu, kada se završi, osetim neku tugu što ne igram u pozorištu – kazao je Bjelogrlić.
Komad “Putujuće pozorište Šopalović” danas je pozorišni klasik, izvodi na scenama širom sveta, a tekst je preveden na više jezika. Prvi put je izveden 10. oktobra 1985. godine, u režiji Dejana Mijača, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
– Mislim da je ovo jedan od najboljih pozorišnih komada na srpskom jeziku i da je Ljuba Simović jedan od najvećih živih pesnika. Proći će vekovi a ovaj će se komad igrati . konstatovao je Bjelogrlić.
Koliko god da je za Jugoslovensko dramsko pozorište ovo bilo tek četvrto a za Bjeloglića prvo izvođenje predstave, sa scene su slali utisak višegodišnjeg izvođenja i odlične uigranosti.
– Želim da se zahvalim kolegi Draganu Bjelogrliću koji je uskočio i bez koga večeras mi ne bi bili ovde. Ogromna je hrabrost ući u ovakvu ulogu za tako kratko vreme – rekla je posle predstave glumica Anita Mančić koja se publici predstavila u ulozi Gine.
– Saradnja pozorišta i publike večeras, kao i sudar života i pozorišta, u predstavi je nešto što je očigledno, jer jedni bez drugih apsolutno ne možemo. Utisak je i u sadašnjem trenutku, kada je reč o preživljvanju, jer je pozorište napadnuto i sa spolja i iznutra. Sada imamo sudar i podršku, napad i odbranu, nadam se da će pravo i ozbiljno pozorište sve to preživeti – istakla je Anita Mančić.
Pozorište o pozorištu i o svakom onom ko za pozorište zna je predstava “Putujuće pozorište Šopalović”. Predstava govori o glumcima i onome što se, ne samo njima, već svima nama kroz sva vremena dešava, o borbi ljubavi i umetnosti protiv zla, razaranja i mržnje.
– To jeste na neki nači posveta pozorišnoj umetnosti, posveta glumcima, govori o jednoj dubokoj veri u ovo što mi radimo, šta znači uopšte pozorište, čemu ono služi. Ovo je priča o drvenom maču, o dubokoj i nepokolebljivoj veri i njihovoj nepresušnoj energiji da pozorište sačuvaju. Ova priča je aktuelna i u ovom i u svakom vremenu jer Ljubomir Simović je vanvremenski glumac. Ovaj tekst je toliko genijalan i fantastičan, da kada ga izgovarate na sceni, u jednoj jedinoj rečenici koju bilo ko od nas izgovori, mnogo toga se krije. Ovo je priče o lepoti, dubokoj veri i slobodi – kaže glumica Olga Odanović, u predstavi Jelisaveta Protić.
Emocija više, kako za glumce tako i za publiku, bilo je to što se radnja dešava u okupiranom Užicu tokom Drugog svetskog rata, a još više što je ona delo Užičanina, koji je ponos grada na Đetinji i čitave Srbije, sjajnog Ljubomira Simovića.
O simbolici igranja u mestu gde se radnja komada dešava govorio je i Marko Janketić koji u predstavi igra lik Filipa.
– Kada dolazimo u Užice, prirodno je da postoji neko drugačije osećanje, makar u podsvesti, jer se radnja čitavog komada dešava ovde. Nije Ljubomir Simović napisao da su Užičani neko ko ne razume pozorište, normalno da je pisao o svom gradu, a mogao je to biti bilo koji drugi grad, tiče se svih. Svakako je ovo veče posebno i drugačije, baš zbog toga što igramo u Užicu – rekao je za Nova.rs glumac Marko Janketič.
Svoj utisak izneo je selektor festivala Bojan Munjin, koji kaže da je, u odnosu na premijerno izvođenje, festivalsko u njemu izazvalo jače uzbuđenje.
– Sada malo više zato što se to događa u ovom gradu i to je razumljivo ali uzbuđen sam kao i svi koji su večeras bili u publici, zato što je to tema svih nas. Ona govori o glumcima u ratu, ali ona govori o svima nama, svi se u tom Simkinom dorištu prepoznajemo, između straha i podviga. To je slogan upravo ovog vremana, sedam dana pre epidemije i četiti predstave nakon godinu i po dana. To je slogan našeg života, uvek se odlučujemo između straha i podviga, između žrtve i izdaje, glumci nam to prenose sa scene al to je naša tema. Zato je ova predstava velika, zato je ona, bez ikakve kurtoazije, odlično odigrana, hvala na tome. Zato je to priča jednog svevremenog pisca i pisca čitavog sveta. Sa ponosom treba reći, ako Njujork ima Pola Ostera a Pariz ima Albera Kamia, Užice ima jednog Ljubu Simovića – istakao je Munjin.
Branko Popović, reditelj Narodnog pozorišta Užice, ispričao je glumcima svoje iskustvo sa Švajcarcima, koji nisu verovali da je Užice onakvo kako ga je Simović opisao.
– Kada su Švajcarci radili čuvenu predstavu Ljube Simovića, sve do premijere su verovali da je Užice mitski grad, jer se pominju Sinjevac, Gluvaćki potok, Žitna pijaca… Pred premijeru su zvali Ljubu da pitaju da li je to tačno i tako saznali da Užice kao takvo zaista postoji. Scenograf, fotograf i glumica koja igra glavnu ulogu su bili moji gosti tri dana. Obišli su grad, fotografisali i oduševili se. Rekli su da su mentalno potpuno promenili sliku o svemu, kada su shvatili da nije reč o izmišljenim toponimima – ispričao je Popović.
Publika je sinoć predstavu nagradila dugim i gromoglasnim aplauzom a ocena koju joj je dodelila, postala je novi rekord Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. Od četiri do pet, publika je glumce je predstavi dodelila ocenu – 4.95.
Komad “Radnička hronika”. četvrte festivalske večeri u Užicu, zaigraće Narodno pozorište Subotica.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare