1
U Novi Sad dolazimo po još, do kraja. Biće svašta, šta god to bilo. Iznenađenja su zagarantovana, kaže u intervjuu za Nova.rs Vladimir Kolarić Kole, frontmen Velikog prezira, pred večerašnji koncert u novosadskom Bulevar Books-u.
Uželeli smo se Velikog prezira i njihovog specifičnog gitarskog zvuka kojeg baš i nema dovoljno u Srbiji. Snažne gitare i melodične pesme prate nas još od 90-ih, Vrbasa i hita “Samo tebe znam”. Boris Bakalov iz benda Ničim izazvan smatra da bi Veliki prezir da je u Britaniji imao već platinasta izdanja i bar dva Vemblija iza sebe. Žikica Simić je rekao jednom prilikom da je frontmen Vladimir Kolarić Kole najsličniji Polu Vesterbergu, a Veliki prezir sastavu The Replacements. Kole i ekipa posle sjajne beogradske svirke u Anti Shopu Elektropionira, sviraju večeras u Novom Sadu, u Bulevar Books-u.
Skoro tri godine niste svirali, trijumfalan koncert pre par nedelja u Beogradu je pokazao da ste se baš uželeli svirke?
– Naravno da nam je prijalo. Meni je ceo taj događaj bio potpuno nadrealan. Otkud ja ovde? Šta se dešava? Ljudi na koncertu? Gužva je, svi su nasmejani i odlično raspoloženi. Kao da se prethodne dve godine nisu dogodile, sve je kako treba. Svi smo bili kao pušteni s lanca, ventili su otvoreni, sav pritisak je odleteo u atmosferu i ostavio samo trenutak i potpuno prepuštanje. Kao da ne postoji sutra. To ne može da ne prija.
Šta možemo da očekujemo da ćete svirati na koncertu u Novom Sadu? Hoće li biti nekog iznenađenja u odnosu na beogradski koncert?
– U Novi Sad dolazimo po još. Do kraja. Biće svašta, šta god to bilo. Iznenađenja su zagarantovana.
Na beogradskom koncertu publika je mogla da primeti dva nova člana benda. Jedan je bubnjar Nemanja koga znamo iz Jarbola, a drugi gitarista Dušan Ristić, inače sestrić Mikija Ristića iz ex Darkwud Dub-a. Kako je došlo do saradnje s njima, da li su oni novi stalni članovi benda i kako si zadovoljan onim što su doneli u zvuk grupe?
– Sa Dušanom se družim i sviram već par godina. Nekako smo se našli u muzičkom smislu, imamo slične afinitete, delimo sličan muzički senzibilitet i što je najvažnije sposobni smo da budemo u istoj prostoriji i sviramo satima. Jednostavno volimo da sviramo. Nemanju već znate. Ako ste išta pratili na muzičkoj sceni prethodnih decenija onda vam svakako nije promakao. Šta da kažem, čovek je legenda, jedan od najboljih bubnjara koje imamo i velika je privilegija sarađivati sa njim.
Zašto dva Roberta, Telčer i Radić, više nisu u bendu?
– Ne živimo u istom gradu, imamo različite obaveze, sve je to postalo vrlo komplikovano. Jednostavno, postalo je teško organizovati najobičniju probu, da ne govorim o nekakvom zajedničkom radu na novim pesmama, albumu i svemu što čini jedan bend. Sve je postalo nekako rutinski. Ako imamo koncert onda se nađemo sviramo probu, dve, odsviramo koncert i to je to. Već dugo je tu provejavao vetrić tezge, a to je nešto što postane nepodnošljivo, verujem za sve učesnike, ne samo za mene lično. Probali smo to nekako da pokrenemo na daljinu, ali ne vredi. Ovaj aktuelni bend, što se mene tiče postoji samo iz jednog razloga. Da probamo da napravimo nešto od ovih mojih škrabotina koje su se skupljale godinama. Nisam siguran zašto, ali potreba postoji i ne mogu da je ignorišem. Pa šta bude.
Čime se ti baviš poslednjih godina osim Velikog prezira?
– Radim u jednom studiju koji se između ostalog bavi crtanim filmovima. Ovom prilikom pozdravio bi šefa i kolegu Željka! Aktivan sam povremeno i na drugim projektima koji se tiču primenjene muzike. Planiram uskoro da otvorim savetovalište za sterilisane kućne ljubimce, gde će im biti pružena pravna zaštita kao i psihološko savetovanje. Ne prođe jedan dan, a da mi se neki pas ne obrati.
U Beogradu si već dugo godina, koliko si se navikao, koliko ti prija život ovde? Ljudi, ulice… Odgovara ti? Ne bi se selio negde dalje?
– Posle dvadesetak godina provedenih u ovom gradu, rekao bi da je bilo i boljih rešenja, ali sad je kasno. Tu već ulazimo u teritoriju karmičkih zakona.
Kakva muzika ti trenutno najviše prija? Slušaš li nešto novo ili se vraćaš u prošlost?
– Slušam na šta god naletim. Ne pravim plej liste, ne tražim, ne istražujem, sve se događa ili ne događa spontano. Nema potrebe, čim uključiš telefon, kompjuter to već samo svira, pa ako me nešto zaintrigira, obratim pažnju. Tako da se verovatno vraćam u prošlost, odlazim u budućnost u isto vreme. Bivajući u sadašnjosti.
Gde je alternativni rokenrol danas u Srbiji? Šta je ono dobro što dolazi, vidiš li nešto što ti baš prija?
– Koliko vidim i čujem izgleda vrlo vitalno i sveže. Sve je to meni ok. Sviđa mi se što su uzeli stvari u svoje ruke i što su svi vredni. Napravili su svoje klubove, svoja mesta, svoj ambijent i rade šta hoće da rade. To je odlično.
Kako si izgurao koronu, kako gledaš na rat u Ukrajini, i generalno da li si optimista ili pesimista?
– Kao i svi. Bio sam kući sa povremenim izlascima na vazduh. Stvarno ne znam, jako brzo zaboravljam ružne stvari. To me na neki način čini optimistom, valjda. Mada, potpuno mi je jasno da ni jedno od ta dva stanovišta nemaju nikakvog smisla. Obe stvari su ekstremi, a stvari se uglavnom dešavaju u sredini. Malo loše i malo dobro.
Filmovi, serije, knjige… Nalaziš li vremena za nešto od toga i šta ti je skoro bilo zanimljivo?
– Filmove i serije poslednjih par godina, uglavnom gledam kad sam bolestan. Isto kao čaj. Te sadržaje koristim u cilju indukovanja neke vrste kome, čime dozvoljavam organizmu da se oporavi brže i efikasnije. Ne kažem da su filmovi i serije loši i da nema šta da se gleda, ima naravno. Samo hoću da podelim iskustvo koje može biti korisno. Ako ste bolesni, nema ništa bolje od lošeg filma ili serije. Ove dobre gledam kad sam zdrav. U ove poslednje dve godine preferirao sam baš treš sadržaje, razvio sam ceo sistem u kom ima nekoliko nivoa efikasnosti i snage kome koju određen sadržaj deluje. Na primer, Met Dejmon, Ben Aflek, jaka koma. Tom Kruz, vrlo jaka koma. Vesli Snajps, Žan Klod Van Dam, Nikolas Kejdž, Adam Sendler, totalna koma. Ovo je samo na prvu loptu, ima toga dosta. Od literature, evo par naslova koje trenutno čitam: „Pre kraja“ Ernesto Sabato, „Living is Dying“ Džongsar Jamyang Khyentse i „Sedmi dan“ Ju Hua.
Bonus video – Mirela Priselac Remi „Elemental“: Ima neka tajna veza sa Beogradom