Džordž Soroš puni 95 godina, a evo kako je od konobara postao „moćnik iz senke koji kroji sudbinu sveta“

Džordž Soroš, koji 12. avgusta puni 95 godina, predstavlja se kao jedan od najistaknutijih svetskih filantropa. Na sajtu George Soros koji je posvećen njemu piše da je dao više od 32 milijarde dolara svoje lične imovine kako bi finansirao rad Fondacija za otvoreno društvo širom sveta. On je takođe osnivač i glavni finansijer Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, vodećeg regionalnog centra za proučavanje društvenih nauka.

Te donacije su često bile usmerene na one koji se suočavaju sa diskriminacijom isključivo zbog toga ko su. Soroš je, između ostalog, podržavao grupe koje predstavljaju Rome u Evropi, kao i druge koji su na marginama društva, poput korisnika droga, seksualnih radnika i LGBTI osoba.

Navodi se i da je Soroš takvu netrpeljivost lično iskusio. Rođen u Mađarskoj 1930. godine, živeo je tokom nacističke okupacije 1944–1945, koja je rezultirala ubistvom više od 500.000 mađarskih Jevreja. Njegova jevrejska porodica preživela je obezbedivši lažna identifikaciona dokumenta, krijući svoje poreklo i pomažući drugima da učine isto.

Čime se Džordž Soroš bavio u mladosti

Kako su komunisti učvršćivali vlast u Mađarskoj nakon rata, Soroš je 1947. godine napustio Budimpeštu i otišao u London. Tamo je radio honorarno kao nosač u železnici i konobar u noćnom klubu da bi finansirao svoje studije na Londonskoj školi ekonomije.

A kako navodi Biznis insajder, nakon što je diplomirao, Soroš je pisao „svakom generalnom direktoru u svakoj banci u Londonu” tražeći razgovor za posao, ali je dobio „samo jedan ili dva odgovora”. Soroš opisuje ovaj period kao „najnižu tačku” u svom životu jer je bio ponižen na razgovorima za posao. Morao je da prihvati posao prodavca kod veletrgovca luksuznom robom. Na kraju je dobio posao u Singer & Friedlander, banci u Londonu, kao činovnik. Izjavio je da ga je Singer zaposlio zato što je njegov generalni direktor bio Mađar.

Kako se Soroš obogatio

U zvaničnoj biografiji se navodi i da je Soroš 1956. emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gde je ušao u svet finansija i investicija i stekao svoje bogatstvo.

Godine 1970. pokrenuo je sopstveni hedž fond, Soros Fund Management, i postao jedan od najuspešnijih investitora u istoriji Sjedinjenih Država.

Soroševa firma primenjivala je strategiju ulaganja visokog rizika i visoke dobiti, koja je često uključivala špekulisanje o valutnim fluktuacijama i kretanjima na tržištu.

Danas Forbs kaže da je Soroš težak 7,2 milijarde dolara.

Ipak, možda je najpoznatiji po tome što je „srušio Banku Engleske”.

Navodno, Soroš je „slomio Banku Engleske“ i izazvao „Crnu sredu” u Ujedinjenom Kraljevstvu u septembru 1992. godine, kao rezultat masovnih opklada koje je napravio protiv britanske funte, piše Investopedia.

Soroš je postao skeptičan prema odluci Velike Britanije da se pridruži evropskom mehanizmu deviznog kursa (ERM), koji je fiksirao devizne kurseve prema nemačkoj marki.

Dana 16. septembra 1992, koji je poznat kao „Crna sreda“, špekulanti su primorali britansku vladu da povuče funtu iz ERM-a.

Kao posledica toga, funta je brzo devalvirala, što je Sorošu i njegovom Kvantum fondu donelo procenjeni profit od milijardu dolara.

Naime, kako navodi Britanika, Soroš je stekao reputaciju zahvaljujući uspešnim opkladama protiv različitih valuta, a najpoznatije je ta protiv britanske funte 1992. godine. On bi prodao valutu nakratko, kladeći se da će njena vrednost opasti, a zatim je otkupio nakon devalvacije, ostvarivši profit.

Zašto je Džordž Soroš kontroverzan

Kod radikalne desnice Soroš je omražen koliko i Klintonovi. Soroš je jedan od najvećih finansijera demokratske stranke u Americi i podržavao je i poslednjeg demokratskog predsednika Džoa Bajdena.

Kažu i da je on ključ koji odgovara na svaku bravu. Njegovo ime izaziva „emocionalni krik kod publike gladne osvete”, rekao je jedan bivši republikanski kongresmen za Washington Post. Oni ga vide kao „neku vrstu zlokobnog čoveka koji deluje iz senke”. Ova antisemitska karikatura Soroša prati decenijama. A u kasnijim godinama se razvila u nešto što više liči na negativca iz Džejms Bond filmova, piše Gardijan.

Danas je Soroš jedan od najbogatijih ljudi na svetu i, zajedno sa Bilom Gejtsom i Markom Zakerbergom, jedan od politički najuticajnijih ljudi u SAD. Ali za razliku od Gejtsa i Zakerberga, Soroš je odavno ukazivao na akademsku filozofiju kao svoj izvor inspiracije. Soroševa misao i filantropska karijera organizovani su oko ideje „otvorenog društva“, termina koji je razvio i popularizovao Poper u svom klasičnom delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Prema Poperu, otvorena društva garantuju i štite racionalnu razmenu, dok zatvorena društva primoravaju ljude da se pokoravaju autoritetu, bilo da je taj autoritet religijski, politički ili ekonomski.

Pritom, Soroš je poznat po svom verovanju u koristi globalizacije, posebno kada je reč o ekonomskom razvoju i međusobnoj povezanosti.

Tokom proteklih decenija Soroš je stekao neprijateljstvo nove „neliberalne elite“ – Vladimira Putina, Redžepa Tajipa Erdogana, Viktora Orbana, a takođe je postao „bauk“ za krajnju desnicu u Sjedinjenim Državama.

I u SAD i u inostranstvu Soroševo ogromno bogatstvo (posebno stečeno trgovanjem valutama), njegovo jevrejsko poreklo i finansijska podrška liberalnim ciljevima podstakli su teorije zavere.

Njegovi protivnici ga često nazivaju globalistom, jednim od članova navodne zavereničke grupe kojoj je, prema tim teorijama, cilj da uništi suverenitet Sjedinjenih Država, piše CNN.

Uticaj Džordža Soroša na Istočnu Evropu

Dok je posmatrao pad Sovjetskog carstva između 1989. i 1991. godine, Soroš je morao da odgovori na ključno strateško pitanje: sada kada se zatvorena društva istočne Evrope otvaraju, šta njegova fondacija treba da učini? Pred sam raspad Sovjetskog Saveza, Soroš je objavio ažuriranu verziju Otvaranja sovjetskog sistema, pod nazivom Potpora demokratiji, koja je otkrila njegovu novu strategiju: posvetiće se izgradnji trajnih institucija koje će održavati ideje koje su motivisale antikomunističke revolucije, dok će istovremeno modelovati prakse otvorenog društva za oslobođene narode istočne Evrope. Najvažnija od tih institucija bio je Centralnoevropski univerzitet (CEU), koji je otvoren u Budimpešti 1991. godine i koji je Soroš finansirao. CEU je bio zamišljen kao izvor novog, transnacionalnog evropskog sveta – i kao trening centar za novu, transnacionalnu evropsku elitu.

Kako je Soroš mogao da osigura da novootvorena društva ostanu slobodna? Odrastao je u eri Maršalovog plana i lično je iskusio američku velikodušnost u posleratnom Londonu. Za njega je to iskustvo pokazalo da slaba i iscrpljena društva ne mogu biti rehabilitovana bez značajnih ulaganja strane pomoći, koja bi ublažila ekstremne uslove i obezbedila minimalnu materijalnu osnovu koja bi omogućila da prave ideje o demokratiji i kapitalizmu uspevaju.

Iz tog razloga, krajem 80-ih i početkom 90-ih, Soroš je više puta tvrdio da „samo deus ex machina zapadne pomoći“ može učiniti istočni blok trajno demokratskim.

„Ljudima koji su ceo život živeli u totalitarnom sistemu,“ tvrdio je on, „treba spoljašnja pomoć da svoje težnje pretvore u stvarnost.“

Soroš je insistirao da SAD i Zapadna Evropa daju zemljama istočne Evrope značajnu novčanu pomoć, omoguće im pristup evropskom zajedničkom tržištu i promovišu kulturne i obrazovne veze između zapada i istoka „koje priliče pluralističkom društvu“. Kada se to ostvari, Soroš je izjavio, zapadna Evropa mora da prihvati istočnu Evropu u evropsku zajednicu, što bi sprečilo buduću podelu kontinenta.

Soroševi pozivi nisu bili uslišeni. Od 1990-ih nadalje on pojavu kleptokratije i hipernacionalizma u bivšem istočnom bloku pripisuje nedostatku vizije i političke volje Zapada.

„Demokratije,“ žali se on 1995. godine, „izgleda da pate od nedostatka vrednosti ...

i] notorno su nevoljne da trpe bilo kakav bol kada njihovi vitalni interesi nisu direktno ugroženi.“

Za Soroša Zapad je zakazao u epohalnom zadatku i time je pokazao svoju kratkovidost i nesposobnost.

Ali nešto više od nedostatka političke volje sputavalo je Zapad u tom trenutku. U eri „šok terapije“ zapadni kapital je zaista pritekao u istočnu Evropu, ali taj kapital je uglavnom bio uložen u privatnu industriju, umesto u uspostavljanje demokratskih institucija ili izgradnju zajednice, što je pomoglo kleptokratama i antidemokratama da preuzmu i zadrže vlast. Soroš je identifikovao ključni problem, ali nije bio u stanju da shvati kako će sama logika kapitalizma, koja naglašava profit iznad svega, neminovno potkopati njegov demokratski projekat. Ostao je previše vezan za sistem koji je osvojio.

Tokom svoje karijere Soroš je napravio niz uzbudljivih intervencija, piše Gardijan. Međutim, sa demokratske tačke gledišta, sposobnost ovog pojedinačno bogatog čoveka da oblikuje javne poslove je katastrofalna. Sam Soroš je priznao da je „veza između kapitalizma i demokratije u najboljem slučaju klimava“.

Problem za milijardere poput njega jeste šta oni rade sa ovom informacijom. Otvoreno društvo zamišlja svet u kome svi prepoznaju ljudskost jedni drugih i odnose se jedni prema drugima kao prema jednakima. Međutim, ako većina ljudi grebe za poslednje delove sve manje pite, teško je zamisliti kako možemo izgraditi svet u kome bi Soroš i mnogi drugi želeli da žive. Trenutno, Soroševi kosmopolitski snovi ostaju upravo to. Pitanje je zašto, a odgovor bi mogao biti da je otvoreno društvo moguće samo u svetu u kome nikome, bilo da je to Soroš, Gejts, Zakerberg, Mask ili Bezos, nije dozvoljeno da postane bogat koliko je on.

Kakav je Soroš privatno?

Kako navodi Gardijan, Soroš govori sa blagim mađarskim akcentom koji je zadržao iz svoje mladosti, a njegov način ophođenja podseća na psihologa ili profesora. Njegovo sivo odelo na tanke pruge jedini je artefakt iz sveta finansija.

Njegov londonski dom je elegantna, četvorospratna kuća u Kensingtonu koju je kupio 1987. godine. Na fasadi kuće visi plava ploča koja beleži boravak poznatog viktorijanskog istoričara. Dnevnu sobu krasi velika fotografija Soroša dok prima počasni doktorat, ali ako zaboravite batlera i lokaciju kuće, oni koji su je posetili kažu da u njoj nema ničeg previše raskošnog.

Soroša opisuju kao "jedinog američkog državljanina sa sopstvenom spoljnom politikom". On je "državnik bez države", bio je u trci za Nobelovu nagradu za mir zbog svog filantropskog rada u Istočnoj Evropi, prema njegovoj biografiji (Soros: The Life And Times Of A Messianic Billionaire autora Majkla Kaufmana), a prethodno je rekao da je njegova opklada protiv funte da ostane u mehanizmu deviznih kurseva bila namerna akcija kako bi stvorio platformu za svoje ideje. Kaže da zna gde su zakopani kosturi u međunarodnom finansijskom sistemu.

„Počeo sam zbog svojih iskustava pod nacizmom i komunizmom, ali sam onda shvatio da je novac taj koji pokreće svet, pa sam pomislio da bih mogao i ja da zarađujem novac ako želim da imam bilo kakav uticaj na svet. Nikako ne bih mogao da poklanjam novac da ga nisam zaradio jer ga nisam nasledio. Prvo je bilo zarađivanje novca i bio sam prilično usredsređen na to. Ali kada sam ga zaradio, mogao sam da se posvetim svojim društvenim brigama.“

Porodica Džordža Soroša

Soroš je bio u braku tri puta. Godine 1960. oženio se Analiz Vičak (rođena 3. januara 1934). Razveli su se 1983. godine. Dobilii su troje dece: Roberta Danijela Soroša, Andreu Soroš Kolombel i Džonatana Tivadara Soroša.

Druga Soroševa žena je Suzan Veber, s kojom je bio u braku od 1983. do 2005.

Godine 2008. Soroš je upoznao Tamiko Bolton; venčali su se 21. septembra 2013. Sa njom ima dvoje dece – Gregorija Džejmsa Soroša i Aleksandra Soroša.

U međuvremenu je Soroš pet godina bio sa Adrijanom Ferijer, s kojom se upoznao 2006.

Adrijana je tvrdila da je počela da se zabavlja sa Sorošem 2007. godine, te da joj je na Novu godinu 2010. on obećao da će joj kupiti stan u Njujorku vredan dva miliona dolara.

Kako piše BBC, ona je izjavila da je Soroš kasnije prekršio to obećanje, rekavši joj da je stan dao drugoj devojci, te da je tokom svađe pokušao da je udari lampom, pri čemu su joj se komadići stakla zabili u stopalo.

Onda je 10. avgusta 2011. Ferijer podnela tužbu vrednu 50 miliona dolara protiv Soroša, optužujući ga za prevaru, uznemiravanje, emocionalni stres i fizički napad. Iste godine Soroš je pokušao da odbaci tužbu, ali nije uspeo. U martu 2013. on je tužio Ferijer zbog klevete i fizičkog napada. Dana 1. aprila 2014. Soroš je dobio delimično odbacivanje Ferijerine tužbe; apelacioni sud je jednoglasno odbacio njene tvrdnje o prevari, izazivanju emocionalnog stresa i druge optužbe, ali nije odbacio njenu tužbu za fizički napad.

U junu ove godine svetski mediji su preneli da Soroš nije prisustvovao venčanju svog sina Aleksa Soroša i pomoćnice Hilari Klinton, Hume Abedin. Međutim, prisustvovao je manjoj porodičnoj službi dan pre, koju su, prema izveštajima, zajednički vodili rabin i imam, u znak proslave Abedinine muslimanske vere i Soroševog jevrejskog porekla.

A kako je pisao BBC, Soroš je pre dve godine na sina Aleksa preneo svoje carstvo.