5
Zoran se raspitivao uokolo i saznao gde se nalazi tačno Habermasov kabinet. Zazvonio je na ulaznim vratima. Odgovora nije bilo. Zazvonio još koji put, takođe bez uspeha. Onda je sa svih strana osmotrio zgradu i primetio da je jedan prozor na prvom spratu otvoren.
Danas bi Zoran Đinđić napunio 71 godinu. Povodom njegovog rođendana, uz dozvolu izdavača, u nekoliko nastavaka objavljujemo delove iz knjige “Portret političara iz mladosti” (Arhipelag, 2018) Dragana Lakićevića Lakasa. U pitanju je delo koje je, kada je objavljeno, nezasluženo prošlo ispod radara, jer uz mnogo životnih i interesantnih detalja opisuje Đinđića iz perioda kada je iz Bosne došao u Beograd, pohađao Devetu beogradsku gimnaziju i kasnije postao student Filozofskog fakulteta.
„Ovo je iskrena knjiga o prijateljstvu i o jednom vremenu od koga su ostale samo uspomene“, napisao je autor u prologu ove neobične biografije.
Nakon Đinđićevog dolaska u naš glavni grad, prikaza njegovog isticanja u srednjoj školi, prvih znakova liderstva, putovanja u Nemačku i anegdote sa Korčule, završavamo ovaj feljton sa pričom o tome kako je mladi Zoran upoznao čuvenog filozofa Jirgena Habermasa, kasnije svog mentora:
Tako je Zoran, kao i svi ostali, dobio pasoš. Ubrzo zatim je krenuo u Nemačku, zajedno s preporukom koju je Mihailo Marković napisao jednom od vodećih levičarskih intelektualaca današnjice, Jirgenu Habermasu.
Postoje dve u osnovi slične verzije događaja kako su se upoznali Zoran i Habermas. Jednu sam čuo od Zorana, druga je stigla od samog Habermasa. Po prvoj, mesto susreta je Institut Maks Plank u Hajdelbergu, gde je Habermas boravio u to vreme; po drugoj, susret se odigrao u Frankfurtu u ulici Geteštrase br. 4, gde se nalazio njegov službeni kabinet. Ovo napominjem između ostalog zato da pokažem koliko je istorijska istina nešto što je teško utvrditi: dva aktera, dve različite interpretacije.
Sklon sam lično prvoj verziji priče, ali ću ispričati ovu drugu, jer raspolaže s više detalja. Ne, to nije baš najiskreniji odgovor. Zoran je umeo da u mnoge događaje unese mnogo vlastite fantazije. I to uglavnom pozitivne, afirmativne fantazije; to je bio pogled optimiste, način da se svet vidi lepšim nego što jeste.
Osim mesta gde se odigrao ovaj susret, sve ostalo što se dogodilo se uglavnom poklapa.
Kada je stigao u Frankfurt, kandidat se odmah uputio Habermasu. Na fakultetu ga je primila njegova lična sekretarica, po prirodi odsečna i tvrda žena. On joj je pokazao preporuku i pitao kada bi mogla da mu dogovori sastanak. Pogledala je u notes, prelistala ga i bez dvoumljenja rekla:
– Za mesec dana.
Nakon mnogo ubeđivanja rok je prepolovljen.
To je bila neprijatna vest. Šta da radi u Frankfurtu punih petnaest dana?
Objašnjenje: profesor piše neki članak. On ne dozvoljava da bude uznemiravan. Zato se zakazuju sastanci unapred: postoje tačno određeni sati i dani, dakle, po rasporedu koji se mora poštovati. Drugačije ne može.
Ovu ženu, na koju nikakve molbe i priče nisu mogle uticati, zli jezici su odavno prozvali Kerber. Nimalo slučajno.
Stvar je bila dozlaboga neprijatna za našeg junaka. I minimalni troškovi boravka u Frankfurtu, gde se takoreći nije imalo šta raditi, bili su za njega ogromni. Tražiti od žene Kerbera njegov telefonski broj, adresu stanovanja, bilo šta – bilo je neizvodljivo. Ona je i bila postavljena tu da bi ga držala odvojenog od sveta.
I sada nastupa odlučujuća scena. Setimo se da je mitski antički junak Odisej svoje neverovatne uspehe postizao koliko hrabrošću, toliko i lukavstvom. Trebalo je oboje da bi opstao u nepredvidljivom i opasnom svetu u kome se kretao.
Zoran se raspitivao uokolo i saznao gde se nalazi tačno Habermasov kabinet. Zazvonio je na ulaznim vratima. Odgovora nije bilo. Zazvonio još koji put, takođe bez uspeha. Onda je sa svih strana osmotrio zgradu i primetio da je jedan prozor na prvom spratu otvoren. Pored njega se nalazio oluk. I ne premišljajući preterano, uspentrao se uz njega i nekako se dočepao prozora. Zatim se gotovo strovalio na pod, tačno nasuprot radnog stola za kojim je sedeo uvaženi profesor.
Po vlastitom priznanju, Habermas se strašno prepao. A ko ne bi? Manijak, ludak, pljačkaš… ko zna šta je pomislio. Neko bi pretpeo i srčani udar: on, doduše, nije, ali se tresao od straha i Zoranu je trebalo prilično vremena da ga smiri. Najzad, kada je shvatio o čemu je reč, u šta se uverio na osnovu pokazanog papira, rekao mu je da sedne u fotelju i da sačeka. Kao i svi savršeno disciplinovani ljudi, vratio se svom poslu.
Zatim ga je odveo svojoj kući na večeru i detaljno saslušao. Zoranova ideja je bila da radi doktorat iz socijalne filozofije te je ispričao je šta ga najviše interesuje kao tema i naveo šta je do sada napisao. Habermas je malo razmislio i zaključio da bi bilo idealno da za mentora uzme njegovog dotadašnjeg asistenta Albrehta Velmera koji radi na Univerzitetu u Konstanci. Zoran se, nemajući faktički drugog izbora, s tim složio. Dogovor je bio načelno postignut i obojica su mogli da odahnu.
Kraj
Bonus video: Misterija Kenedijevog ubistva – Koja je sličnost sa Đinđićem?
