5
Naočigled svih učesnika škole, provozao se najpre zalivom, a zatim je nestao u pravcu Orebića. Kako je bilo samom Bogdanu Deniću kada je video dva neobuzdana đilkoša kako se voze njegovim čamcem, možemo pretpostaviti.
Bivši premijer Zoran Đinđić sutra bi napunio 71 godinu. Povodom njegovog rođendana, uz dozvolu izdavača, u nekoliko nastavaka objavljujemo delove iz knjige “Portret političara iz mladosti” (Arhipelag, 2018) Dragana Lakićevića Lakasa. U pitanju je delo koje je kada je objavljeno možda nezasluženo prošlo ispod radara, jer uz mnogo životnih i interesantnih detalja opisuje Đinđića iz perioda kada je iz Bosne došao u Beograd, pohađao Devetu beogradsku gimnaziju i kasnije postao student Filozofskog fakulteta.
„Ovo je iskrena knjiga o prijateljstvu i o jednom vremenu od koga su ostale samo uspomene“, napisao je autor u prologu ove neobične biografije.
Nakon Đinđićevog dolaska u naš glavni grad, prikaza njegovog isticanja u srednjoj školi, prvih znakova liderstva i putovanja u Nemačku, donosimo vam jednu anegdotu sa čuvene Korčulanske letnje škole, gde se okupljao filozofski krem iz zemlje i sveta:
Zoran je tog leta bio na proputovanju kroz Zagreb. Išao je na Korčulu. Tih dana se Linu upravo rodilo dete: kada je video majušno biće, sav iznenađen je kao za sebe prozborio:
– Vidi beba.
Na Korčulu je, kako mi je kasnije pričao Marijan Bobinac, naš zajednički prijatelj iz Zagreba, godinama stizao „go kao crkveni miš“. Hranio se grožđem i hlebom, spavao tamo gde bi mu našli krevet, snalazio se. Korčulanska letnja škola je bilo možda najprestižnije mesto gde su se okupljali intelektualci levičari svetskog glasa. Ko sve tu nije dolazio, teško je nabrojati. Ernst Bloh, Markuze, Habermas, Adorno, Horkhajmer, Sartr, Garodi… Od naših gotovo svi koji su uređivali ili sarađivali u časopisu Praksis.
U početku je sama država izdašno finansirala i podržavala taj skup: bili su joj potrebni antidogmatski marksisti koji kritikuju sovjetsku zvaničnu filozofiju Dijamat (Dijalektički materijalizam), jer se na taj način distancirala od pretnji i optužbi za izdaju socijalističkih ideja. Nevolja je nastala kada su ti isti ljudi, u zamahu kritike „svega postojećeg“, počeli da prozivaju i našu socijalističku praksu, to jest samu vlast.
Iz nekadašnje ljubavi počeo je da raste sve veći animozitet koji će uskoro doživeti krešendo kroz studentske proteste i zahtev za udaljavanje profesora. „Slučaj osmorice“ je tako, posredstvom učesnika konferencije, dobio međunarodni odjek – kako zemlja koja uživa toliki međunarodni ugled kao protoliberalno društvo može da proganja profesore na univerzitetu?
Zoran je još prvim dolaskom na Korčulu skrenuo na sebe pažnju.
Šta se, naime, dogodilo? Čuveni profesor sociologije Bogdan Denić bio je ne samo stalni učesnik škole nego i inhabitant Korčule. Predavao je u Njujorku, tokom života postao predsedavajući Socijalističke internacionale, jednom rečju, osoba od formata i veza. Korpulenan čovek pun sebe, navikao da bude u centru pažnje, ugledno ime Socijalističke internacionale.
Tom i takvom Bogdanu Deniću je naš Zoran, zajedno s Mariom Bobincem, ukrao luksuzni motorni čamac. Naočigled svih učesnika škole, provozao se najpre zalivom, a zatim je nestao u pravcu Orebića. Kako je bilo samom Bogdanu Deniću kada je video dva neobuzdana đilkoša kako se voze njegovim čamcem, možemo pretpostaviti. Kada su se vratili u luku, prisutni su se različito ponašali: neki sa zgražavanjem, drugi sa simpatijama. Ta vragolija se izgleda najviše svidela starom Veljku Koraću, koji se pred svima hvalio da je privremenu konfiskaciju vlasništva napravio njegov student.
Bogdan Denić je uspeo da suzbije nagomilani gnev i da upita Zorana:
– Je li ti, neprijatelju američkog imperijalizma – aludirao je na američku zastavu koja se vijorila na gliseru – nisi imao ništa drugo da uradiš nego da otimaš ovu moju sirotinju?
Kada sam Zorana kasnije pitao zašto je to učinio, on je rekao da je hteo da pokaže da je apsurdno izdavati se kao socijalista a pri tom imati sve buržoaske atribute: kuću na moru, gliser…
– Ako je socijalizam zaista prihvatanje neke socijalne jednakosti, onda treba biti solidaran i s drugima. Najogavnije mi je to da je priča o socijalizmu samo intelektualna poza i ništa više.
Ako nisi spreman ništa da podeliš s drugima, to znači da si ti, zapravo, sebični malograđanin i ništa više.
Uostalom, nije li legendarni praksisovac Gaja Petrović, povodom dolaska Ernsta Bloha u Korčuli na nečijoj velelepnoj jahti izjavio:
– Taj veliki korifej nade i socijalizma nam dolazi na vlastitom brodu da nas udostoji svoje posete.
Sutra: Neverovatna priča o tome kako je Đinđić upoznao čuvenog Habermasa
Bonus video: Zoran Stojiljković – Đinđić je bio situacioni lider, preuzeo je rizik bolnih reformi
