Milan Vlajcic
Milan Vlajčić Foto:Nebojša Babić

"Umetnost nas povezuje sa drugima, na sredokraći između lepote bez koje ne može, i zajednice od koje se ne može odvojiti. Zbog toga istinski umetnici ništa ne preziru, obavezni su da razumeju, a ne da presuđuju. I, ako moraju da se opredele u ovom svetu, možda je samo bitno da se priklone društvu u kojem neće, po Ničeovim velikima rečima, vladati presuditelj, već stvaralac, bio radnik ili intelektualac." Ove reči izgovorio je Alber Kami 10. decembra 1957, primajući Nobelovu nagradu za književnost u Stokholmu.

Bio je drugi najmlađi nosilac ovog priznanja (44 godine), mlađi od njega bio je samo engleski pisac Radjard Kipling (42). Tri godine kasnije, izgubio je život u saobraćajnoj nesreći. Imao je samo 47 godina, na pragu najboljih stvaralačkih godina.

Na vest o piščevom odlasku, Vilijem Fokner napisao je nekrolog iz kojeg izdvajam samo jednu rečenicu: „Kad bi mu se zalupila vrata, on bi na drugoj strani ispisao ono što svaki umetnik nosi celog svog života, istovetno predznanje i mržnju prema smrti: bio sam ovde.“ Samo godinu dana ranije, Kami je na sceni pariskog Teatra Antoan režirao sopstvenu adaptaciju romana „Zli dusi“ Fjodora Dostojevskog. Dileme i izazove ovog pisca ugradio je u svoj esejistički i teorijski opus, bio je opsednut Ivanom Karamazovim, ali je bio fasciniran i Gogoljevim junakom iz vratolomne komedije „Revizor“, virtuoznim prevarantom Hlestakovim, čiju je misao navodio nekoliko puta:

Foto: Promo

„Osećam da ću morati da se pozabavim nečim uzvišenim!“

Šta nama govori Kamijevo delo, četiri decenije posle njegove apsurdne smrti, to pitanje je opsedalo beogradsku kritičarku i esejistkinju Milku Lučić. Njena nova knjiga, „Kamijevo carstvo“(98 str. Izdavač: Gradac, Čačak 2021) nudi filozofsko-esejističko promišljanje Kamijevih temeljnih stavova, formiranih u vrtložnim godinama uoči Drugog svetskog rata, unutar francuske intelektualne scene, izložene velikim iskušenjima i lomovima tokom nemačke okupacije, i nakon oslobođenja. Odmah da kažem, Milka Lučić, diplomirani student filosofije, a kasnije i među urednicima kulturne rubrike najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, ispisala je izuzetni rad, znalački, a pitak za čitanje, uvek držeći pod lupom najbitnije odrednice njegovog misaonog i filosofskog usmerenja.

O Kamiju su u svetu napisane ozbiljne monografije i studije, ali, i pored velike popularnosti u našem čitalačkom okruženju, o Kamiju je malo i nedovoljno rečeno. Utoliko je ovaj doprinos Milke Lučić značajniji. Dobro je prisetiti se da je jedan od najznačajnijih pisaca našeg vremena, Alber Kami (1913-1980) objavljivao priče i romane, pozorišne drame, eseje i filosofske traktate, novinske komentare (u nezavisnom listu Combat tokom nemačke okupacije, i kasnije).

Rođen u alžirskom gradu Mondovi, nije upoznao oca. Slede sirotinjske godine školovanja, prvi roman „Stranac“ (1942) naišao na ogroman odjek ozbiljne kritike, a potom su mu najpoznatiji filosofski ogledi „Mit o Sizifu“, „Pobunjeni čovek“, romani „Kuga“ i „Pad“ (1956). U mladosti dve godine bio golman u alžirskom timu „Rasing Junior“, imao uspeha kod žena. Posle njegove smrti poznata glumica Marija Kasares, koja je igrala Smrt u kultnom Koktoovom fillmu „Orfej“, (1950) ponudila je obimnu ljubavnu prepisku sa njim. Prema autobiografiji Marije Kasares, objavljenoj 1980. godine, njihova intenzivna ljubavna veza je trajala 16 godina.

Knjigu „Kamijevo carstvo“ čini sedam ogleda koji se usredsređuju na prelomne godine, filosofiju apsurda koju je svojom sudbinom nagovestio junak „Stranca“ – Merso. Iste 1942 objavljen je njegov filosofski traktat „Mit o Sizifu“, u kojem je pisac uprkos apsurdu otkrio da Sizif, gurajući neprekidno svoj kamen istom stazom, biva predstavljen kao srećan čovek.

Nalazeći korene Kamijeve filosofije apsurda kod Kjerkegora, Šestova i Jaspersa, Milka Lučić podvlači da su oni izvršili filosofsko samoubistvo, jer su „završavajući u Bogu, sačuvali nadu“. Kami je više puta tvrdio da sebe ne smatra filosofom, ali pitanje je da li je to samo skromnost ili lukavstvo uma. U opsežnom poglavlju „Helderlin: Živeh jednom poput bogova, i to je dosta“, najboljem u knjizi, Milka Lučić izvrsno obrazlaže kako se Kami snalazi u rasponu od Aristotela do mislilaca koji su poput Ničea postavljali u prvi plan ljudsku egzistenciju, a ne zahteve zaokruženog sistema.

Žan-Pol Sartr je odmah po objavljivanju „Stranca“ pozdravio roman videći u njemu potvrdu egzistencijalizma, ali kad je posle oslobođenja papa egzistencijalizma krenuo da postrojava svoje pristalice, Kami se diskretno ogradio i krenuo svojim putem. Prve varnice u odnosima sa Sartrom javile su se kad je Kamiju prebacio da nije marksista, premda je i sam odmakao od Marksa, ali je, što je za Sartra bilo kobno, branio staljinističku diktaturu, iako je posle Židove knjige o totalitarnom sistemu i logorima, bilo jasno da Marksa valja braniti od surovog Kobe.

Kamijeva nova knjiga „Pobunjeni čovek“ (1951), u kojoj autor razdvaja pravo na pobunu, od revolucije koja „proždire svoju decu“, guši slobode i nameće teror, dovela je do otvorenog sukoba. U „Modernim vremenima“, Sartrovom časopisu koji je proglasio paradigmu angažmana, branio socijalistički realizam i „zoru revolucije na istoku“, Fransis Žanson oštro je osudio Kamijevu knjigu, okrivivši Kamija da on zastupa „humanizam Crvenog krsta“. Kami je uputio odgovor, a onda se Sartr upleo i upotrebio još teže optužbe, kojih se verovatno postideo kad je konačno 1956. video (kasno, kasno!) šta su tenkovi Kremaljskog carstva uradili kad su 1956. stigli do Budimpešte da odbrane komunizam od „izdaje“. Tad je i Sartr video da cilj ne
opravdava sredstva (stari Makijavelijev argument).

Pokazujući nakazno lice filosofije koja brani nasilje u ime „svetle budućnosti“, Milka Lučić prebacuje raspravu u pozitivnom smeru: pravo na pobunu i moralna osetljivost se ne isključuju, naprotiv. I tu iskrsava ono što su neki tumači pomalo nezgrapno označili kao anarho-sindikalizam, a Kamija vraća na helenističko poimanje Mediterana, na ulice i obale njegovog alžirskog detinjstva.

Jedna od dodatnih vrlina knjige Milke Lučić jeste želja koja će se probuditi kod čitalaca da se vrate Kamijevoj ostavštini i piščevim lektirama. A ako neko sad prvi put skače u vodu, možda je najbolje da krene od knjige lirskih ogleda „Leto“. Tu se spaja Kamijev doteran stil (brušen kod Monterlana i Malroa) sa svim lepotama sveta, koje možda sada nestaju pod udarima velikih korporacija.

Bonus video: Noć knjige atmosfera

Komentari

Svi komentari (0)