Nepodnošljiva lakoća rasizma: Milan Vlajčić o knjizi „Pas belac“

Kultura 17. nov. 202111:15
Podeli:
Milan Vlajcic
Milan Vlajčić Foto:Nebojša Babić

"Bio je na desetak metara od nas kada Batka načulji uši, na tren se ukipi, potom se diže jednim skokom i baci se urličući o ogradu kaveza. Kapljice njegove pljuvačke raspršiše mi se po licu. Pa i ako se zanemari slika koja vam se trenutno stvori pred očima, slika robova u bekstvu s polja posejanih pamukom čiju tragičnu žetvu Amerika još nije okončala, bio je to potresan trenutni preobražaj iz prijateljske prirode u divlje neprijateljstvo..."

Ovaj iskaz dramatično najavljuje glavnu temu romana francuskog pisca Romena Garija „Pas belac“ (236 str. prevela sa francuskog Jelena Mitrović, Službeni glasnik, 2021). Ispisan u autorovom prvom licu (Gari je imao  mnogo pseudonima u drugim slučajevima), ovaj memoarsko-fikcionalni spis (prvi put objavljen 1970, a potom i na engleskom, sa piščevim potpisom)  govori o burnoj 1968 godini.

Kao francuski generalni konzul u Los Anđelesu, Gari je sa suprugom Džin Siberg („Do poslednjeg daha“ 1960) živeo na Beverli Hilsu u raskošnoj vili natrpanoj kućnim ljubimcima, kad se na ulaznim vratima pojavio beli nemački ovčar, zalutao odnekuda. Džin i Romen su ga odmah udomili, dali mu ime Batka (na ruskom: tatica), zavoleli ga. Ali, kad je u jednoj prilici ugledao crnca, Batka se žestoko razbesneo.

Setivši se da u blizini živi Džek Karuters, poznati dreser i negovatelj životinja (sve do najotrovnijih zmija), sa farmom koja životinjama snabdeva filmsku industriju, Gari odlazi kod njega da mu ovaj pomogne. Iskusno oko je ubrzo objasnilo tajnu: policija u Americi koristi pse kojima posebnim tehnikama pobuđuje agresivne instinkte prema obojenim ljudima, jer, po njihovom iskustvu, najveći deo prestupnika upravo potiče iz ovog reda ljudskih bića.

Tvrdeći da tu nema povratka u prvobitno stanje ma kakvim novim dresurama, Džek predlaže da se Batka, koji je već u dubokoj starosti, ubije. Bračni par Gari-Siberg odbija ovo rešenje, vraća miljenika u svoj dom, a onda Gari, upornost ga nosi celog života, doznaje da jedan Džekov tamnoputi radnik ima svoju životinjsku farmu i ovaj pristane da Batku prevaspita. Isprva se javlja čudo, Batka je smiren, ne reaguje na „obojene“, samo cvili kao malo mače, vidi se da u njemu nešto ključa. Na kraju, događa se neizbežno, pokazuje se da izmenjena priroda pobeđuje i miljenik biva „uspavan“.

Ova parabola o psima i ljudima, sa elementima antropološkog pesimizma, prošarana je esejističkim pasažima koji evociraju nekoliko stoleća osvajanja divljeg Zapada, istrebljenje domorodaca (indijanskih plemena), čiji ostaci su sada zbrinuti u rezervatima, ili su polako asmilovani  u zvaničnu ideologiju „američkog sna“. 

U novijoj francuskoj knjiženosti Romen Gari (1914-1980) je poseban slučaj. Rođen u Vilnu, poljsko-litvanskom gradu osobenom po multikuturalnosti po tumačenju Česlava Miloša („Druga Evropa“), odrastao sa majkom (oca nikad nije upoznao, premda se u poznim godinama „setio“ da bi to mogao biti čuveni ruski glumac neme epohe Ivan Možuhin). Majka i sin odlaze u Francusku 1933, tu se školuje, kad izbije rat, kao ratni  pilot pridružuje se francuskom Pokretu otpora, iz rata izlazi sa najvišim ratnim odličjima.

Već prvi roman o ratnim godinama, „Evropsko vaspitanje“ (1945) nailazi na odličan prijem kritike, ukupno će objaviti tridesetak knjiga, romana uvek sa memoarskom podlogom, eseja i žanrovski izmešanih, pisaće scenarija, režirao je tri filma, dobitnik je dve nagrade Gonkur (što je mimo propozicija, ali jedan je objavio pod pseudonimom, a kad se to otkrilo, bilo je kasno).

Foto.promo

Po romanu „Pas belac“ ugledni nezavisni autor Semjuel Fuler je 1980 snimio film, oštar i beskompromisan, producent Paramaunt je dve godine film držao „na ledu“ i onda ga sam cenzurisao. Danas ga, posle objavljivanja izvorne verzije ugledni filmski krtičari (poput Džej Hobermana) smatraju remek-delom. Film je iskoristio samo fabulativnu nit o „rasnom psu“.

Roman je ipak strukturalno i žanrovski mnogo složenije građe.

U godinama kad piše ovaj roman koji se samo uslovno može označiti kao docu-fiction, u Americi ovaj novi trend obogaćuju nove knjige Toma Vulfa, Trumana Kapotija, Normana Mejlera. Ovi pisci istražuju područje koje prate od rane mladosti, dok Gari, uvek sa osećanjem da dolazi sa margine, narcisoidno i drsko zaviruje svuda, sa slobodama koje se osvajaju darom i hrabrošću. Rado se poziva na svoje tatarske i kozačke korene (neproverljivo!), na ratničku deonicu života, na jednom mestu neodmereno tvrdi da vodeći američki pisci, poimence Mejler, Džejms Džons, Fokner, Hemingvej i Filip Rot, prevashodno vode brigu o „svom đoki“, što sugeriše „neku ogromnu kastraciju“. Ostavimo po strani delikatno pitanje da li kastracija može da bude ogromna ili nešto manja, ali posebno cinično deluje tvrdnja da je Hemingveja „mučila pomisao da  mu je mali“. Hemingvej se ubio iz vatrenog oružja u leto 1961, ali na nesreću, decembra 1980 slično je izveo i sam Gori, posle velikih nevolja sa drugom suprugom, Džin Siberg. Za sobom je ostavio belešku da se nije ubio zbog nje, ali zašto mu je to bilo na pameti kad se rešio da nas napusti! 

Ne bih to ni pominjao ovde da Džin i Romen nisu glavni protagonisti ovog memoarsko-fikcionalnog štiva i da piščeve intimne nevolje nisu opisane naširoko. Naime, u godini kojom se prevashodno bavi (1968), Ameriku potresaju  rasni nemiri i nasilja, velike pobornici za ljudska prava i rasnu ravnopravnost, Malkolm Iks i pastor Martin Luter King su odstreljeni na javnoj sceni,  mladi  na američkim univerzitetima protestuju (na Kentu policija je ubila četiri studenta),  a za to vreme, kako nas pisac podrobno obaveštava, u njegovom domu Džin Siberg udomljuje predstavnike ugroženih (to su uglavnom crnački pokreti, ali Gari oprezno izbegava da označi rasnu pripadnost). Sibergova pokreće fondaciju za pomoć ovim pokretima, sama ulaže ogromne prihode, bez mogućnosti nadzora gde ta sredstva odlaze.

S pravom se Gari pita da li je FBI uspeo da ubaci svoje ljude, ili to čini pokret Crnih pantera koji režim označava terorističkim. U isto vreme Romen i Džin brinu o kučnim ljubimcima (svoju omiljenu macu Romen je doneo čak iz Pariza). Ali ima još jedna nevolja koja posebno nervira pisca: u svojoj kući primećuje naočitog američkog glumca koji obigrava oko Sibergove, ovaj pokušava da natera zgodnu domaćicu da u domu Garijevih uvežbavaju seksualne scene iz filma koji upravo snimaju.

Gari piše da neće pomenuti glumčevo ime, ga bi se najradije razračunao sa njim, ali holivudska senzacionalistička štampa je tih godina otkrila da je Klint Istvud snimao film reditelja Džošue Logana, da je Sibergova imala aferu sa Istvudom, a Gari je javno pozvao Istvuda na dvoboj!

Što je ovaj elegantno i mudro odbio. O tome nema ni pomena u ovoj knjizi, ali brak se ubrzo raspao. Nekoliko godina kasnije, Džin Siberg, govoreći o iskustvima sa holivudskim glumcima neoprezno poimence pominje Klinta Istvuda naglasivši da ne voli neiskrene ljude. Bolje bi joj bilo da je svoju iskrenost prigušila, barem kad razgovara za javnost.

Zanimljivo je da je godinu dana posle zvaničnog rastanka sa Džin Gari režirao svoj novi film „Kill! Kill! Kill!“, i ponovo dao glavnu ulogu svojoj, sada već bivšoj supruzi. Ona je posle razlaza doživela raspad glumačke karijere, imala je velikih nevolja sa opijatima i 1979. je nađena u svojim kolima, na zadnjem sedištu, sa tragovima heroina i sa telom u fazi raspadanja.  

Zvanična verzija francuske policije: samoubistvo. Godinu dana kasnije, i Gari odlazi za njom. Svojevoljno, vatrenim oružjem.

Vraćamo se na roman „Pas belac“: izvrsno pisano,  izazovno štivo, mnoge Garijeve gorke dijagnoze deluju kao da su izrečene  nekim savremenim povodima. Ovaj pisac je i dalje uzbudljiv i nisu slučajno njegove knjige  našle mesto u čuvenoj kolekciji Plejade, što je pouzdan znak da pisac pripada vrhunskom redu.

Bonus video:

Zašto je važno da čitamo

Komentari

Vaš komentar