„Mama drema na kauču. Načas zamišljam kako će izgledati kad umre, kad joj se lice opusti i vazduh izađe iz pluća. Oko nje su predmeti, papiri, ramovi s licima koje godinama nije videla. Telo joj izgleda beživotno i usamljeno među tim stvarima. Pitam se da li izvođenje predstave pokreće nešto vitalno, da li pritisak publike tera krv da pumpa. Lako je opustiti se kad niko ne gleda“.
Ovako nas američka spisateljica indijskog porekla Avni Došli (1982) uvodi u svoj debitantski roman „Zagoreli šećer“ (356 str. prevod sa engleskog Eli Gilić, izdavač: Booka Beograd). Pisala ga je sedam godina i najpre ga je objavila u Indiji pod naslovom „Devojka u belom pamuku“ 2019, a sledeće godine roman izlazi u Engleskoj sa promenjenim naslovom. Našao se u užem izboru za nagradu Buker (najznačajnija nagrada posle Nobelove, s tom razlikom da nju donose ozbiljni književni kritičari, a ne neki poluanonimni švedski akademici). „Zagoreli šećer“ je 2021. godine proglašen za „Knjigu godine“ britanskih listova Gardijen, Ekonomist i Spektejtor. Preveden je na 26 jezika.
Polaznu osnovu romana čini složen i ambivalentan odnos ćerke i majke, iskazan u prvom licu Antare, koja pokušava da rekonstruiše život svoje majke Tare. Već njihova imena, koja u ćerkinoj verziji, nose negaciju majčinog imena, simbolički ukazuju na vezu koja daleko nadmašuje uobičajen porodično-melodramski okvir. U početku, ništa nam se ne nagoveštava o unutrašnjem statusu naratorke, a potom nam se postepeno otkriva da se radnja događa danas, u indijskom gradu Punej. Tu su i laptopovi, pametni telefoni, lanci tržišnih centara (molovi), ali u prirodnom kontrastu sa tim, beda i glad unaokolo, prostitucija kao deo života, krave kao sveta bića baškare se po ulicama, majmuni se veru unaokolo i upadaju u stanove. O svemu se govori sa neverovatnom neposrednošću i uz humor koji je uslov da se sve to podnese.
Tara preuzima neposrednu brigu nad majkom koja polako tone u staračku amneziju, opisuje svoj napor da shvati posledice nevolja koja tek nailaze (agresivan odnos sa rodbinom, gubitak samokontrole i percepcije stvarnosti). Priseća se sekvenci majčinog života, o kojima je znala samo ono što je do nje moglo da dopre (velika je neizvesnost šta je u tome deo i njene naknadne imaginacije).
Slike iz majčinog života – beg u ranim godinama od kuće, prebivanje u ašramu (okupljalištu koje neguje životne veštine), prosjačenje a povremeno i prostitucija – iskrsavaju pred čitaocem kao slika koja se kičicom gradi ovoga časa. Naratorka je školovani slikar, baš kao i potpisnica romana, ali imajmo na umu da upotreba autobiografskih iskustava nikad nije jasno naznačena.
No kako roman odmiče širi se tematski okvir, pojavljuje se i Antarina baka koja se nešto bolje mentalno drži i eto na okupu žena iz tri generacije koje porodični sklad održavaju uz povremene ispade mržnje i paranoje. E la vita continua, nije valjda da sličnih porodičnih krševa nema i u nama bliskijim kulturama. U porodici koja se ovde osmatra oštrim analitičkim okom, neumoljivim kao hiriruški skalpel, neprestano se prepliću osećanja lične posvećenosti, požtrvovanosti sa proplamsajima surovosti i izdaje.
Ima u ovoj porodici i muških likova. Otac Antarin je rano umakao i pojavljuje se sa svojom novom porodicom kao nezvani svat, Antarin muž uvek ima konvencionalnog razumevanja za sve što se u porodici događa, ali o nekakvim njegovim emocijama nema pozdanijih naznaka.
I sama naratorka pripada tom svetu u kojem se porodične nežnosti i posvećenosti prepliću sa osećanjima jedva potisnute mržnje, i o tome dovoljno govori samo jedna rečenica. „Lagala bih ako bih rekla da se nikad nisam radovala majčinoj nesreći“. Zato nije slučajno da se u ovom romanu svakodnevni život povremeno pretvara u noćnu moru.
U drugom delu knjige Antara ostaje u drugom stanju, prati šta se u njenom telu i naokolo događa, doživljava veliku krizu identiteta, govori o svojim visceralnim tegobama sa razornom otvorenošću.
Avni Došli nije propovednica tzv. ženskog pisma, već pripada retkom soju ženskih autora kakvi su bili Anais Nin, Džojs Kerol Outs i još poneko. U ovu ledenu vodu samoanalize uskače se sa rešenošću samoubice, pa ko preživi.
U završnici romana ne događaju se neviđena čuda. Glavna junakinja uzima svoje dete u ruke, sa čuđenjem, kao da naslućuje da krug nije zatvoren. Možda će jednog dana ova ćerka imati muku sa majkom u trenutku neumitnog oproštaja.
Kad neko sa ovakvom spisateljskom zrelošću i moralnom snagom kroči u svet biranih knjiga, budućnost je neizvesna. Nadajmo se najboljem.
Bonus video: Nobelova nagrada – zanimljive činjenice
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar