0
Ovaj briljantan tekst Tene Štivičić režirala je Jasna Đuričić i diplomska je predstava njenih studenata iz Novog Sada. I ostalo je nejasno zašto su do sada svuda igrali osim u Beogradu .
Na 26. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda”, Pozorište PROMENA iz Novog Sada predstavilo se komadom “Tri zime”. Reč je o studentskoj diplomskoj predstavi nastaloj 2019.godine, treće klase studenata profesorke Jasne Đuričić, na Akademiji umetnosti Novi Sad. Ona je, po tekstu istoimene drame Tene Štivičića, i režirala ovaj komad. Mladi glumci, svojim izuzetnim glumačkim umećem, očarali su užičku publiku koja je četiri sata, bez daha uživala u njihovoj izvedbi. Tekst po kome su studenti uradili predstavu, bio je jedan od predloga njihove profesorke, koja nije očekivala da će ih ta tema uopšte zanimati.
“Moram da priznam da sam bila šokirana, nisam očekivala taj njihov izbor. To je komad koji datira od 1918.godine, od monarhije, zatim Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, FNRJ, SFRJ pa do 90-ih godina. Nisam mislila da mladog čoveka kod nas to može da zanima, oni su me razuverili, na moju veliku sreću. To je u stvari potraga za tim, šta se to nama dogodilo? Oni su to na pravi način razumeli, jer ako ne budemo stalno vršili tu neku vrstu potrage za saznanjem kako smo mi to stigli do ovog trenutka sada, neće valjati. Ti ljudi su me ponovo na neki način podigli, jer ne pristajem na te nekakve generalizacije da je danas mlad čovek nezainteresovan za takva saznanja”, kazala je Jasna Đuričić.
Jasna dodaje da su razlozi za bavljenje komadom “Tri zime” jasniji i očigledniji za nju i generacije koje su živele život Jugoslovena i pamte taj deo istorije. Mladi glumci su imali svoje razloge i to su podelili sa publikom. Jedan od najčešćih bio je nedovoljno znanje o tom periodu ali i prisustvo ženske uloge, porodice, politike, pravih vrednosti i večite tranzicije.
Ksenija Mitrović, kao Lucija Kos kaže: – Mislim da mi je bilo najinspirativnije to što ima mnogo ženskih likova, ali i to što naša generacija misli da zna nešto o Jugoslaviji, a zapravo ne znamo ništa. Jako nas je zanimalo da saznamo šta se sve krije u našoj istoriji i zašto je za nas lično to bitno.
Vanja Kovačević igra Alisu Kos i za Nova.rs otkriva svoje impresije: – Postoji momenat koji pamtim, kada smo prvi put pročitali tekst, a to je Sašin monolog o kobili. To je bio trenutak kada smo svi isto osetili, isto smo disali. Mislim da je to prevagnulo da odaberemo ovaj tekst. Ima nešto u dramskoj literaturi, glumi generalno, da žene nemaju šta da igraju. To je bio drugi jak razlog. Govor jeste specifičan, ali imali smo profesorkinu pomoć, kao i pomoć profesora scenoskog govora na Akademiji. Dosta smo slušali hrvatski jezik, u vestima, na televiziji, istraživali akcente…Osim toga, Tena je tako napisala tekst da on ne može nikako drugačije da se čita.
A evo šta su rekli i ostali protagonisti:
Miloš Lučić, kao Igor Marević: – Moj osnovni motiv je bio da igram u dobroj predstavi. Iako nam taj period kojim se komad bavi nije tako blizak i nismo ga proživeli, osećam da ga svi mi imamo u genima. Imam brata koji ima jedanaest godina koji je takođe tri puta gledao ovu predstavu. Svaki put je mnogo plakao i sve osećao. Već sa jedanaest godina je dobio potrebu da taj istorisjki kontekst istražuje, što je za mene bio dodatni motiv.
Tamara Šustić, kao Dunja Kralj: Moj lični motiv je bila jugonostalgija. Nisam dete koje je rođemo u doba Jugoslavije, ali jesam dete Jugoslovena. Slušajući njihove priče o tom vremenu i državi bez granica i čitajući ovaj tekst, u meni se dogodila velika čežnja za tim vremenom. Teba pričati da je nekada postojala ta država bez granica, ono što mi danas ne možemo da osetimo.
Miloš Lazić, kao Marko Horvat: Mnogi naši motivi postali su neiskazivi deo nas. Ja sam Marko i skoro pred svako igranje kažem sebi da skoro 99% neki Marko sedi i u publici ili je tu negde blizu nas. Moj otac je bio deo tog užasa i u ime svakog Marka dajem sve od sebe u svojoj ulozi.
Aljoša Đidić, kao Švabo: – Igranje „Tri zime“ počiva isključivo na inicijativi ovde prisutnih ljudi, to je tako tri godine, od kada smo diplomirali, sve se desilo na ličnu inicijativu studenata. Čudno je što do sada, ovu predstavu niko nije prepoznao kao jedno veliko pozorišno blago i uzeo je pod okrilje, da je čuva i neguje sa nama, da živi i postane kao poligon na kome će da se smenjuju neki novi mladi ljudi. To je pitanje za sve, zašto se to ne desi? Da li je u pitanju sujeta, strah ili nešto drugo, ali da sam ja na nekoj poziciji, ja bih ovu predstavu uzeo i ne bih puštao iz pozorišta. Bili smo svuda sa predstavom, u Zagrebu, u Budvi, u Novom Sadu redovno ali ne i u Beogradu, tamo još nismo igrali.
Svoje razloge da ovu predstavu uvrsti u repertoar festivala, koji se ove godine održava pod sloganom “Pričaj mi o nežnosti”, selektor Bojan Munjin objašnjava pojavu nežnosti koda najnemoćnijeg lika, posle svega strašnog što se dogodilo i o čemu predstava govori. To je služavka koja upućuje da se nežnost ne nalazi kod bogatih i moćnih, lepih i snažnih, šarmantnih ili inteligentnih, već kod bića koja često zaboravljamo.
“ Ta najnevinija i najnemoćnija bića su najsnažnija i vraćaju nas u središte vrednosti našeg života. U vremenu u kome se i danas nalazimo, a o kome se govori i u predstavi, ta nežnost je prva stvar i za nju treba angažovati našu nadu. Unutrašnja ideja ovog festivala je da nam pozorište ispriča priču, ne da nam istakne neki koncept, potreba je i publike i gostiju da čuju priču nečijeg života. Ova predstava je priča našeg života i tu priču mi nikada nećemo zaboraviti, često slama naša srca ili nas uzdiže u tome šta možemo da nakon tragedije i lomova, ponesemo i stavimo u džep nekog našeg boljeg života. Ova predstava je na najbolji način ispričala ovu priču, hvala vam svima. Velika stvar u umetnosti je da se iz haosa napravi svet, ovo je priča koja je iz haosa napravila svet, svet koji je nama razumljiv. To je velika stvar koju su ovi mladi glumci učinili.”, zaključio je Munjin.
Podatak da ova predstava nije pod nečijim okriljem i da je beogradska publika još nije videla, zaprepastio je sve koji su u Užicu za to saznali. Pozorišna igra koju su, sasvim dostojno, prikazali na ovom prestižnom festivalu mogla je značiti, kako je rekla i kritičarka Aleksandra Glavacki, samo “podizanje grede”, jedan novi standard koji treba doseći. Užička publika je to prepoznala, nagradila brojnim aplauzima tokom predstave a na kraju ih sa scene ispratila ovacijama i naklonom. Publika je četiri sata bukvalno disala sa mladim glumcima na sceni koji su tako verno i potpuno ušli u uloge čak četiri generacije i koji su govorili tekst na besprekorno akcentovanom hrvatskom jeziku. Oni koji u tom vremenu nisu ni rođeni , sa scene su uspeli da vrate publiku u Jugoslaviju, da izmame sećanja, uzdahe i suze. Zbog toga ih je publika I nagradila najvećom ocenom koju su dali predstavama koju su do sada na festivalu videli – 4,82.
Bonus video: Miloš Biković izjava sa premijere Južni vetar 2