Glavni urednik časopisa "Teatron" Svetislav Jovanov: Tradicija se ne čuva, ona se stvara

Dramaturg i teatrolog Svetislav Jovanov preuzeo je nedavno funkciju glavnog urednika naučno-umetničkog časopisa iz oblasti pozorišne umetnosti „Teatron”, koji objavljuje Muzej pozorišne umetnosti Srbije još od 1974. godine. Sa stručnim i podmlađenim redakcijskim timom ima velike planove za budućnost ovog dugovečnog časopisa koji objavljuje autorske tekstove, prethodno neobjavljene naučne i stručne radove, eseje, studije, hronike značajnih domaćih festivala, prikaze odabranih pozorišnih publikacija...

Šta je bilo prelomno da se prihvatite ovog posla?

- Jedan od razloga je, svakako, profesionalni izazov. “Teatron” je decenijama bio, uz “Scenu”, ne samo najznačajniji pozorišni časopis u nas, već i jedan od najboljih u regionu. Za mene je pitanje vitalnosti našeg pozorišta učiniti da “Teatron”, nakon perioda evidentne krize, ponovo stekne takav status, ali isto tako smatram značajnim omogućiti da on postane tribina sučeljavanja novih, autentičnih i (što više to bolje) različitih mišljenja. Drugi razlog je, da tako kažem, profesionalno-lični. Naime, moj stari profesor scenarija Ratko Đurović je imao sjajnu izreku: “Raditi prema svojim mogućnostima – to je skoro idiotski: treba raditi iznad svojih mogućnosti!”. E pa, za mene je ovaj projekat nešto što traži od čoveka da prevazilazi sopstvene mogućnosti.

Koja je vaša vizija kao urednika “Teatrona“?

- Pozorišna tradicija – na koju je, nominalno, usmeren „Teatron“, ne opstaje kao izolovana, nepromenljiva veličina. Ona preživljava samo i prvenstveno kroz neprekidna obnavljanja i promene koje, u krajnjoj liniji, predstavljaju vid stvaralačkog sećanja. Iz istog razloga, stručno svedočenje – bilo ono istorija, studija ili kritika, održava ono što je vitalno u pozorišnoj tradiciji tako što ga sagledava, preispituje i vrednuje iz protivrečne vizure sadašnjeg trenutka. Konkretno, srpska drama i teatar mogu opstajati, ali i sebe promišljati ne zagledani u sopstveni pupak, već sagledavanjem i sameravanjem uloge i vrednosti naših drama, događaja i autora u regionu i u širem evropskom kontekstu, a podjednako i promišljanjem onoga što region i Evropa donose, kao kreativni podsticaj, domaćim stvaraocima. Jednom rečju, tradicija se ne čuva, ona se stvara! Zbog toga i ovo uredništvo „Teatrona“, sastavljeno od pozorišnih ljudi različitih generacija, pogleda i senzibiliteta, smatra da aktuelno kritičko svedočenje o pozorištu mora težiti da vitalnost tradicije saobrazi iskušenjima sadašnjeg, mešanju s drugim medijima, virtuelnim fenomenim, plesu ali i kritičkom angažmanu, pojavi novih kulturnih strujanja i antropoloških fenomena. U skladu s tim, na samom početku nove serije „Teatrona“ nastojali smo da otvorimo što više dimenzija kreativnog čuvanja, sagledavanja i propitivanja tradicije.

Ovaj časopis je namenjen prvenstvenog stručnoj publici. Da li će možda da zaživi među, da tako kađem, običnim ljubiteljima pozorišne umetnosti?

- Upravo zato što je ovo uredništvo ubeđeno da je ovaj cilj ostvarljiv, nastojaćemo da proširimo krug zainteresovanih čitalaca ne samo inoviranjem postojećih rubrika kao što su intervjui i kritike, nego i promocijom drukčijih, komumikativnijih teorijskih uvida, kao i drukčijim vidovima pozorišnih “informacija”.

Poznati ste po oštrom peru. Može li to da se toleriše danas, ako se zna da je osnivač odnosno finansijer ovog časopisa Ministarstvo kulture?

- Kao što kaže jedan pre koju godinu popularni “video-klip” – američki predsednici se menjaju, a kraljica Elizabeta ostaje. Misija svakog ministarstva je da otvori prostor za razvoj kulture, kojeg nema bez sučeljavanja kritičkih mišljenja a ne da ga koči. Kočnica nikada nije najvažniji deo mehanizma, čak ni na automobilu.

Bonus video: Goran Šušljik i Janko Cekić: Predstava "Zagonetne varijacije" odgovara na mnoga pitanja o ljubavi