Piše Svetislav Jovanov: Jugoslavija moja dežela

Pomenuti roman je već kultno ostvarenje jednog od najprovokativnijih autora aktuelne prozne "ex-yu" scene, koji se proslavio već kontroverznim delom "Južnjaci napolje! ("Čefurji, raus!",2008). Okosnicu romana "Jugoslavija moja otadžbina" predstavlja emotivna, identitetska i geografska pustolovina tridesetogodišnjeg ljubljanskog studenta Vladana Borojevića, sina oficira Nedeljka (Srbin) i Duše (Slovenka), tačnije, njegova potraga za ocem ("izgubljenim" ratnih 90-ih) na relaciji Ljubljana-Pula-Brčko-Goražde-Novi Sad.S tim što se u skrivenom središtu potrage nalazi selo Višnjići kod Vukovara - mesto ratnog zločina nad civilima 1991. za koji je - kako se postepeno i neumitno ispostavlja - odgovoran upravo pukovnik Nedeljko Borojević, dugogodišnji begunac (od porodice, ali i od optužbe haškog tribunala.) Vojnovićev romaneskni postupak, preplićući "stanice" Vladanove aktuelne potrage(koja uključuje bivše kolege-oficire JNA, rođake i svedoke) sa prizorima iz junakovog traumatičnog odrastanja (od idiličnog detinjstva u Puli preko izbegličkog potucanja u "oficirskom" beogradskom hotelu Bristol i utočišta kod nacionalno ostrašćene novosadske rodbine, do konačnog smeštanja u Ljubljanu), predočava višestruko potresnu, ali i preciznu, nepotkupljivom ironijom osenčenu "duplu ekspoziciju" vremena koje smo preživeli/preživljavamo i vremena koje još uvek nismo (čast izuzecima!) osvestili.

Dramatizacija Ivana Velisavljevića i Aleksandra Novakovića u osnovi verno preoblikuje glavne tematske linije i konfliktne tačke koje Vojnovićev junak prolazi tokom ove dvostruke potrage: od efektne slike Vladanovog dečačkog bega od samoće izbegličkog hotela posredstvom odigravanja pohoda izmišljenog pulskog kluba Patinađo prema vrhu već fiktivnog "ju" fudbalskog prvenstva, do ubedljivih prikaza razorene i apatične sadašnjice - oličene podjednako u Medihi, dobrodušnoj svedokinji Nedeljkovog skrivanja u Brčkom, ali i u samoći novosadskog rođaka Danila, koji je ostao bez svega, osim nacionalističkih sanjarenja. Premda su dramatizatori u izvesnoj meri redukovali polifoniju romana, lišavajući se nekih efektnih epizoda Vladanovog odrastanja/"postajanja Slovencem", kako bi ubeljivije predočili prizore i aktere junakove sadašnjice, mnogo je važnije što su, kao jedan od bitnih mogućih oslonaca za uprizorenje, dramski funkcionalno i u dovoljnoj srazmeri, osvetlili motiv "prokletih priča" - to jest, priča o međusobnim, večno "nenaplaćenim" računima zaraćenih strana: "Proklete su sve te priče... trebalo bi zabraniti da se pričaju, a one koji ih pričaju, treba strijeljati, jer njima truju i kasape svoju decu i unuke", saopštava odraslom Vladanu, Emir Muzirović, očev bivši oficirski kolega iz pulskog garnizona .

Upravo ovaj motiv fantomskih, otrovnih i večno obnavljajućih priča upotrebljava reditelj Marko Misirača ne samo kao problematsku podlogu efektne, kombinacijom stilizovanih dokumenata (tv-dnevnici! Sloba!) i ironično-metaforičnih prizora uobličene radnje, već i kao svojevrsnu formalnu podlogu osnovne ideje. Naime, već sama ekspozicija, uobličena kao višeglasni iskaz samih glumaca (ne likova!) o mestu i vremenu "primanja" pionirske marame, zadaje lekovit anti-iluzionistički ton; takav ton će omogućiti reditelju da tečnije i efektnije uvede zbivanja "opšte istorije" u intimnu povest o Nedeljkovom rušenju sopstvene porodice. Postepeno se otkriva da ovako zadana kombinacija ironije i distance na još jedan način doprinosi željenom utisku: naime, ne samo osećanju da je raspad Vladanove porodice dosledno izgrađena metafora raspada bivše nam zemlje (efektno, ali ne i novo!), nego i nečem daleko značajnijem - (Vladanovoj, a po mogućnosti našoj) spoznaji da, bez obzira koliko nam prošlost (i priča o njoj) nudi istina, takve istine imaju vrednost samo u meri u kojoj smo u stanju da ih prevaziđemo.

Sledeći ovakvo značenjsko-stilsko opredeljenje, reditelj Marko Misirača je, i pored mestimičnih "zagušenja" u dinamici preplitanja prošlih i sadašnjih zbivanja, kao i određenih nezgrapnosti pri stavljanju ironičnog akcenta na ozbiljne događaje, pretežno čisto i svrhovito vodio ovu otrežnjujuću predstavu ka smislenom razrešenju: Vladanovom konačnom susretu sa ocem, koji se - s onu stranu zločina i kazne (premda, naravno, i zbog njih) - otkriva ponajpre kao čovek kojeg su pojele priče.U realizaciji ovako žanrovski "skliskih" i za sve još uvek potresno bliskih zbivanja, združeni glumački potencijali Kopra, Prijedora i Banjaluke delovali su uglavnom kompaktno. Među najuspešnije se svakako mogu svrstati moderno senzibilni i u oba uzrasta ubedljivi Blaž Popovski (Vladan), u kombinaciji gorčine i sarkazma vrlo dobri Aleksandar Stojković (Emir), a njima rame uz rame igraju i suptilno stišana Miljka Brđanin (Mediha), okretno razigran u ironiji Igor Štamulak (Brane), kao i potmulo napeti i tehnički besprekorni Boris Šavija (Nedeljko). Scenografija Dragane Purković Macan i kostimi Jelene Vidović su nenametljivo i funkcionalno uklopljene u opšti, gorko-ironični ton ovog otrežnjujućeg pozorišnog putovanja u blisku prošlost i mnogo dalju sadašnjost.