Tako smo dobro cepale da su svi bili u transu i hteli da nas rastrgnu: Ovacije za Dodu, Nenu, i dve Ljilje, žene pionirke na Martovskom

U dobrano ispunjenoj Velikoj sali Doma omladine, u kojoj su bile mnoge zvanice iz kulturnog života Beograda, večeras je svečano otvoren jedan od najstarijih festivala u regionu, onaj kratkog i dugometražnog dokumentarnog filma Martovski. Dobrodošlicu je uputila gradska sekretarka za kulturu Nataša Mihailović Vacić, koja je ocenila da je Martovskifestival jedan od simbola Beograda, ali i jedna od najuzbudljivijih manifestacija u našem gradu.

- Ovim festivalom odajemo počast umetnosti koja nas podstiče da sanjamo na drugačiji način i povežemo se sa svojom suštinom. Film ima moć da nas pokrene, inspiriše, ujedini kao zajednicu kroz svetlo, kameru i akciju. Film nam otvara vrata ka beskonačnim mogućnostima. Neka nam Martovski posluži kao inspiracija da učimo jedni od drugih, i gradimo bliže odnose jedni sa drugima - kazala je gradska sekretarka i proglasila 71. Martovski festival otvorenim.

Od preko 400 pristiglih ostvarenja na konkurs Martovskog odabrano je stotinak za domaći takmičarski program, koje će publika gledati, prevashodno u Domu omladine, do 30. marta, a Dejan Dabić, umetnički direktor festivala podsetio je da je prošle godine ova manifestacija proslavila 70. rođendan:

- Isto kad i Pulski festival, čime smo pokazali da smo najstariji festival u regionu. Ove godine pokrećemo mnogo važnih tema, a večeras je jedna od njih - film o prvom ženskom rok bendu u jugoistočnoj Evropi. Videćete narednih danai priču o jednomPeštercu koji nije hteo da digne ruku na komšiju, pa storiju o ženskom Golom otoku… Martovski festival je, čini mi se, pronašao svoju dušu i pokazaćemo da možemo da stanemo rame uz rame s drugim bitnim festivalima u svetu - poručio je Dabić.

Tradicionalno se na otvaranju svakog Martovskog uručuje nagrada za životno delo, a ovogodišnji laureat je slavni reditelj Lordan Zafranović. Dabić je, pročitavši obrazloženje nagrade za životno delo, podsetio da je "Lordanovo ime neraskidivo vezano za istoriju Martovskog, gde je 1966. prikazao svoj prvi film i skrenuo pažnju na nove tendencije u kinematografiji, a 2019. na istom mestu prikazao svoj 100. naslov, i mnogo puta nagrađivan, između ostalog i Gran prijem".

Nagrađen burnim aplauzimai ovacijama Zafranović se zahvalio svima što dolaze u velikom broju da gledaju kratke forme:

- Te kratke forme su nam bile škola za duže filmove. Filmski medij je moj prijatelj i pratilac ceo život. Stalno menjam mesta gde živim iviše ne znam gde se nalazim, uvek negde između, ali film je uvek tu, nešto čudesno - kazao je Zafranović, prisetivši se jednog davnašnjeg putovanja u Tokio kad mu je stariji kolega iz Hrvatske sav ushićen rekao: "Druže Zafranoviću pogledajte gde nas je film doveo, u daleki Japan".

- I ta rečenica mi je stalno u glavi, jer film te ne vodi samo svuda po svetu, već duboko u vlastiti svet. Zaista je ovo prigoda da se zahvalim svim živim i mrtvim saradnicima, jer film je kolektivna umetnost i bez svih njih ne bi postojao nijedan film. Zahvalio bi se poslednjoj ekipi, jer smo napravili gotovo nemoguće. A evo sto puta sam imao prigodu da radim sa takvim entuzijastima, s voljom da se napravi nešto drugo, da se udari snažno uprkos svimaonima koji nas muče, i doveli su nas do zla, gađenja. To nije ljudski. Mislim da njima treba zahvaliti. Nažalost, mnogo njih nije na ovom svetu i ovu bih nagraduposvetiosvima njima, filmskim prijateljima - iskrenje bio reditelj.

Naglasio je kako svi filmski stvaraoci žive paralelni život, muče se da ga dovedu do kraja, maratonci su u pokušaju da sačuvajuslobodu:

- I onda dođu ovde i to pokažu. Zato su festivali praznici za nas koji pravimo filmove. Tu se ta intima iz montaže otvara svima. Svi gledate u pluća, u srce autora. U ono što je nevidljivo. Autor vam daje sve što ima. Zato je ovaj festival značajan, a ja ga znam skoro 60 godina. Dolazili smo ovde, branili svoje stavove, estetiku, mišljenje, bez obzira koliko to bilo teško, pa u gadnim periodima i na rubu života. Istorija filma je istorija našeg postojanja. Film je to registrovao. Utisnuo i energiju koja će ostati generacijama koje dolazi. Film ostaje i zato je naša odgovornost strahovito važna da govorimo istinu. Jer, istina ostaje. Popićemo kafu i nešto se zezati, ali ovde nema zezanja! Hvala svima koji ste me podržavali i duša ste onoga čime se bavimo - rekao je na kraju Lordan Zafranović.

A nakon toga usledila je svetska premijera filma "Sanjalice" Vladimira Petrovića, koji je uz Matiju Jovandića napisao i scenario. I tako je, baš na ovaj dan, kad je otišla Slađana Milošević, publika mogla da vidi na velikom platnu film o pretečama svih tih žena - i to iz davnih šezdesetih godina prošlog veka - prvom ženskom rok bendu na Balkanu. Predivna, topla, duhovita, ma krajnje je zabavna priča o tri devojke s Karaburme i jednoj iz Skadarlije, dve Ljilje, Dodi i Neni, koje su uzele instrumente u ruke i počele da praše u Beogradu kad dame to radile nisu. Jedna je obožavala Dasti Springfild, druga Ringa Stara, treća Hendriksa, a četvrtoj je otac prodao svoja kola da bi joj kupio bas gitaru kakvu je imao Pol Makartni!

Dokumentarac o sastavu "Sanjalice", prvom ženskom bendu na Balkanu, kojeg su činile Slobodanka Doda Miščević, vokal i ritam gitara, Ljiljana Mandić, vokal i solo gitara, Ljiljana Jeftić, bas i Snežana Nena Jušković Stajić, bubnjevi, i bile večeras u publici, potpisuju koscenaristi Matija Jovandić i Vladimir Petrović, ujedno i reditelj.

- Ma mi smo bile zvezde. Znate koliko smo bile samo popularne - govore u filmu devojke koje su se "drznule" da budu rokenrol pionirke na ovim prostorima.

Uz obilje arhivskog materijala, kako audio, tako i foto i video pričaju dve Ljilje, Doda i Nena svoju životnu priču o tome kako su videle dečake da na ulici u kraju, na Karaburmi sviraju i pomislile - Pa možemo i mi!

I iskreno, duhovito dele s gledaocima kako su se vinule u zvezde, pa razne dogodovštine koje su ganule i zasmejale publiku. Primera radi, kako su svirale na prvoj Gitarijadi u Beogradu:

- Od rana jutra Beograđani su u bunilu, jer dan je za Gitarijadu… Ali, onda smo izašle na scenu mi, i usledio je šok...

Pa pričaju kako su išle na letnje gaže po Puli, turneju po Rumuniji, odakle su se jedva vratile, kako ih je obožavao Dragan Nikolić, a u jednu bio i zaljubljen pa ih iz večeri u veče pratio do Karaburme.

- Kad sam se vratila s puta zaradli smo toliko para da nisam znala šta ću. Donela sam kofer pun para i rekla roditeljima da hoću najnovija kola. Umesto toga, dobila sam čokoladu…

Pričaju i kako su "cepale" na svojim instrumentima, kako kad bi dolazile gde god po bivšoj Jugoslaviji, bilo je to kao da je došao sam Tito:

- Ma svi bi bili u transu, hteli su da nas rastrgnu…

No, ali i to kako su nadrljale u Crnoj Gori:

- Došli smo u Nikšić, a kad smo izašli na scenu, Crnogorcima ništa nije bilo jasno, kad su videli četiri žene sa instrumentima. Morali smo da pobegnemo…

I priče, od kojih se ne zna koja je urnebesnija, smenjivale su se, ali došlo se i do one u kojoj su priznale kako su posle šest godina rokerske karijere "okačile kopačke", tačnije instrumente "o klin" i postale ugledne ekonomistkinje, doktorke...

Bravo, bravo, čulo se čim se zarolala odjavna špica, a onda su rok pionirke, kao i autori filma, izašli na scenu. Emotivan je i tako divan bio start Martovskog!

Bonus video: Cane