"Svi puše i kažu - Mamu mu al je dobro": Kako su Novosađani napravili revoluciju, a onda naje*ali

Ovim rečima otvara 225/226 broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradac" Nebojša Milenković konstatujući kako su te rane sedamdesete jedini period kad je umetnost ove sredine ravnopravno držala korak s najnaprednijim umetničkim tendencijama na globalnom nivou.Nije to samo priča o umetnosti, već i o socijalističkoj Jugoslaviji, slobodama i ograničenjima, uzletima, dramatičnim posrtanjima, ličnim i umetničkim razočarenjima i tragičnim padovima, o idejama, idealima, veri u sopstvenu misiju. Svedočenje je i o visokoj ceni koja se, u životu, ali i umetnosti, plaća za doslednost. Na koncu, to je priča o (ne)odustajanju.A sve počinje, piše "Gradac", od studentskih protesta leta 1968. godine u socijalističkoj Jugoslaviji. Kulminaciju protesta označio je ubedljiv umetnički čin koji, istovremeno predstavlja vrhunac jugoslovenskog političkog teatra. Reč je o nastupu glumca Steve Žigona, koji u dvorištu opsednutog Rektorata, recituje Robespjerov govor u jakobinskom klubu na suđenju Dantonu iz Bihnerovog komada "Dantonova smrt". "Gradac" donosi sećanje reditelja i pisca Živojina Pavlovića, koji je bio svedok događaja i svojevremeno ovako opisao atmosferu:- Prisustvujemo nečemu nesvakidašnjem. Čoveku od zanata kojim se Žigon bavi tako nešto događa se samo jedanput u životu: reči i gluma najednom bivaju od slušalaca prihvaćeni kao njihova osećanja i misli… Pozorište i život, gluma i publika - prestaju to da budu…https://www.youtube.com/watch?fbclid=IwAR0ItPu1dwdIKvBfQdHwDGm1SkUwSHBL0ALEpMWK11mQUstsMI8wbcWVhFk&v=npI_jKXWwCY&feature=youtu.beSamo desetak dana nakon Titovog govora u kojem je kazao kako je "naša omladina dobra" okončavaju se protesti, ali sledi, podseća Nebojša Milenković, otrežnjenje. Ubrzo je smenjena redakcija "Studenta" a prestaju da izlaze „Praksis“, kao i časopis Filozofskog društva Srbije.Studenti u Novom Sadu te 1968. nisu izlazili na ulice, već su na fakultetima održavali zborovima podrške beogradskim kolegama, o čemu podrobno piše list "Indeks", glasilo studenata Vojvodine, koji su vodili Stevan Nikšić, Dimitrije Boarov i Milan Dobrosavljev. Tada se u redakciji angažuju Slobodan Tišma, Janez Kocijančić, Mirko Radojičić i Slavko Bogdanović i tako je ovaj list za većinu novosadskih neoavangardista bio "mesto medijske inicijacije".

No, žarište novih umetnosti bila je Katolička porta 5. To je bila adresa Tribine mladih pod vođstvom pesnikinje Judite Šalgo od 1968. do 1971. godine. U Galeriji i Parket salonu i Centru za javna pitanja i akciju Tribine krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih rođena je anarho-socijalistička energija oličena u novosadskoj umetničkoj avangardi. Urednici programskih redakcija ili članovi Saveta Tribine bili su, pored Šalgo, Želimir Žilnik, Bogdanka i Dejan Poznanović, Zvonko Maković, Biljana Tomić, Zoran Mirković, Laslo Vegel, Mirko Radojičić, Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Predrag Vranešević…

Okršaji s umetnicima

"Kod" je bila prva konceptualna grupa osnovana u Novom Sadu početkom aprila 1970. i to u stanu Slobodana Tišme u Fruškogorskoj ulici na Limanu. Uz Tišmu, inicijatori okupljanja bili su Mirko Radojičić, Janez Kocijančić, a među članovima-osnivačima bili su i Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić i Branko Andrić. Krajem godine "Kodu" se pridružuje Predrag Vranešević, a s grupom su sarađivali i Ferenc Kiš-Jovak, Božidar i Vladimir Mandić i Dušan Bijelić.- Studirali smo književnost, pisali poeziju i književnu i muzičku kritiku, sarađivali u "Indeksu" i bili njegovi urednici, redovno se viđali i razgovarali iz čega je proistekla i potreba da nešto radimo, pa smo 1969. za jedan broj „Indeksa“ napisali projekat "Ključ ključa u vratima vrata"… Odlučili smo da formiramo grupu koja će delovati u umetnosti tražeći ono što je novo. Znalo se šta je slikar, šta pesma, šta muzika, šta izložba. Znalo se šta je umetnost a šta nije. Na sve ono što se nije uklapalo u takvu predstavu o umetnosti gledalo se s podozrenjem i osećanjem ugroženosti, proglašavalo za lažnu avangardu, diletantizam, za nešto uvozno jer nema oznake lokalnog - sećao se Radojičić.I već u startu dočekani su, kako podseća "Gradac", uz otpor. Jer gradski kulturni establišment doživljavao je "Kod" kao anarhiste koji remete ravničarski umetnički red.

- Naš problem nisu bili toliko političari već umetnici koji su bili u vezi sa političarima. Sa njima smo imali okršaje. Da bi nas eliminisali u pomoć su pozvali političare. Nas su na neki način izmanipulisali veliki autoriteti umetnosti, kakav je bio Mika Antić, pa Kujundžić, Florika Štefan, Draško Ređep. Oni su nas osuđivali - isticao je Slobodan Tišma.Otud neodobravanje sredstava Zajednice za kulturu Novog Sada za časopis "Kod" koji je trebalo da registruje rad grupe i informiše o kretanjima na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni.Premijerni izložbeni nastup nazvan "Prostorne interakcije (kanap i ekseri)" samo dan po osnivanju grupa realizuje 9. aprila 1970. u Parket salonu Tribine mladih. Bliski poetici siromašne umetnosti "Kodovci" kreiraju ambijent kojim uglove Salona dijagonalno povezuju razapetim užadima na koje privezuju veliki broj vertikalnih kanapa na čijim krajevima vise ekseri. U prostoru Katoličke porte 18. aprila 1970, po Tišminoj ideji, realizuju prostornu interakciju "Kocka" koju čini objekat metalne kocke koja je, na konopcu razapetom između dve zgrade, pričvršćena da slobodno visi iznad glava prolaznika.Slede akcije "Ogledalo u gradu", "Beli čovek", "More-Antimore", "Javni čas umetnosti"... Oneobičavanjem svakodnevice, kreiranjem apsurda, unošenjem pometnje u ustaljeni varoški red i uvlačenjem publike u kreativne situacije koje proglašavaju umetničkim članovi "Koda" preispituju ulogu koju je društvo namenilo umetniku.Političke agitacije članova "Koda", pre svih Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića, među radikalnijim su primerima neoanarhizma i političkog akcionizma. Pokreću "Andergraund", list za novu revoluciju, a prvi od 13 brojeva štampan je u majskom broju "Uj Simpoziona" 1971, s napomenom da će "okupljati sve one ljude koji nisu u mogućnosti da šire svoje ideje putem postojećih mas-medija iz raznih razloga: izbačeni iz SK, anarhisti, narkomani, hipici, kurve, jipiji, kriminalci, propali levi političari, revolucionari". Dakle, sve one koji doprinose osnovnoj programskoj težnji lista ka destrukciji postojećeg.Usledio je pamflet "Mi smo dražesni dečaci", realizovan 21. januara 1971. gde u formi dijaloga na temu projekta "Miroslav Mandić svima jebe mater", Slavko Miroslavu kaže: "Čujem da su bili neki tipovi iz opštine da vide tvoj projekat o jebanju svih majki. Šta misliš, hoćemo li najebati?"Miroslav mu na to odgovara: "Najebo sam kao i svi ostali čim sam se rodio, ali me to ne interesuje. A da li će mi se nešto konkretno uskratiti (da li ću biti jeban) to je van mene i mislim da svako treba da razmisli ko je u datoj situaciji jeban..."

"Narkomani svih zemalja ujedinite se"

Rad "Droga i revolucija-narkomani svih zemalja ujedinite se" u dijaloškoj formi Mandić realizuje s Dušanom Bijelićem 1971. I na Bijelićevo pitanje o "značaju droga na oslobođenoj teritoriji" Mandić zaključuje: "Svi partizani, regularna vojska, revolucionari i narod jure po zemljama sveta i nabavljaju drogu. Svi puše i kažu - Mamu mu al je dobro".

Pominje Milenković i grupu "Smrdljivi Bil i kompanija" koju su činili Božidar Mandić i Vladimir Mandić. Počinju u proleće 1970, a prvu izložbu "Veče zvano veče" održavaju oktobra iste godine. Aktivno učestvuju i u pojedinim akcijama grupe "Kod", pa tako Miroslav i Božidar Mandić realizuju film "Manijak 7001", snimljen na glavnoj bini Tribine mladih krajem 1970. ili početkom 1971. Miroslav i Božidar vrše simulaciju homoseksualnog čina uz prateći natpis Mama.

Skandalozno je bilo to što je čitavih 14 minuta, kako podseća Milenković u časopisu "Gradac", Boško bio potpuno nag, ali dirnuli su u još jedan tabu - homoseksualizma, učinivši ga još šokantnijim, jer je reč o rođenoj braći.Izdvaja časopis za književnost, umetnost i kulturu i grupu "(3" koju februara 1971. osnivaju novosadski studenti književnosti Ana Ranković, Čeda Drča, Vladimir Kopicl i Miša Živanović. Stvaralački najaktivniji član bio je Kopicl, a neka od konceptualih načela grupe sažeta su u njegovim programskim objavama, primera radi "Moje ime je moja umetnost". Kopicl 1972. priređuje i prvi jugoslovenski zbornik o bodi-artu pod nazivom "Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti".

Drčin najpoznatiji projekat je akcija "Galerija-primeri nevidljive umetnosti" u okviru koje je s Tišmom ćoškario ispred jedne samoposluge na Limanu, gde su, uz razgovore o umetnosti od 1972. do 1977, svakodnevno ispijali koka-kolu i kvas.A onda je usledio poziv članovima novosadskih grupa da učestvuju na 7. Pariskom bijenalu septembra 1971. Na Bijenalu u Parizu Slavko Bogdanović nastupa samostalno izlažući analitički rad "Močvara", a Ana Raković, Čeda Drča, Kopicl, Mirko Radojičić, Tišma i Vranešević na Bijenalu se predstavljaju s mišlju "Kretanje je drugo u istom", odnosno rečenicom koja glasi: "Zabeležena rečenica je pretpostavka koncepta sačuvanog izvan beleženja ideje koja se ne izlaže izvan sebe same i time jeste".Učešće na Bijenalu smatra se jednim od istaknutih primera aktivnog participiranja naših umetnika na svetskoj sceni, s obzirom da se tada u Parizu predstavljaju i istaknuta imena kao što su Art&Language, Džozef Košut, Lorens Vejner, Viktor Burgin...Sutra: "Ocrnili ste i zapljuvali kulturu ovoga grada": Kad se Mika Antić ostrvio na Tišmu i ekipu, a Mandić osuđen na zatvorBonus video: Žilnik i Baljak kod Ivana Ivanovića

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=veesaivanomivanoviemjankobaljakielimirilnik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2758612"]