0
Ispostavilo se da mi je nagrada "Zlatni suncokret" od posebnog značaja. Ne samo stoga što je njome dat kompliment mojoj najekstremnijoj knjizi "Granična stanja", već je od posebnog značaja i zbog toga što je moj pokojni otac najveći deo svog prekratkog radnog veka proveo u fabrici koja dodeljuje ovo priznanje, kaže za Nova.rs pisac Igor Marojević, kome je danas uručeno "Vitalovo priznanje".
Pisac Igor Marojević od danas je, i zvanično, laureat književne nagrade „Zlatni suncokret“. Književniku je priznanje, poznatije u javnosti kao „Vitalova nagrada“, uručeno u skadarlijskom restoranu „Tri šešira“ za zbirku novela „Granična stanja„.
Pre nego što je Marojeviću na svečanoj ceremoniji, kojoj su prisustvovali i raniji dobitnici „Vitala“ – Dragan Velikić i Vladimir Kecmanović, kao i nedavni laureat „Meše Selimovića“ Selimir Radulović, uručeno priznanje, predsednik žirija za dodelu „Zlatnog suncokreta“ Vladimir Gvozden podsetio je zašto je ovaj žiri, kojeg su činili i Dragan Jovanović Danilov i Milica Vučković, odlučio većinom glasova da je zbirka novela „Granična stanja“ u izdanju Derete najbolja knjiga na srpskom jeziku u 2023. godini.
Izdvojila se ova knjiga, naveo je Gvozden, „zbog uverljivog prikaza savremenosti, lakoće pripovedanja, osobene duhovitosti i ironije“. U ovom „zrelom književnom delu, lucidnom, snažnom, privlačnom i samosvesnom, sve vrline Marojevićeve proze dostigle su svoj vrhunac“, istakao je Gvozden, dok je Vučković ocenila da je piščevo delo „nešto najkvalitetnije što je napisano na srpskom jeziku u prošlogodišnjoj književnoj produkciji“:
– Marojević je postigao ono čemu svaki pisac teži – a to je da bude načisto sa sobom….
A treći član žirija Dragan Jovanović Danilov podsetio je da je posle dužeg niza godina nagrađena jedna zbirka priča, u kojima se beogradski pisac bavi „najekstremnijim mentalnim stanjima“:
– Malo se ko bavio kod nas tom temom granica. Knjiga je napisana vrlo brižljivo u jezičkom smislu. Ovo je knjiga ozbiljnog, zrelog pisca, knjiga o ljudima koji su nastanjeni duhovima. Ali, nema ničeg morbidnog u ovoj knjizi, već se dubine osećaju ispod površine teksta. Priče idu prelepo, lukavo se uvlače, a ispod njih sve kulja, vri, kao kod Čehova. Majstorski prikazuje pričama kako se narcis 21. veka sapliće. Okruženi smo danas patološkim narcisima, sveprisutni su, ali uvek gube. I to je poruka ove knjige. Ovo je jedna opasna knjiga i zenit Igorovog pripovedanja. Napisao je knjigu koja će svakako ostati – zaključio je Jovanović Danilov.
Marojević je, nakon što je primio nagradu, odnosno plaketu i novčani iznos, podsetio prisutne da su mu ranije zbirka priča „Mediterani“ i romani „Šnit“ i „Tuđine“ bili u najužem izboru za priznanje „Zlatni suncokret“.
– Iako su duž 17 godina tri moja naslova bila nadomak „Vitalovog“ priznanja, do sada nisam razmišljao o tome da bi nagrada čiji naziv implicira fabriku mogla nekom laureatu da bude na ma koji način bliža od onih koje je dobio a naslovljene su po vrhunskom književnicima, makar reč bila i o Ivi Andriću. Međutim, preostaje mi da priznam da tek kad se „Zlatni suncokret“ sasvim okrenuo spram moje zbirke kratke proze „Granična stanja“, izrazito su mi se aktivirali izvesni intimni mehanizmi što nije bio slučaj prilikom dobijanja ijedne druge nagrade – iskren je bio dobitnik, objasnivši i zašto:
– Jer eto, iza ove stoji fabrika u kojoj je moj pokojni otac obavljao jedan od svojih prvih poslova i na kojem se najduže zadržao. Uostalom, ne samo da je bio rukovodilac rafinerije Vitala nego je krajem šezdesetih i počecima sedamdesetih naša mala porodica živela u garsonjeri kod uljare, a kad se nakon mene rodila i sestra, u stanu u Save Kovačevića koji je otac, kad je odlučio da promeni posao i prebivalište, u prvoj polovini sedamdesetih vratio fabrici i gradu Vrbasu. Posredi je, na kraju krajeva, mesto u kojem sam naučio da čitam i pišem, a taj proces je u okviru mojih skromnih mogućnosti dobio posebnu zrelost baš knjigom „Granična stanja“. Dok to govorim, uperujem svetlo na opaske žirija o tome da je u zbirci mirnim glasom ispričano pet napetih priča, žirija koji je umeo da prepozna ne samo to nego i vezu između naslova i svih triju tema koje su njime sugerisane: tema vezanih za specifična, ivična, mentalna stanja; za geografske granice kroz koje prolazimo koliko i granice kroz nas; za granična stanja kao pojam iz arhitekture koja se možda može shvatiti i kao struktura dela. A mora mi biti i od posebnog značaja to što je nagradu koja se, kao i ja, zaputila iz Vrbasa i stigla do Beograda, dobila najekstremnija knjiga moje neznatnosti. Dok to pridodajem, upirem prst spram tematizovanih mentalnih stanja između neuroze i psihoze za koje se, primerice za narcisistički poremećaj ličnosti, i najbogatije neprofitne specijalizovane klinike poput ročesterskoga Meja, hvale nedostatkom uvida u korene bolesti i u lekove za nju.
Na kraju govora vratio se pisac na početak i ponovo pomenuo oca.
– Možda zbog prerane smrti Radoja Marojevića, u njegovoj četrdeset prvoj godini, nesravnjivo sam se radije u prozi bavio likom roditeljice, o čemu svedoči i naslov „Majčina ruka“, jedinog opšteokvirno vrbaškog romana moje poniznosti. „Granična stanja“ su pak prva knjiga u kojoj na odlučniji način protagonizam dajem figuri oca, u dva od pet narativa. Možda je stoga prirodno da se književni otac na način koji nas je ovde okupio vrati u Vrbas. Ono što bih na samom kraju dodao, svakako je tačnije od mene izrazio srpsko-nemački pesnik, prevodilac i novinar Dragoslav Dedović, kog citiram: „Zabavna mi je činjenica da je Igor jedini od dosadašnjih dvadeset osam dobitnika nagrade koji je rođen baš u Vrbasu. ‘Zlatni suncokret’ se vraća kući“.
Iako je u proteklih nekoliko godina Marojević bio laureat najznačajnijih književnih priznanja u nas, od onog koje nosi Andrićevo ime, preko Nagrade grada Beograda, do Solarisa, Zlatnog beočuga, Meše Selimovića, ovo poslednje, ipak, nosi „specifičnu težinu“, ukazao je, nakon svečanosti, pisac za Nova.rs.
– Ispostavilo se da mi je nagrada „Zlatni suncokret“ od posebnog značaja. Ne samo stoga što je njome odlučno dat kompliment mojoj najekstremnijoj knjizi, koja je to između ostalog u smislu teme rubnih i nedovoljno obrađenih mentalnih stanja čiji izdanci su sveprisutni, ali i teme onih, geografskih, takođe dosad slabašno tematizovanih, bar na način na koji je to učinjeno u zbirci „Granična stanja“. To što je moj pokojni otac najveći deo svog prekratkog radnog veka proveo u fabrici koja dodeljuje „Zlatni suncokret“ uputilo me je na njega u nekim segmentima koje sam ranije potiskivao pa su sada naprosto, koliko god to prekrupno zvučalo, eksplodirali. Možda zaslugom ovog priznanja, počeo sam da razmišljam o pisanju romana o ocu pa, sledstveno, i o njegovom ocu, možda i čitavog porodičnog triptiha – kaže za Nova.rs Igor Marojević.
Bonus video: Igor Marojević
