0
Pravo da sude umetničkim delima, izgleda, prisvajaju sebi ljudi u svim vremenima. To je tako aktuelno danas kod nas, jer nam se dešava da se institucija, koja se zove Ministarstvo kulture, obračunava sa umetnicima, kaže za Nova.rs Tihomir Stanić uoči sutrašnje premijere predstave "Jedan Pikaso" u Ateljeu 212.
Mnogo je paralela, smatra Tihomir Stanić, koje se mogu povući između sadašnjeg trenutka i vremena kada su nacisti 1941. godine okupirali Pariz, doba u koje je i smešten komad „Jedan Pikaso“, koji će sutra uveče od 20 sati biti izveden na Sceni „Mira Trailović“ u Ateljeu 212.
U komadu američkog pisca Džefrija Hačera, čiju režiju potpisuje Erol Kadić, Tihomir Stanić igra slavnog slikara, a predstava se, istražujući Pikasov život, bavi položajem umetnika u teškim vremenima, ali i odnosom umetnosti i rata, stvaranjem i cenzurom… Uz već poznate biografske podatke iz Pikasovog života, kao i stvarne događaje iz Drugog svetskog rata, američki pisac u komadu otvara prostor za uzbudljivu spekulaciju – a to je kako bi izgledao susret poznatog umetnika i predstavnika nacističkog režima. Naciste u ovoj drami pisac ovaploćuje u liku privlačne Gospođice Fišer, koju tumači Sofija Juričanin.
– Sam komad „Jedan Pikaso“ događa se u okupiranom Parizu i drama je u činjenici da Pikaso treba da izabere jedan od tri autoportreta koje će nacisti da spale. Taj čin nacističkog „moralnog“ i totalitarnog poimanja sveta deo je njihovog obračuna sa „nakaznom umetnošću“. A to pravo da sude umetničkim delima, izgleda, ljudi sebi prisvajaju u svim vremenima. Očigledno je to, i tako je aktuelno i danas. Dešava nam se da ovde prozivaju glumce koji igraju u predstavi o Srebrenici, a ne prozivaju one koji su napravili zločin u Srebrenici. Obračunavaju se sa umetnicima – ističe Stanić za naš sajt.
U predstavi je neizbežno i pominjanje, kako glumac priča, velike Pikasove slike „Gernika“. Podsetimo, kada su od slavnog španskog umetnika naručili rad za Svetsku izložbu u Parizu 1937. godine, slikar se dugo premišljao oko teme, ali desio se stravičan događaj u jednom mirnom gradiću, koji nije mogao da „prećuti“. I tako se na Svetskoj izložbi pojavilo monumentalno, potresno platno koje je obeležilo istoriju umetnosti i postalo simbol ljudskog vapaja protiv besmisla rata.
24 Oct 1981 — #pablopicasso's 1937 anti-war and condemnation on fascism painting #Guernica goes on display in Madrid Spain to mark centenary of his birth. Famed 20thC artist. #arthistoryhttps://t.co/t1YCkhxjy0 pic.twitter.com/a3LLb1Qu0i
— Lorna Moya Tito (@bboomerjourno) October 23, 2020
– Slika je nastala nakon što su Hitler i general Franko uništili i sravnili sa zemljom jedan od najlepših gradova u Španiji – Gerniku. I u tekstu naše predstave Pikaso, na pitanje nacista da li je on naslikao platno, kaže onu poznatu rečenicu: „Nisam ja napravio ‘Gerniku’, napravili ste je vi“ – naglašava Stanić, uz podsećanje da je Džefriju Hačeru lajtmotiv za tekst bio nacistički obračun sa takozvanom „degenerativnom umetnošću“, a iste te floskule koriste se i danas, što implicira da, posle toliko decenija, nismo kao društvo ništa naučili.
– Te poruke danas koristi institucija koja se zove Ministarstvo kulture. Očigledno je da se ta bitka za slobodu umetničkog stvaralaštva i za ljudsko dostojanstvo mora voditi svakodnevno i u svakoj prilici, jer su svi totalitarni i represivni sistemi skloni tome – smatra dramski umetnik.
Rola Pikasa za Tihomira Stanića samo je još jedna u nizu uloga tokom karijere u kojima je na sceni ili pred kamerama ovaplotio značajnu istorijsku ličnost. Iako je fokus ove pozorišne drame drugačiji, Pikaso je i inače u kolektivnoj svesti, u svesti publike, priča naš sagovornik, jako zanimljiva osoba.
– I u ovom slučaju, kao i u prethodnim kada sam igrao druge istorijske ličnosti, spoznao sam kako se, unutar samog teksta, može odigrati taj lik. Bez obzira na sve činjenice koje znam o njemu, to mi u ovom komadu ne pomaže mnogo, jer ono kako u samom tekstu i dramskoj situaciji Džefri Hačer postavlja i smešta Pikasa, predstavlja jedno ograničenje i uslovnost u kojoj sam prinuđen da se krećem. Ali, tajna glumačke umetnosti i jeste u tome da nađeš ogromnu slobodu unutar malog prostora. Povinovati se i tekstu i zahtevima režije, a unutar sebe svoje iskustvo i lične motive inkorporirati u taj lik.
Stanić je u samom tekstu, kako kaže za naš portal, uspeo da pronađe jednu repliku koja ga se lično tiče. Iako je u ovom slučaju izgovara Pikaso, to može, kaže poznati glumac, biti i bilo ko drugi.
– To je odgovor na pitanje gospođice Fišer: „Kako se zove čovek koji na vest da mu je umro najbolji prijatelj slika svoj autoportret?“. Pikaso na to samo kaže: „Zovemo ga umetnik?!“ A to pitanje jeste pitanje koje sebi već decenijama postavljam. Jer, igrao sam predstave u situacijama i posle nekih događaja u privatnom životu u kojima se, uglavnom, ne radi i uzima se slobodan dan. I iznova se pitam kako sebi to objasniti i kako oprostiti tu neminovnost profesije. Znate, moja profesija ima svoje specifičnosti, jer stavlja čoveka u brojne dileme i stalno ga tera na preispitivanje. Verujte mi, preispitivanje od najbanalnijih, do krupnih stvari… Primera radi, i danas, promovišući ovu predstavu ili serije u kojima igram, dolazim u kontakt sa ljudima sa kojima inače ne bih kontaktirao, ili gostujem na televizijama u koje privatno, kao građanin, ne bih nikada nogom kročio. Ali, imperativ profesije kaže – uradi tako! Ova replika iz komada je situacija koja se svim glumcima desila. Nije izolovan samo moj slučaj – umre mi otac, a ja žurim da što pre organizujem sahranu, jer imam premijeru i treba da igram. No, te večeri na repertoaru bar nije bila komedija. Ali, bezbroj je takvih situacija koje glumce čekaju tokom karijere, a posao koji rade nije posao, koji mogu da urade rutinski, bez emocija, i bez apsolutnog prisustva u tome što rade – priča Stanić.
Glumčeve reči najbolje potkrepljuje još jedna replika iz komada, kada Pikaso „izgovara“ da ukoliko ne može da „priušti sebi uljane boje, kupiće vodene, a ako nema para za vodene, kupiće drvene bojice“. No, ukoliko ni za drvene ne bude imao novca, ili ako ga strpaju u zatvor, „pljunuće na prst i crtati po zidovima“. I ta rečenica svedočanstvo je neutoljive potrebe koje imaju ljudi, skloni stvaralaštvu, zaključuje Tihomir Stanić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
