Srđan Valjarević: Vučića možemo smeniti, ali ne možemo promeniti ništa drugo. Građansko društvo u Srbiji je mrtvo

Beogradski pisac Srđan Valjarević u razgovoru za tportal govorio je o Srbiji zarobljenoj u nacionalističkim mitovima, društvu koje je izgubilo volju za promenom i političkoj stvarnosti koja je sve pogodnija za crni humor povodom hrvatskog izdanja njegovog "Romana o agoniji i vedrini".

Prenosimo deo intervjua, koji u celosti možete pročitati na ovom linku:

Jednom ste rekli da se u Srbiji u poslednjih 35 godina ništa bitno nije promenilo, osim što je društvo možda u međuvremenu umrlo. Otad su se dogodili veliki studentski i građanski protesti, blokade, masovna okupljanja. Je li išta od toga poljuljalo vaš skepticizam prema mogućnosti promene?

- Promenilo se to što građansko društvo nije možda umrlo, nego je sigurno umrlo. To je kao parafraza naslova filma "Mrtav čovek hoda", a ovo bi se moglo nazvati "Pokojno društvo diše". Paradoksalno je i to da je tokom tragičnih devedesetih društvo u Srbiji bilo življe i da je nekakav organizovani otpor tadašnjoj katastrofalnoj vlasti ipak postojao. Sada to više ne postoji.

Ovo što ste naveli, studentski i građanski protesti i masovna okupljanja, doista se dogodilo i sigurno je tako izgledalo. Prilično je mobilizovalo građane, i to bez ikakve ideje i organizovanosti, a istovremeno je pothranilo iluzije o mogućim promenama nabolje.

Do pre nekoliko meseci Studentska lista nije postojala, a predstavljala je najveću pretnju vlasti. To je zvučalo nadrealno: u nešto što ne postoji najviše se veruje kao u rešenje i spas. Bilo mi je jako teško to razumeti. Sada mi je ipak lakše. Ovde vlada jedna te ista ideologija, presječena napola.

Znači, ne preostaje ništa drugo nego "ćuti, kenjaj, brzine menjaj", kako je govorio deda vašeg Naratora, kojem je to bio recept za provlačenje kroz život? Stvarna porodična mudrost ili - ?

- Da, otac moje majke, dakle moj deda, bio je ugostitelj. Dugogodišnji konobar, najpre u Banjoj Luci, pa u Zagrebu, zatim ponovno u Banjoj Luci, pa u restoranu na železničkoj stanici u Beogradu, da bi posle napredovao. Tokom i nakon Drugog svetskog rata vodio je kafanu na Dorćolu koja se zvala "Doboj", a odavno ne postoji. Imao je, dakle, prilično dobar uvid u mentalitet ovog društva. I to je bila njegova uzrečica, ujedno i definicija tog mentaliteta, koja bi u grubom prevodu značila: ići linijom manjeg otpora, bez mnogo rizika, držati se sigurnog i ne menjati mnogo, po mogućnosti ništa.

Ipak, neka istraživanja pokazuju da Studentska lista ima čak i nešto veću podršku od Vučićevog bloka uoči prevremenih parlamentarnih izbora raspisanih za 25. oktobar. Nakon četrnaest godina njegove vlasti, koliko vam se realnom čini mogućnost da Vučić te izbore izgubi?

- Ne bih previše o tome, ali ovde se samo vlast, ili Vučić, svejedno, i može promeniti. Ništa drugo ne može se promeniti, barem ne u skorije vrijeme, što i nije nešto naročito. Dakle, ne verujem da uskoro može doći do nekih velikih promena.

Već ste ranije izražavali nepoverenje prema vanstranačkim pokretima, ali studentski je pokret izrastao u ozbiljnu izbornu snagu, pa i deo tradicionalne opozicije podržava njegovu listu... Koliko je studentski pokret spreman za ono što dolazi nakon izbora, što god to bilo?

- I dalje ne verujem u vanstranačke pokrete, to je idealna kuća za diletantizam. Ali ne bih dalje o izborima ni o tome što bi moglo biti nakon njih, jer bih time zašao u potpuno proizvoljno i hipotetsko područje razmišljanja. I ovdje mogu ponuditi samo jedan citat: "Zanimaju me društveni ciljevi, a ne politički, jer politika se bavi moći... Drugim riječima, zanima me društvo, ne zbog moći, već zbog suradnje i uživanja." To je još 1969. godine rekao John Cage, američki kompozitor i umetnik, i nemam tome šta da dodam.