Dragojević: Sestra, monahinja, kaže da mi je film hrišćanski

Kultura 19. maj. 202109:17 > 11:34
Podeli:
Srđan Dragojević, Srdjan Dragojević, Molijerovi dani u Francuskom institutu
Srđan Dragojević Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Dao sam film pravoslavnom vladici i katoličkom biskupu i obojica su bili jako zadovoljni. Obojica su pohvalili dubinu filma i promišljanje onoga čemu su oni posvetili život. I to mi je bilo veliko ohrabrenje, kazao je reditelj Srđan Dragojević o svom novom filmu "Nebesa", navodeći da ga je pogledala i njegova sestra, monahinja, i da je u njemu videla hrišćansku komediju i jedan od retkih primera hrišćanskog filma kod nas.

Scenario za film „Nebesa“ Srđan Dragojević zasnovao je na motivima priča francuskog pisca, novinara i scenariste Marsela Emea (1902-1967). Bio je to povod za razgovor reditelja, koji odavno nije davao intervjue i u javnosti je prisutan mahom preko svojih objava na Tviteru, sa Emeovim prevodiocem na srpski Milošem Konstantinovićem u okviru „Molijerovih dana“ danas u Narodnoj biblioteci Srbije.

Dragojevićeva „Nebesa“, koja će se uskoro pojaviti pred bioskopskom publikom, zasnovana su na tri Emeove priče i sve tri bave se uticajem božanskog čuda na živote ljudi. Te priče kod Emea smeštene su u Francusku tridesetih godina, a u Dragojevićevoj crnoj komediji sa elementima fantastike u 1993, 2001. i 2026. godinu u postkomunističko društvo na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

U filmu, ističe Dragojević, nema ni trunke blasfemije.

– Moja sestra je monahinja, ona je čitala i scenario i gledala je film i misli da je to jedan od retkih primera hrišćanskog filma kod nas. Ja sam pravio film po pričama koje volim i mogu da kažem da su odluke tokom snimanja bile iracionalne, ne mogu da kažem da je to dodir božje ruke, naravno, ali je u svakom slučaju bilo nekih stvari koje su bile intuitivne i iracionalne u odlukama kako tretirati neke scene ili neke priče… – kazao je Dragojević.

Reditelj je naveo da je Eme poznat pre svega kao dečji pisac i preporučio je njegovu knjigu „Mačkove priče sa drveta“ upravo u Konstantinovićevom prevodu.

– To je divna zbirka i celog leta sam je čitao deci, svakog dana po jednu priču i onda smo diskutovali o poukama iz tih priča. A to su priče i za decu i za odrasle. Nadam se da će izdavači sada, nakon našeg filma, biti zainteresovani za Eneov opus koji je veliki i nama je samo delimično poznat – kazao je Dragojević.

Konstantinović je podsetio da je po Emeovim scenarijima i književnim delima, računajući i Dragojevićeva „Nebesa“ IMDb-u, upisano 65 naslova, a da je francuskog pisca srpskoj kulturi prevodima otkrio Miroslav Karaulac, pesnik, pripovedač, ali i scenarista sa značajnim delom. A delo Marsela Emea je veliko i raznovrsno, dodao je Konstantinović.

– On ima sedam velikih romana, petnaestak zbirki pripovedaka, eseje, mnogo scenarija i još više novinskih članaka. Bio je aktivan kao novinar, istovremeno se zalažući i za ukidanje smrtne kazne, a sa druge strane tokom Alžirskog rata bio je na strani onih Francuza koji su mislili da ne treba dati nezavisnost Alžiru. Nisu mogli da ga svrstaju nigde – rekao je Konstantinović, nalazeći u tome sličnost sa Dragojevićem u kontekstu domaćeg filma.

„Hrišćanski marksista“

Reditelj se na to deklarisao kao „hrišćanski marksista“, što kod nas, kako je rekao, „nije ni razumljivo, ni popularno“.

U Emeovim delima „boga ima mnogo“, kazao je Konstantinović, ali je pisac prilično distanciran u odnosu na crkvu i “njegovim likovima nije potreban posrednik između ljudi i boga“, pretpostavljajući da je tako i u Dragojevićevim „Nebesima“.

– Moguće da jeste, ali film ne sadrži tu vrstu kontroverze. Bio sam strašno oprezan i plašio sam se da ni u jednom trenutku ne bude apsolutno nikakvog prizvuka blasfemije. U takvim filmovima je blasfemija neka vrsta eksploatacije, a to je najlakše uraditi. Ovo je, čini mi se, veoma hrišćanski film. Film za koji moja sestra kaže da je hrišćanska komedija. Po nekima je to oksimoron, a po nekima i nije. Mislim da hrišćanstvo u sebi sadrži u sebi i taj element radosti i radovanja životu – kazao je Dragojević, na šta je Konstantinović ocenio da je film u tom smislu unison sa delom Emea, koji je bio duboko religiozan i često se vraća srednjevekovnim pričama.

Eme ima i mnogo pripovedaka vezanih za zatvor i pritvorenike, naveo je prevodilac, ocenjujući da je on pritom i neka vrsta preteče egzistencijalista, primećujući i takvu crtu u Dragojevićevom filmu.

– Da, u toj drugoj priči koja se bavi mladićem osuđenim na smrt koga na neki način bog pomiluje pretvorivši ga u malu bebu zato što veruje da je taj čovek, bez obzira na to što je izvršio težak zločin, čista duša i da nije bio svestan toga. I u Emeovoj priči, a i kod mene, vlast odluči da strelja malu bebu jer to je taj čovek – otkriva Dragojević.

Srđan Dragojević, Srdjan Dragojević, Molijerovi dani u Francuskom institutu
Srđan Dragojević i Miloš Konstantinović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

A za pojavljivanje sveštenika u filmu nema dileme da se radi o božanskom sudu, nadovezao se Konstantinović i, ne otkrivajući detalje, naveo je da se radi o jednom jako teškom mestu.

– Taj sveštenik ima svoju evoluciju lika. On je, da kažemo, jedan žovijalan lik koji, kao i mnogi sveštenici, vole dobro da pojedu, švercuje benzin – pričam o devedesetim, naravno, i sankcijama – i suočen sa sudom, on menja svoj pogled na svet, na veru, i to je interesantna transformacija koja se zapravo dešava duhovniku – kaže Dragojević.

Kakav je rediteljev odnos prema tradiciji, pitao je prevodilac.

– Morao sam da proverim nekako film, pa sam ga dao jednom pravoslavnom vladici i jednom katoličkom biskupu da ga vide i obojica su bili jako zadovoljni. Obojica su pohvalili dubinu filma i promišljanje onoga čemu su oni zapravo posvetili život. I to mi je bilo veliko ohrabrenje. Sa takvim komentarom ulazimo u distribuciju i u javni život filma ulazim relaksiran. Uvek se plašim kako će ljudi da reaguju na nešto. Ne volim da uvredim ljude. Ovaj film je baš nekako suprotan – naveo je Dragojević.

Uticaj „Parade“ 

Konstantinović je podsetio i da je Dragojevićev pretposlednji film,“Parada“ (2011), imao veći uspeh u Hrvatskoj nego u Srbiji.

– U Hrvatskoj je imala jako mnogo uspeha, ali i u Sloveniji, u Bosni, svuda. U celom regionu je film gledalo skoro milion ljudi. I taj film bio je donekle riskantan, ali kada su ljudi nakon nedelju-dve gledanja videli da je on jako benevolentan i bavi se tolerancijom i razumevanjem, mostom koji se može napraviti između različitih ljudi, prihvatili su ga i meni je to bilo veliko ohrabrenje. I čini mi se da je taj film uticao i društveno, na relaksiranje situacije između gej zajednice i homofobne većine – kaže Dragojević, dodajući da je film bio uspešan i u Evropi gde je „gej pokret na neki način sofisticiraniji“, a da je u Americi „bilo i par negativnih kritika, zato što oni vole da, kada je neko gej, to mora da bude neka tragedija i patnja nije im se dopao ambivalentni pristup i dobronamerno se ruga i jednom i drugom svetu“.

„Film za ljude koji sebi postavljaju suštastvena pitanja“

Na pitanje šta očekuje od publike kad je o „Nebesima“ reč, Dragojević se uzdržao od prognoza.

– Da budemo realistični, ukus se menja. Ukus široke publike mora stalno da se kultiviše i razvija, a kod nas to nije tendencija. Laki sadržaji dominiraju i veliko je pitanje koliko ima zaista publike za ovaj film. Voleo bih da je ima mnogo, ali da budem realističan, ovo je možda film za ljude koji razmišljaju o raznim suštastvenim pitanjima života i egzistencije, a toga nema mnogo. Možda grešim, ne znam. Ali u Srbiji ima samo tri odsto liturgijskih vernika. To je statistički zvaničan podatak o ljudima koji idu u crkvu. Mi smo više deklarativno vernici. Više prihvatamo običaje nego što prihvatamo Hrista, ne bih se oslonio na to da ih ima mnogo. Pogotovo posle ovog „bala pod maskama“ od godinu i po, ljudi su izgubili naviku da idu u bioskop, tako da ćemo videti – naveo je Dragojević, precizirajući da „ne kaže da je to film samo za vernike“.

Srđan Dragojević, Srdjan Dragojević, Molijerovi dani u Francuskom institutu
Srđan Dragojević Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Reditelj je dodao i da je veliki poštovalac Paola Sorentina i njegove serije o papi, ocenjujući da se ona na revolucionarno novi način bavi hrišćanstvom, ocenjujući da toga kod nas nema i da je „naše društvo strahovito konzervativno i da smo doživeli strahovit pad u poslednje tri decenije“.

Na pitanje šta mu je bilo najteže kada je tumačio Emea, Dragojević odgovara da „tu vrstu humora i cinizma zauzda i da joj stavi neku vrstu kontrapunkta u dobroti, humanosti“.

– To je film koji je stalno na klackalici između tame i svetlosti. Ja jesam čovek sklon komičnom gledanju sveta i izazov mi je bio da nekad i sam sebe zauzdam i kontrolišem da bih napravio balans između mraka i svetla – kazao je Dragojević i potvrdio da cinizam vidi kao „mrak i tamu“.

– Cinizam nam pomaže da u ovom kompleksnom svetu preživimo, pošto smo suočeni stalno sa apsurdima i cinizam je čuvanje zdravog razuma. To ne znači da postajemo bolji, nego da samo ostajemo normalni – navodi Dragojević i zahvalio se Konstantinoviću na konstataciji da je kod njega ironija način da se dođe do istine.

„Lepa sela“ umesto „Odbrane i poslednjih dana“

Cinizma ima i kod Emea, a Konstantinović primećuje da ga je bilo i u Dragojevićevim ranim filmovima, podsećajući na komediju „Mi nismo anđeli“.

– To jeste opasnost, ali životne okolnosti nas nekako kanališu i uslovljavaju. Posle „Mi nismo anđeli“ spremao sam film koji se zvao „Odbrana i poslednji dani“, inspirisan tim albumom Idola, i bavio se dobrom vilom koja jednoj ženi nađe idealnog muškarca i bilo je pitanje šta podrazumeva taj ideal, taj koncept idealnog muškarca. Ali rat je već trajao, „Avala film“ je bankrotirala i sledeći film je bio „Lepa sela lepo gore“. Da se taj rat nije desio, verovatno bih snimao cinične, alegorične, metafizičke filmove koje imaju komediju u sebi, naslonjeni su na fantastiku… To je tad bio moj svet. Ušao sam u realizam i taj film je takav, kao i „Rane“. Ali i epoha vas određuje, nažalost. Bio bih srećan da nisam snimao ratne filmove, nego da je ostala SFRJ – rekao je Dragojević.

Četvrta, nesnimljena priča

Ratni profiteri i novi bogataši su jako dobro opisani kod Emea, naveo je Konstantinović, ocenjujući da je Dragojević odlično transponovao atmosferu korumpiranog Pariza iz proze ovog autora u „domaće vode“.

– Eme je jako dobar za adaptaciju u drugačije okolnosti. Istorija civilizacije nas uči da je čovek u svakoj epohi sličan i da su razlike samo kozmetičke. Ovo što smo Biljana i ja spremili i snimili bile su četiri priče zajedno i meni je to nekako bila jedna velika celina. To su bile četiri priče koje su pokrivale ne samo ove tri teme o kojima sam govorio, nego i četvrtu, koja se ticala odnosa države i pojedinca. Tu je bila još jedna Eneova priča, „Ponovni pad“, gde država donese zakon da godina traje 24 meseca i svi postanu dvostruko mlađi. Ona je interesantna jer su neki mladi ljudi, koji su na ivici životnih promena – jedna junakinja se udaje, jedan mladić ima posao – postaju deca. Sa svim konsekvencana koje nosi to vraćanje u detinjstvo. Ponovo postaju zavisni od roditelja, često tirana, a stariji ljudi odjednom postaju ambiciozni. Sa ivice groba odjednom bi ponovo da budu uspešni u svojim profesijama, seksualno aktivni… Odjednom se stvara antagonizam između ta dva sveta, dece i odraslih. I deca prave revoluciju i obaraju taj novi poredak. A to je priča o tome kako mladi ljudi koji se ne bave politikom – a najčešće se ne bave – nisu svesni da se politika onda bavi njima – naveo je Dragojević.

Srđan Dragojević, Srdjan Dragojević, Molijerovi dani u Francuskom institutu
Srđan Dragojević Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ta priča je, dodao je Konstantinović, tridesetih godina 20. veka viđena kao parodija fašizma, ali i staljinizma i to je Enea tada svrstalo na levicu.

– Ja ceo život pokušavam da imam određenu ambivalenciju prema svemu. Znači, nisam vernik, nemam tu vrstu političke, ideološke agende, uzimam sebi za pravo da preispitujem sve ideje levice i desnice i da se njima podsmevam. Zato su „Lepa sela lepo gore“ nekako unisono, slatko prezirana i od bosanske strane, i od hrvarske, i od srpske, na samom početku – rekao je Dragojević i na pitanje „ko više plače kad im se podsmeva“ odgovorio sa: „Uvek levica“.

To je ilustrovao scenom iz “Lepih sela”.

– Ona scena kada Žene u crnom pevaju „Give Peace a Chance“, njima je to bilo podsmevanje i mrzele su me 20 godina. Sada više to nije tako. Ali ja to radim dobronamerno. Ja se rugam svemu. Rugam se i desnici. Knjiga scenarija koju sam objavio u „Laguni“, a “Nebesa“ su jedan od ta tri koja sam hteo da snimim, pogovor je pisao Dragoslav Bokan, desničar, ali je vrhunski analizirao sva tri scenarija. Ja se ne moram s njim slagati. Imam i među prijateljima jako puno i levičara i desničara – kazao je Dragojević.

Kontroverzni pisci

Marsel Eme je, podsetio je Konstantinović, za života bio svrstavan i na levicu i na desnicu.

– Enea su pre Drugog svetskog rata svrstavali na levicu, a tokom rata je pravio scenario za filmove koji su se tajno snimali u Parizu i bio deo Pokreta otpora, a sa druge strane objavljivao je u nekim kolaboracionističkim listovima. On je, inače, branio i Selina, optuženog za kolaboracionizam i antisemitizam, za šta je bilo ozbiljnih razloga, i na kraju su ga svrstali među desne anarhiste, što je u stvari paradoks – naveo je Konstantinović.

Dragojević odvaja dela od biografije, ideoloških i političkih stavova autora.

– Selina ja obožavam. Postoji meni veoma važan citat iz knjige „Putovanje nakraj noći“ u filmu „Lepa sela lepo gore“, to je jedan od mojih omiljenih romana. Takođe sam nekoliko godina pokušavao da snimim i film „То sam ja, Edička“ po romanu Eduarda Limonova. On je još jedna kontroverzna figura, napravio je svinjariju svetskog ranga slikajući se kako puca na Sarajevo, što je neoprostivo, ali je ostao interesantan pisac. To je isto kao sa Handkeom. Ne možemo prestati da čitamo te pisce ako su oni u svom privatnom životu pravili velike prekršaje i faulove i postali kontrovezni. Ali svi veliki pisci jesu bili kontroverzni. U istoriji književnosti su to nekako ljudi koji su, pre nego što je izmišljen termin politička korektnost, bili politički nekorektni – misli Dragojević.

„Moj bekgraund je više iz književnosti nego iz filma“

Spominjući Emeov klasicizam i preciznost u izražavanju, Konstantinović je to video i u Dragojevićevom filmskom jeziku.

Srđan Dragojević, Srdjan Dragojević, Molijerovi dani u Francuskom institutu
Srđan Dragojević i Miloš Konstantinović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

– Strašno se dobro pripremim i svaki kadar nastao je tako što se ja prvo preispitam šta hoću konkretno njime da kažem. On ne služi tome da glumac stoji, hoda ili priča, nego svaki kadar saopštava neku poruku, u zavisnosti od ugla, distance glumca, objektiva koji se koristi, svetlosti… Generalno, moj bekgraund nije filmski. Ja sam slučajno ušao na Filmsku akademiju. Objavio sam sedam knjiga, među kojima tri zbirke poezije i tri knjige za decu. Prva knjiga poezije dobila je nagradu „Branko Radičević“ i bila je u to vreme, 1986. godine, dosta čitana i uticala je, tako da je moj bekgraund mnogo više iz književnosti nego iz filma. Ja i sada više sebe doživljavam kao scenaristu. Nekako nemam poverenja da neko može da režira moj scenario bolje od mene, pa onda ja to radim, ali život bi mi bio lakši da sam samo scenarista. Nije lako režirati film, pogotovu kod nas. Biljana je producent, ona se bavi time, ali to jeste pakao. Donošenje svih tih odluka mi nije lako, ja nisam odlučan čovek, moram sve da nacrtam unapred i pripremim, a ako ne ide sve kako treba dobijem napad panike i uplašim se svaki dan po nekoliko puta. Meni to teško ide – naveo je Dragojević.

Ne očekujem negativne reakcije, ali se plašim pogrešne shvaćenosti

Emeov predložak je Dragojević preneo iz tridesetih godina u Francuskoj u devedesete na prostoru bivše Jugoslavije i istočne Evrope.

– Tu su devedesete, rat, izbeglištvo, dvehiljadite i vreme tranzicije, i druga decenija 21. veka, bliska budućnost, pomalo distopijskog karaktera. Gde je kapitalizam kod nas došao do te faze da postoji i kreativna industrija, da sve što je vezano za kulturu mora da bude isplativo. I to je veoma slično ovoj našoj situaciji – kazao je Dragojević i napomenuo da se „Nebesa“ bave univerzalnim hrišćanskim vrednostima, bez podele na pravoslavlje i katoličanstvo.

Negativne reakcije ne očekuje.

– Kad su film gledali vladika, biskup i moja sestra mohaninja i svi kažu da je film duboko hrišćanski i nema nikakve blasfemije, nemam strah od negativnih reakcija. Jedino se plašim pogrešne shvaćenosti, ali to se ne može izbeći. Napravio sam film „Rane“ koji je bio jasno i decidirano protiv kriminala i tog životnog puta, pa je opet inspirisao mnoge mlade ljude upravo da ih zainteresuje kriminal. Ali šta da se radi, autor je nemoćan pred takvim fenomenima – zaključuje Dragojević.

Komentari

Vaš komentar