1
Iako na Festu, otkad je sredinom devedesetih godina prošlog veka uveden zvanični takmičarski program, nije jasno postavljena granica sa drugim delovima ponude, ovogodišnji osvajač zvanične nagrade “Oaza“ (123 min.) nesumnjivo se može svrstati među najbolje filmove prikazane između 7. i 16.maja.
To je dobar znak za našu nacionalnu kinematografiju, koja se kao i druge iz našeg susedstva kreće “između sjaja i očaja”, samo što to nije lako razdvojiti zbog pometnje vrednosnog sistema na svim društvenim razinama.
Autor “Oaze”, reditelj i scenarista Ivan Ikić već je prethodnim filmom “Varvari“ (2014) pokazao kako se spojem doku-drame i igrane fakture ostvaruje šokantna priča o fenomenu navijačke supkulture i njene povezanosti sa regresivnim i rušilačkim slojevima društva u “balkanskoj verziji tranzicije”. Od tog intrigantnog filma, koji se uz Golubovićevog “Oca” i Glavonićev “Teret“, može označiti kao vrednosna paradigma novijih godina, stižemo do “Oaze” koja svojom stilskom inovativnošću i neobičnom dramaturgijom dopire do univerzalne vrednosti svakog izuzetnog filma. A to je emotivni udar na gledaočeva osećanja i inteligenciju.
Film otvara dokumentarni žurnal iz davne 1969. kad se u Sremčici, nadomak prestonice, otvara dom za decu sa posebnim potrebama, i kad zvanični spiker optimistički saopštava kako je društvo rešilo da pomogne “nesrećnim bićima (!)“. Pola stoleća kasnije, ikić svoju filmsku priču smešta na isto mesto, uvodeći nas među likove koji (sem dvoje profesionalnih glumaca) pripadaju svetu o kojem se vodi briga, sa neizvesnim ishodom.
Film je diskretno podeljen na tri poglavlja, posvećena štićenicima-junacima nagoveštene ljubavne priče, i svaki deo je ostvaren drugačijim vizuelno-narativnim uglom. “Marija” označava ulazak nove štićenice (Marijana Novakov) u dom, očekivano nesnalaženje i stalni pokušaj bega, sa zaludnom nadom da je negde čeka majka (o njoj, ni traga). Pratimo ovaj deo iz njenog ugla, u dugim kadrovima “iz ruke“ (virtuozna kamera Miloša Jaćimovića). Ona se zagleda u mladića Roberta (Valentino Zenuni) koji radi sve poslove, od kuhinje do čišćenja poda. On ne progovara do kraja filma, njegovo ponašanje nagoveštava unutrašnju dramu sa neizvesnim ishodom.
Odmah joj prilazi već odomaćena pitomica doma, Dragana (Tijana Marković), njeno ime nosi drugo poglavlje. Ona nekako uspe da se poveže sa Marijom, ali obe su zagledane u Roberta i tu se začinje melodramska veza utroje (Robert se do pred kraj filma pravi da nije toga svestan).
Pomeranjem fokusa na Draganu film stilski zauzima neutralniju tačku gledišta, uz otkrivanje predistorije ličnih lomova. U jednom trenu obe pokažu svoje nadlanice obeležene nebrojenim ožiljcima (tragovi pokušaja rezanja vena). Kasnije i Robert pokaže sličnu armaturu na svojoj ruci, znak da moderna medicina nema efikasnog načina da spreči ove pokušaje samokažnjavanja.
Dodirujući ove delikatne topose (reč je o hermetično zatvorenim svetovima) Ikić izbegava bilo kakvu poetizaciju ali i davanje pojedinačnih dijagnoza. Besprekornom vizualizacijom ambijenta prirode oko doma, sa ogradom koja se lako prelazi, kao da je reč o kavezu bez pregradnog zida, nagoveštava čežnju za slobodom kod svojih junaka, ali nas odmah i podseća da ta sloboda ne vodi nikuda. Osim u ponovni zagrljaj doma.
Prelomna tačka u naraciji je prijavljivanje Draganine trudnoće, pregled i – nalaz je na drugom mestu. Simbolična slika velikog semantičkog naboja je ispovedni susret dveju devojaka ispred ogledala, i iznenadni napad koji se završava Draganinom agresijom, udarom Marijine glave u ogledalo. Puca staklo, ali ostaju rasekotine i krv na Marijinom licu. Nešto kasnije, odlomak ovog razbijenog stakla u Robertovim rukama prvi je simbolički nagoveštaj njegove emotivne naklonosti.
U trećem delu “Branka”, vaspitač (Goran Bogdan) dovodi novu štićenicu do Roberta, pokušavajući da pomoću nje potisne Robertovu pretpostavljenu vezanost za Mariju (koja je zbog bezbednosti prebačena u drugi paviljon). Robert uspe da izmakne nadzoru, nalazi Mariju i oni odlaze kroz šumu, bez nade da učine nešto drugo osim najtragičnijeg.
Uz veoma malo dijaloga, jer prekid komunikacije na verbalnom nivou samo je nagovrštaj dubinskijeg poremećaja o kojem moderna psihologija još samo sanja, Ikić ostvaruje priču u krupnim planovima, sa izmenom dugih kadrova, i u toj ravnoteži nalazimo odblesak sveta u kojem i sami živimo.
Fascinira izražajnost, skala emocija koje se naizmenično smenjuju na licima protagonista filma. Kako je to Ikić uspeo sa neprofesionalcima? Potakao je ono duboko potisnuto, što bi sa sa školovanim glumcima, makar vrhunskim, delovalo u oblasti predvidljivog. U našem filmu nešto slično je uspevao samo još Želimir Žilnik, sa marginalizovanim naturščicima, koji ipak znaju šta će sa sobom.
Film je na Venecijanskom festivalu dobio glavnu nagradu u jednom važnom programu izdvojenom za nezavisni film. Gleda se sa narastajućim uzbuđenjem, a napušta sa svešću da taj deo sveta nama otkriva emocije koje smo i sami uspeli da ugrozimo.
