64
Savamala je bila svojevrsna pozornica gde su ljudi pokazivali svoju različitost i slobodu. Toga više neće biti, kaže u razgovoru za Nova.rs fotograf Srđan Veljović, autor izložbe "Higijena, pročišćavanje" koja će biti otvorena od 7. do 20. septembra u Gradskoj galeriji Kulturnog centra GRAD.
Izložba Srđana Veljovića je, kako piše u najavi, derivat višegodišnje fotografske arhive koja se odnosi na beogradski kvart Savamala, tačnije na potez od mosta Gazela do Savskog pristaništa, koji je poslednjih godina aktuelan zbog megalomanskog projekta „Beograd na vodi“. Postavka, kako se navodi, može biti posmatrana i kao katalog džentrifikovanog, počišćenog, pročišćenog, poravnatog, ispražnjenog od sadržaja, a tako i od odnosa i relacija.
– Od 2015. vodio sam fotografske radionice, koje sam nedavno obnovio. Trebalo je nađemo zajedničku temu i najlogičnije je bilo da slikamo „Beograd na vodi“. Em nam je bio ispred nosa, em je to bila značajna promena za naš mali grad i šire. Većina fotografija koje ću sada izložiti nastala je tada – objašnjava Veljović, koji se u radovima bavi problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana, istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše.
Šta vam je bio najsnažniji motiv?
– Želeli smo da zabeležimo faktografsko stanje. To i jeste osnovna uloga fotografije – sećanje, memorija, bez vrednosnih konotacija.
Izložba će biti u KC Grad. Slučajno ili namerno?
– Namerno, jer je to jedino što je ostalo od Savamale. Galerija je raspisala konkurs o Savamali i bilo mi je najprirodnije da smestim izložbu u taj prostor. Iako im želim svu sreću, pribojavam se da im neće biti lak ostanak i opstanak. Plašim se da će tu ostati kao onaj Duško Dugouško uz mog detinjstva, koji ne da svoju rupu i ostaje sam među soliterima koji su se sagradili na njegovoj livadi. Bilo mi je zanimljivo da slikam ne kako sad izgleda, nego da se vratim u arhivu. Pronašao sam priličan broj interesantnih zapisa o veoma raznolikim događajima, umetničkim akcijama, pojedinačnim intervencijama, ispoljavanjima slobode na neki način, koji je taj deo grada izazvao, ugostio.
Šta su bile čari Savamale?
– Bila je zanimljiva i živopisna bez obzira na to što je to mesto bilo neuređeno. Bilo je i pacova i narkomana i zmija, jamačno, ali je imalo neku privlačnost, lepotu. Imalo je svoju svrhu i mnogo lepih stvari se tu događalo. Ništa više nije ostalo od tog starog, kapital je uradio svoje. Sada se tu odvija neki novi život. Promenada je puna ljudi. Letos sam se vozao tu biciklom, razgledao sam taj kraj, kreće neki novi život. Ali premise su potpuno druge. U pitanju su dve odvojene kulture.
Da li je to mesto privlačno sada?
– Ne bavim se time. Sarađivaću sa Milanom Rakitom, sociologom, čovekom koji jako dobro vidi društvene fenomene. Zajedno smo radili neke projekte, tako da će se on baviti teorijom, odnosno tumačenjem ovog fenomena, koji se događa na mnogo mesta u svetu gde zakuca veliki kapital kada nađe tlo da bi se oplodile pare. Tako je i sa Savamalom čija je ljuštura očišćena od pravog života. Žao mi je što nisam imao fotoaparat kod sebe kad sam se biciklom vraćao sa Ade i svratio u mali Maksi u nekadašnjoj Savamali da kupim nešto. Tada sam prvi put video porodicu bukvalno kao sa reklame banaka. Muž, žena, muško dete, žensko dete, mali pas. Svi skockani, sređeni, kao iz filma. Eto, takva porodica stvarno postoji i danas živi u Savamali. Bio sam očajan što nisam mogao makar paparaco da ih nekako uslikam. Konačno smo napravili mesto gde se porodica sa reklama za banke smestila, a to je Savamala.
To je java ili imitacija života?
– To je svet stok fotografija, potpuno artificijelan što ne znači da ne postoji. Ali, ljudi se doseljavaju, stanovi se prodaju. Počinje neki novi život. Ne znam šta je svrha toga, ne znam koliko će dugo to trajati. Ne bežim od sentimentalnog nivoa, svi mi starimo i žalimo za proslošću, ubeđeni da je nekad bilo lepše nego što je sad. To je ta neka melanholija, sentimentalnost, što je prirodno. Ljudi idealizuju i romantizuju sopstvenu prošlost. Savamala je bila svojevrsna pozornica gde su ljudi pokazivali svoju različitost i slobodu. Toga više neće biti.
Zašto ste se odlučili za naslov „Higijena, pročišćavanje“?
– Taj naziv je dvojak. Implicira na higijenu kao na tekovinu prosvetiteljstva koja sprečava bolesti i zaraze. Ali, postoji i društveno značenje. Ta ideja je proizvela eugeniku, higijenu ljudskog roda i to je u krajnjoj liniji dovelo do Holokausta. Taj prostor je fizički čistiji nego ranije, nema đubreta, nereda. Ali, istovremeno su očišćeni sadržaji koji su činili život tog mesta. Trudim se da ne sudim. Mislim da fotografija sa svojim kontekstom i promenljivim, plutajućim značenjem koje umnogome zavisi od posmatrača, to radi efikasnije od bilo kakvog nametanja stavova. Na kraju krajeva, ljudi mogu da biraju i to je demokratija. Nepatvoreni život podrazumeva i prljavštinu. I rizik.
Kažete da želite da se odmaknete od dokumentarnosti. Zašto?
– Sami objekti Beograda na vodi na umetnički način su nekim fotografskim metodama transponovani u neku sliku koja nije dokumentarna. Fotografija danas manipuliše svojim posmatračima na jako mnogo najrazličitijih načina. Ne mislim samo na fotošop. Ona se više ne sme smatrati nekom istinom. Ako gledajući fotografiju, mislimo da je to ono što jeste, onda smo velike naivčine. Pravim projekte u velikoj meri dokumentarnog tipa, ali trudim se da dođem do neke šire slike.
Da li su sve fotografije na ovoj izložbi analogne?
– Imam samo jednu digitalnu sliku, sticajem okolnosti, jer se pominje pojam džentrifikacija. Moja poznanica Italijanka i njen brat došli su u Beograd i otvorili koncept bar „Zavod“. Ona je, inače, istoričarka umetnosti. Pravili su izložbe u tom prostoru ali, nažalost, bukvalno su ih oterali. Njihovu selidbu sam, sticajem okolnosti uradio digitalnom kamerom. Vratili su se u Italiju. Savamala je privlačila i ljude iz sveta.
Koje je vaše omiljeno mesto bilo u Savamali?
– Čuveni depo magacin, mislim „Tehno prometa“, u Travničkoj 3, gde se godinama održavala serija tehno događaja koji su mi bili vrlo inspirativan prostor slobode. To su bila fantastična događanja. Trudio sam se da pohvatam sve što sam imao od tih nekih situacija gde su ljudi ispoljavali svoju subjektivnost, gde su ljudi bili ljudi, a danas su postali samo potrošači. Taj prostor je potpuno srušen i danas čeka neku drugu namenu. A bilo je jedno divno mesto, vredne arhitekture, posebnog drvene krovne konstrukcije, šteta što nije sačuvano.
Hoćete li imati goste na izložbi?
– Da, biće dosta njih, a među njima i Milica Tomić, istaknuta umetnica, koja je 2009. imala rad „Jednog dana umesto noći, bljusnuće rafal iz mitraljeza kad svetlost drugačije ne može doći“, naziv preuzet iz naslova istoimene pesme Oskara Daviča o sužanjstvu Svetozara Markovića. Ona se bavila antifašističkim nasleđem tog mesta, kada je 1944. učitelj Miladin Zarić iz Savamale presekao kablove – detonatore kojim je most trebalo da bude dignut u vazduh. Milica me ja tad angažovala kao fotografa i sada mi je ustupila tu fotografiju za izložbu. Takođe, Arion Aslani je imao jednu akciju kada je doneo štafelaj i slikao prostor „Beograda na vodi“ i to je bila njegova umetnička akcija, pa je i ta situacija uključena. I mnogi drugi gosti i saradnici, kao što je umetnica Jovana Dimitrijević iz Leskovca, koja je tu imala male fotografske feminističke akcije.
Koliko radova će biti izloženo?
– Previše, u raznim formatima. Pošto je Savamala tako eklektična, previše svega na malom prostoru, takva bi trebalo da bude i izložba. A sve će biti sa smislom, još niko ne zna kako će da izgleda…
Šta biste želeli da poručite izložbom?
– Voleo bih da to bude ovekovečeno između dve korice. Slike i naša razmišljanja na jednom mestu, i da to bude efikasan, precizan i suštinski prikaz koji će da nas probudi…
Inženjer elektrotehnike sa fotoaparatom
Srđan Veljović (52) je fotograf i konceptualni dokumentarista. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Do sada je realizovao brojne projekte: „Arhitektura i fašizam“,“Lep život kao eksces“,“Nebo“,“Granice roda“,“Ekonomija moći heteroseksualne veze“,“Кoliko visoko je bezbedno“,“Nož žica“,“Umeće tranzicije“,“Transponovanje – Džoni Racković“, „Mnoštva“, „Tehno – pozicije potkulture“, „Moguća mesta solidarnosti“, „Muzeji i još po neko mesto sećanja“, „Jarboli“, „Industrija“, „Fotografije, portreti“, „Bioskopi u kulturi sećanja“, „20-25-29“, „Das Unheimliche koncept kao praktična alatka“, „Devedesete“, „Migracije destinacije“, „Кultivacija, komodifikacija“, „Osamdesete“, „Zid, 30 godina“, „Višestrukost, samosvojnost“. Izlagao je više puta grupno i samostalno u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj , Bosni, Sloveniji, Crnoj Gori, Rumuniji, Albaniji, Austriji, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama. Član je ULUS-a.
