2
Moj rad se osvrće na konzumerizam, na to da previše kupujemo, previše toga imamo, previše dugujemo. Želim da naglasim kako u našem društvu imamo previše svega, a uprkos tome hoćemo još. I ta naša nezajažljivost uništava svet, kaže za Nova.rs čuveni austrijski umetnik Ervin Vurm.
„Uzana kuća“, „Debeli automobil“, „Jednominutne skulpture“, „Debela kuća“, samo su neki od radova koji su Ervinu Vurmu obezbedili status jednog od najznačajnijih modernih umetnika današnjice. Austrijanac je srušivši tradicionalno poimanje skulpture, i kombinujući je s performansom, fotografijom, crtežom, video instalacijama, odavno postao jedan od najvažnijih aktera na globalnoj umetničkoj sceni. Za Vurmove izložbe širom sveta traži se karta više, a njegovi radovi nalaze se u kolekcijama čuvenih muzeja, kakvi su njujorška Moma, londonski Tejt Modern, pariski Pompidu, bečki Mumok…
Umetnikov status u pop kulturi „zacementiran“ je kada su Red hot čili pepers „iskoristili“ njegove skulpture 2003. u video spotu za pesmu „Can’t Stop“, a nekoliko godina kasnije oduševio je sve na Venecijanskom bijenalu sa „Uzanom kućom“.
O Vurmovoj popularnosti svedoči i prošlogodišnja izložba u Tajpeju, u tamošnjem Muzeju Taipei Fine Arts, koju je posetilo više od 260.000 ljudi uprkos pandemijskim restrikcijama.
I dok je beogradska publika na Oktobarskom salonu pre više od jedne decenije mogla da vidi nekoliko Vurmovih radova, za 7. april zakazano je otvaranje prve umetnikove samostalne izložbe u nas. Sa slavnim Austrijancem susreli smo se u Muzeju savremene umetnosti, gde će biti otvorena izložba. I došavši pre nekoliko dana prvi put u Beograd, dok je još sumirao utiske, imao je ovo da poruči:
– Ovde je tako lepo, živo, skroz kul… Ali, osećam se delom kao Balkanac. Znate, radio sam genetski test koji je pokazao da sam 60 odsto Balkanac. To je činjenica. Iako su moji roditelji, bake i deke, njihovi preci uglavnom iz Austrije, ne znam ko je stigao s Balkana. Ko zna šta su radili – kaže za Nova.rs Ervin Vurm.
Uoči prve samostalne izložbe u Srbiji „Jedan minut zauvek“, koja će trajati do 9. avgusta, nada se da će publici doneti ono što je zanima:
– Nadam se da će to biti ono što vole, u čemu uživaju. Pozivam publiku da gleda moja dela, jer mislim da će iz njih izvući nešto dobro za njih. Zanimljivo mi je da je ovo prvi put da me je neko pozvao da napravim samostalnu izložbu u Beogradu. Ovaj grad me, u neku ruku, malčice podseća na dom. Sličnu arhitekturu, pejzaže imamo i mi u Austriji. Zapravo, i nema na prvi pogled neke tako velike razlike. Čini mi se da su i ljudi slični, tako interesantni – primećuje umetnik kome poznavanje materije, pre nego što se zaputio u Srbiju, i nije bilo jača strana:
– Naravno, znam mnogo toga o Marini Abramović, i njenom nekadašnjem umetničkom partneru Ulaju. Kada sam bio mlad, njih dvoje i rad, koji su zajedno tvorili, bio mi je veoma interesantan. Posle sam imao sreću da izlažem u istim galerijama u kojima i Marina. Poznavao sam i opus Vladimira Veličkovića, koji je živeo u Parizu, a eto njegova retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti prethodila je mojoj. Ali, ne pratim više toliko sve. Što sam stariji, to sam koncentrisaniji na sebe i svoj rad. Iako me zanima šta rade drugi umetnici, nije baš da tragam za njihovim delima, kao što sam to činio kada sam bio mlad. Tada sam toliko čitao, pokušavao da vidim sve moguće izložbe. Ali, ne više – priznaje Ervin Vurm.
I kad već pominje mladost i radoznalost, nameće se pitanje odakle je crpeo uticaje?
– Rođen sam pedesetih i bio sam deo pop generacije. Prvi umetnici za koje sam bio zainteresovan bili su oni bliski pop-art kanonu, pre toga i nadrealisti. Dali je izvršio ogroman uticaj na mene, kao i Pikaso. I Jozef Bojs je tada bio velika stvar i od njega sam crpeo inspiraciju godinama. Ali, krajem sedamdesetih i početkom devedesetih, kada sam počeo da izlažem, bio je aktuelan „novi talas“ (neue welle), transavangardna umetnost i bio sam deo tog pokreta. No, onda sam shvatio da tu nema budućnosti za mene, već da treba da osmislim nešto svoje. I s početka devedesetih u tome sam i uspeo – konstatuje naš sagovornik.
Vurma skulptura, zanimljivo, uopšte nije zanimala, jer je sanjao da bude slikar. Ali, „iznenadna drama“, kako se priseća, sprečila ga je da upiše slikarsku akademiju:
– Po završetku polaganja testa na akademiji, profesor me nije stavio u odsek za slikarstvo, već vajarstvo. I bio sam šokiran, očajan, frustriran, jer sam žarko želeo da postanem slikar. Kod kuće sam stalno slikao, i onda ti neko odjednom kaže da treba da se baviš skulpturom. Kad su se frustracije malo slegle, onda sam to video kao izazov, kao zadatak koji treba da savladam. I počeo sam da istražujem vajanje, šta je to uopšte. Sve što sam znao o skulpturama jeste da su to neki, uglavnom crni, umetnički radovi, prekriveni golubijim izmetom. A to baš i nije bilo inspirativno. Zaista je bilo zanimljivih skulptura, ali nikada nisam gledao dalje od tih govana. Ali, kada sam upisao vajarstvo sve se odjednom promenilo – priznaje umetnik.
A prekretnicom u karijeri smatra trenutak kada je shvatio da njegove skulpture, na neki način, treba da odražavaju društvene probleme:
– Kada napravim nešto od gline, dodajem sadržaj, a onda ga oduzimam. Mi, ljudi jedemo, dobijamo na težini i gubimo kilograme. Dakle, naše dobijanje i gubljenje kilograma je, na neki način, skulptorsko delo. I sinulo mi je – šta ako iskombinujem biološku mogućnost dobijanja kilograma sa tehnološkim izumima, kao što je automobil ili građevinskim, poput kuće. Ti objekti onda postaju humani i mogu da referišu na budućnost – objašnjava Vurm.
Govoreći o hit izložbi u Tajvanu, usred pandemije, seća se da ju je spremao preko telefona, Zuma, mejlova… U Tajpej nije mogao da ode:
– Bilo je neverovatno spremati izložbu na takav način. Shvatio sam da nema potrebe da putujem svuda. Usledio je sličan scenario i u Americi. Sećam se da je na početku pandemije bilo pomalo depresivno, jer smo svi bili uplašeni od korone. Na sreću, imam ogromno imanje, sa ateljeom, ali i zemljom, na kojoj mogu da sadim biljke, voće, povrće, da gajim životinje… Bilo je sjajno što sam mogao da budem tamo i uopšte nisam imao potrebu da putujem. Imao sam mir, mogao sam koncentrisano da radim. Ali, da sam živeo u dvosobnom stanu bez terase u gradu, sigurno bi bila sasvim drugačija situacija.
S obzirom da smo svi deo društva, umetnost, prema njegovim rečima, treba da postavlja pitanja:
– Takođe, trebalo bi da nudi mogućnost ljudima da vide nešto drugo i razumeju stvarnost iz drugačije perspektive. Svi živimo u istom svetu, ali ne delimo iste vrednosti. Svako ima svoju realnost. Neki ruski oligarsi žive u jednom svetu, ili oni koji upravljaju velikim investicionim fondovima, a potpuno je drugačija realnost onih plemena kojima su glavno oruđe još uvek luk i strela. Poslednjih godina veoma sam zabrinut za budućnost naše planete. U očajnom je stanju, a ljude to ne zanima. Sami uništavamo svoju osnovu – prirodu. Prava se drama odvija pred našim očima, a svima je to normalno. Pa, nije, na delu je potpuno ludilo, varvarizam! Moramo promeniti nešto. I možda umetnost, pokazujući različite aspekte stvarnosti iz drugog ugla, može pomoći da ljudi postanu malo osetljiviji – smatra umetnik.
No, Vurm napominje i da umetnost nije čekić kojim možete nekoga „udariti po glavi“ kako bi se opametio:
– Ali, umetnost može da ponudi zadovoljstvo. Bilo da je u pitanju literatura, muzika ili likovno stvaralaštvo, čovek može u tome da uživa umesto da kupuje „debele“ automobile, skupe krpice, satove, kuće…
Upitan kakva je obično reakcija publike kada vide njegov „Debeli automobil“ ili „Debelu kuću“, mnogi, kako ističe, postanu osvešćeni:
– Kad sam bio mali „debelim automobilima“ smo nazivali kola bogatih, uticajnih ljudi. Moj rad se osvrće na konzumerizam, na to da previše kupujemo, previše toga imamo, previše dugujemo. Kad je reč o „Debelom automobilu“, to je samo sinonim za veličinu. Ne želim da uvredim gojazne osobe, već samo da naglasim kako u našem društvu imamo previše svega, a uprkos tome hoćemo još. I ta naša nezajažljivost uništava svet. Da li zaista želimo da živimo u svetu u kojem je sve uništeno?
Poznat je po takozvanim „Jednominutnim skulpturama“, koje će videti i publika u Beogradu, ili „Pijanim skulpturama“, ili delima koje ovaploćuju hranu – „krastavce“ i „hot dogove“.
– Kada jedete hot dog u vašem telu se odvija proces dobijanja kilograma, što je vajarsko delo. A drugo, podseća nas na specifičan deo muškog tela, kao uostalom i krastavac. Drama u kojoj sad živimo povezana je sa muškarcima i njihovim specifičnim načinom razmišljanja. Tako da su hot dog ili kobasica postali politička stvar!
Vurmu se tokom karijere dešavalo da mu izložbe, i bez ikakve reklame i prostora u medijima, budu mamac za posetioce. Za mnoge od njih važila je, kako naglašava, tradicija “od usta do usta”:
– Možda je to zato što se svi uzdrmaju kada ukažem na neke istine današnjeg društva. Pravio sam skulpture hleba i kobasice ali od kamena. To se, inače, prodaje za koji evro na kioscima u Austriji, uz pivo. Uglavnom muškarci ritualno jedu i piju tu ispred kioska i razmenjuju vrlo tradicionalna shvatanja. Pričaju na dramatičan način o mačizmu, patrijarhalnim vrednostima, i što je najgore veruju u to. A ja to ismevam, jer mislim da su idioti, koji još žive u 19. veku, još uvek tretiraju žene loše, a primetio sam to i ovde. Evo, u Austriji svuda imamo te kioske sa kebabima. Isto sranje. Patrijarhalne ideje se sada prenose i preko kebaba. Važno je shvatiti da je ovo naše društvo i da moramo nešto učiniti – poručuje na kraju Ervin Vurm.
Bonus video: Genije, Pikaso
