Jozef Bojs, rodonaćelnik, Mangelos, pionir - konceptualne umetnosti. Prvi, rođen u Krefeldu (Nemačka), drugi, u Šidu (Jugoslavija), obojica su iskusili miris smrti u ratu, ali na različitim stranama. Prvi je otpušten s Akademije zbog širenja preterano (naprednih) stavova studentima, pa vraćen; drugi je dao otkaz u Muzeju, po izbijanju afere „Bosilj“ u kojoj se insinuiralo da je zapravo on tvorac slika svoga oca, Ilije, takođe umetnika, ali naivnog kova. Jedan je postavio temelje slobodnog univerziteta, drugi muzeja naivne umetnosti – idući mimo svih struja, otkad je prihvaćeno da umetnost više ne može biti ni dekoracija ni preslikavanje prirode. Ovo je priča o tome kako su se Bojs i Mangelos borili za svoje ideje, na različitim stranama sveta, u isto vreme, ali nikad se ne upoznavši.
Za naziv izložbe izložbe „Ko neće da misli leti napolje“ u Galerji „Menjačnica“ Gete instituta, koju su pripremili Bojsov kolekcionar, i umetnik, Karl Hajnc Rumeni, i Mangelosova bratanica dr Ivana Bašičević Antić, predsenica Fonda Ilija&Mangelos, zajedno sa dr Selmanom Trtovcem, umetnikom i upravnikom Biblioteke Gete instituta u Beogradu, uzeta je Bojsova rečenica jednom prilikom upućena saradnicima „Ko neće da misli, leti napolje“.
Dakle, sledi jedno moguće čitanje njihovih misli s kojima su mislili da menjaju svet. Aktuelnijih nego ikad pre.
„… Ruža jeste revolucja u odnosu na nastajanje. Cvetanje se ne ostvaruje unazadno već samo na osnovu organskog procesa rasta, koji je tako položen da mladice iz jezgra prerastaju u zelene listove… Tako je cvetanje u odnosu na cvetove i stabljiku neka revolucija…“, napisao je Bojs. Otud ruža, u originalnoj (Bojsovoj) menzuri kao eksponat na izložbi. Ruža, kao simbol jedne netipične, drugačije karijere.
Spašavanje pilota Bojsa
Jozef Bojs, od oca trgovca brašnom, zapisao je da je odrana morao da brine o samome sebi i da je vreme, teško, uoči rata, najradije provodio u garaži komšije krcatoj nekim aparatima i skalamerijama. Otud njegova kasnija opčinjenost tehnikom. Jedini iritirajući događaj koji odtad pamti je spaljivanje knjiga ispred Gimnazije u Kefeu. Neke je izvukao iz vatre i sačuvao za sebe. Jedna mu je bila posebna – Systema Naturae Karla fon Linea – koja ga je zauvek vezala za prirodne nauke.
Hteo je da postane dečji lekar, ali poziv u vojsku ga vodi u Luftwaffe (Ratno vazduhoplovstvo) gde završava obuku za pilota na bombarderu. U posadi letača, prilikom nadletanja neprijateljskog položaja iznad Krima pogađa ga ruska artiljerija. Uspeva da avion dovede do nemačkih linija, ali snežna oluja ga ruši. Nalaze ga bez svesti, Tatari, u olupini. Leče ga, na svoj tradicionalan način (lojem -koji će kasnije postati jedno od Bojsovih umetničkih sredstava), osam dana, do dolaska nemačkog komandosa koji ga prebacuje u vojnu bolnicu. Dramatičan događaj u ruskoj stepi važno je iskustvo za Bojsov umetnički rad. Provejava i na ratnim beleškama pejzaža i ljudi. Još četiri puta je bio teško ranjen (odlikovan za junačke rane), a kraj rata dočekao u zarobljeništvo, kod Engleza. Tada sazreva njegova želja da se pored izučavanja prirode posveti umetnosti – vajarstvu. Iako bez jasnog cilja šta bi od umetnosti hteo, upisuje se na Akademiju u Dizeldorfu. Ali, Akademija ne nudi ni teorijsku ni istorijsku naobrazbu (nalazi je u dugim razgovorima s kolegama). On njoj pak nudi crteže i akvarele bez trunke dekorativne dopadljivosti, sledećii stavove Rudolfa Štajnera, agnostika i antropozofa, bez klišea, koji zastupa ekstremni individualizam (piše Filozofiju slobode); prepoznaje u Leonardu ključnu figuru za umetost jer se bavio anatomijom, botanikom, geologijom, optikom, mehanikom… a u Galileju, utemeljivača matematičkih prirodnih nauka koji se usprotivio protiv oficijelne, od Crkve nametnute dogme. Uvidom u misli umetničke i naučne, kao celinu, vođen sopstvenim iskupljenjem, Bojs stiže i do Marksa, ali ne pada u zamku njegovog pragmatizma. U crtežima, istovremeno sirovim i nežnim, bavi se arhetipskim predstavama životinja koje simbolizuju prirodu: zeca, jelena, losa, ovce, labuda i pčela. Njima izražava svoja sećanja, iskustvo, viđenje, rečju misao. Misao da sve ljudsko, naučno, potiče iz umetnosti. „U ovom sasvim primarnom pojmu umetnosti sažeto je sve; dolazi se do toga da je ono naučno, izvorno, bilo sadržano u onom umetničkom.“ (piše Bojs, prema Joseph Beuys, Život i delo, Gotz Adriani, Winfred Konnertz, Karin Thomas, priredio i preveo Zoran Gavrić).
Postavlja se, međutim, pitanje, kako sačuvati umetnost da se ne saplete o građanske dogme – kao što je nauku nekoliko vekova ranije Crkva nasukala o svoje. Bojsov odgovor je provokacija. (Kad se vraća na šamanizam, na primer, to nije regresija nego analiza povesti.) Stalo mu je da se „svi u podsvesti sadržan ostaci otvore i u formi haotički oslobađajućeg postupka pravilno premeste u turbulenciju. Jer početak novog se uvek odvija u haosu.“ Umetnikov zadatak je da radi toga stvori simbole. Jednoglasnom odlukom Kolegijuma Akademije Bojs je pozvan na katedru za moumentalnu skulpturu Državne umetničke akademije u Dizeldorfu (1961). Definitivno napušta tradicionalne umetničke predstave, brišući granice između umetnosti i života, jer „sve što postoji nalazi se u proticanju, nastajanju i nestajanju“. Bojs prihvata totalnu slobodu koju propagira pokret Fluxus: najvažnje je da umetničko delo ne bude roba za prodaju, da se njime ne obezbeđuje egistencija. Jer, umetnost je promena, prenos energije – provokacija koja generiše misao. Umetnost stvara slike, a Fluxus pokazuje svet kao sliku.
Klavir pun smeća
Jedna od tadašnjih Bojsovih umetničkih akcija opisana je kao apsurd koji slavi trijumf. Prof. Bojs došao je u Ahen da bi praškom za veš napunio jedan klavir. Nezadovoljan postignutim volumenom zvuka (klavira) izručio je smeće u utrobu klavira, a onda još električnom bušilicom bušio po drvetu klavira. Hepening nije izveden do kraja, nastao je opšti metež, rušilo se i mlatilo na sve strane, uletela je policija. Raspravljajući o tom umetničkom događaju, na Studentskom parlamentu, jedan student je primetio da postoje samo dva izlaza iz takve do apsurda dovedene situacije. Otići kući ili udariti gde stigneš. Većina se opredelila za drugu opciju. Isprovociran je opasan simptom koji podseća na nacističku lomaču od pre trideset godina. Videlo se na delu koliko je malo potrebno da se zlo ponovi: kako besmislene radnje i polusmisleni govori prethode bespomoćnosti i gnevu. Počinje zviždanjem, nastavlja se s puškama u rukama, a onda se pušta ciklon beta! Zna Bojs čemu takva provokacija. Apsurd rađa iracionalnost i agresiju. Bojs napada ravnodušnost i šablonsko mišljenje, želi da budi humanost i kreativnost. Sad već ulazi u sferu politike. Šarlatan ili prorok, nalik čas klovnu čas gangsteru, upliće se u razmišljanje o odnosu Istok – Zapad. Istočni čovek nema smisla za dokazivanje, on istine spoznaje kroz zrenje: a ono što se zna ne dokazuje se. Zapadni čovek se rve oko svojih istina. Jednim vlada intuicija, drugim racio. Bojs ih povezuje kreativnošću, a u njoj je izvor slobodnog čoveka. Propagira potpuno razoružanje, ujedinjenu Evropu, samoupravljanje, obrazovanje… Kaže: „Svaki čovek je kreativan i može biti umetnik, ako preuzme rizik konfrontacije sa svojim vlastitim ja.“
Osim akcija koje u tom smislu izvodi, Bojs i profesurom otvara um mladih. U svojoj klasi in tada ima 50 studenata, a njegove kolege između četiri i 20. Zalaže se za prijem na Akademiju svih koji to žele, da se selekcija pravi tek posle probnog semestra, da se umetnicma stavi na raspolaganje televizija, bar jednom sedmično, da im ulica ne bude jedina opcija; najzad, da se mediji oslobode. Kap je prelila čašu. Ostaje bez ugovora, bez plate. Njegove kolege listom smatraju da ugrožava Akademiju. Reaguju: „Akademije koje ne mogu da savladaju jednu ličnost Bojsovog ranga, bez sumnje su izgubile pravo da budu učionice za mlade.“
Bojs odgovara naravno novom akcijom: pranjem stopala poseže za starim hrišćanskim ritualom: rad na drugome i rad za drugog – oslobađanje od predrasuda. Insistira na stvarnoj demokratiji u kojoj je čovek na prvom mestu, a vladar na poslednjem! (Šeme prave demokratije i „demokratije“ u kojoj živimo, danas, kao i juče, nalaze se i na ovoj izložbi.) U Bojsovim beleškama/crtežima iz tog razdoblja ima mnogo preslikanog od Rudolfa Štajnera: sloboda u duhu, jednakost pred pravom, bratstvo u privredi. (Odzvanja moto francuske revolucije.) Dodaje: slobodni univerzitet, koji nikako ne znači da studenti mogu da se opuste kao kod kuće, ali znači da ne moraju da traže posliće da bi se potkrepili ili troše vreme na jurnjavu za stipendijom koje se nepravično dele.
Sa akcijom pod parolom „Savet bogatima, mi nećemo uzmaći. Pre svega opšte dobro“, studenti na čelu sa Bojsom demonstriraju protiv proširenja teniskih terena na uštrb šume. Građani upućuju protestna pisma vlasti Dizeldorfa. Bojs veruje da će čovek kad upozna svoju snagu, jednog dana svojom voljom stvoriti demokratiju za sebe. Ali prethodno treba pomesti lažne demokratije, pa i diktaturu proletarijata. U vreme svečanih povorki za Prvi maj Bojs crvenom metlom mete ploćnik na Trgu Karl Marks u Berlinu.
S kojotom u kavezu, miroljubivo
Ako je svaki čovek umetnik, odnosno može to biti, kao što Bojs misli, čemu onda umetnička akademija, pa i profesori. Pitaju ga u jednom intervjuu.
B
ojs odgovara. „Svaki čovek jeste umetnik u jednom opštem smislu: umetnik koji mora znati, na primer, da ostvaruje svoje samoodređenje. Ali u određenoj fazi života, svaki čovek, na neki način, ma gde to bilo, postaje specijalista, jedan studira hemiju, drugi vajarstvo ili slikarstvo, treći postaje lekar. Zato su nam potrebne specijalne škole.
Protesti zbog Bojsovog otpuštanja s Akademije ne jenjavaju. Podrška građana je sve snažnija. Oglašavaju se i uvažene kolege iz inostranstva. Hajnrih Bel, Dejvid Hokni, Rene Blok, Peter Handke, Gerard Rihter, Georg Bazelic, Panamarenko, Sezar, Pjer Restani… Najzad i ministar nauke traži ponovno nameštenje Jozefa Bojsa i u postupku protiv jednog od najsposobnijih umetničkih vaspitača vidi pokušaj da se spreči svaka nužna reforma obrazovanja.
„Ja plediram za svest da malo po malo ne može postojati nijedna druga mogućnost osim estetskog vaspitanja ljudi“, uzvikuje Bojs i ne odstupa od slobodnog univerziteta koji treba da bude nezavisan od pridikovanja države. Poseže za novim motivom akcije: životinjom u čoporu. Ali ovog puta ne za losom ili jelenom, koji su simboli evroazijskog čoveka, već za kojotom, simbolom američkog čoveka.
Tri dana Bojs živi s kojotom u kavezu, miroljubivo. (Kojot uriniše po razbacanim na podu primercima časopisa za ekonomiju Wall Street Journal.) Uspostavlja ravnotežu s prirodom, s aluzijom na Indijance koji su to savršeno činili u predkolumbvsko doba!
Posle svega, Bojsu je vraćena profesura, ali na Akademiji „Slobodni međunarodni univerzitet“ , njegov lični projekat, na koji su se mogli upisati svi koji to žele. Štaviše, kandidovao se za poslanika u Bundestagu, obećavajući svojim biračima da pojam politike mora biti eliminisan: „Ne želim da umetnost uvlačim u politiku već da od politike načinim umetnost.“
Utopija s kojom i dalje živimo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar