Podeli
Goran Skrobonja
Goran Skrobonja Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Iz življenja naučne fantastike skliznuli smo u žanr post-apokaliptične proze i nešto još bizarnije, a plašim se da nas tek čekaju ne baš prijatna iznenađenja, kaže za Nova.rs pisac Goran Skrobonja.

Za Gorana Skrobonju, pisca horora i fantastike i prevodioca prošla godina bila je veoma plodna – objavio je dve knjige, a jednu preveo. A na samom početku 2021. zateklo ga je neočekivano iznenađenje – osvojio je prvo priznanje za muziku.

Nagrađivani autor knjiga “Tihi gradovi”, “Čovek koji je ubio Teslu”, “Sva Teslina deca”, “Od šapata do vriska” u 2020. objavio je dva dela. Jedno u martu – “Klopku i druge priče”, a pred kraj godine i “Firentinski dublet – Sfumato” koju je napisao sa Ivanom Nešićem.

A nakon prevoda dela pisaca Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda prošle godine preveo je i biografiju Dženis Džoplin “Dženis: Njen život i muzika”.

Goran Skrobonja
Goran Skrobonja Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

I prošle nedelje, uz svog kompanjona, multimedijalnog umetnika Rastka Ćirića, dobio je “Svetsku muzičku nagradu” (Global Music Award) za “Rubber Soul Project Collection”. A taj projekat, začet devedesetih godina kao neobična oda “Bitlsima” za Gorana Skrobonju je, kako ističe za naš sajt, nešto najlepše u čemu je učestvovao:

– Zaista sam počastvovan zbog toga što sam uopšte imao priliku da doprinesem kreativnoj rekonstrukciji davno snimljenih i neobjavljenih pesama “Bitlsa”, a ova nagrada dolazi kao možda zakasnelo ali time ništa manje vredno priznanje. Morate biti zadovoljni kada vam stručni žiri, u konkurenciji stvaralaca muzike sa svih strana sveta, dodeli Zlatnu medalju i izričito kaže da ste “svet učinili boljim”. Radostan sam i ponosan zbog toga.

Nagrada kojom ste ovenčani priznanje je za kreativnost i originalnost projekta. Kada se vratite u 1995. godinu sećate li se kako ste uopšte došli do tako unikatnog koncepta?

– Naravno. Gotovo svaki trenutak povezan sa radom na “Rubber Soul Projectu” urezan mi je u pamćenje – od onog kada mi je Rastko saopštio svoju prvobitnu, nečuveno drsku i očaravajuću ideju, preko pisanja prvih tekstova za “pesme” “Bitlsa” i njihovog snimanja u studiju, pisanja novele “Gumena duša”, koja je takođe nagrađivana i nalazi se u obliku knjige u kompletnom izdanju kolekcije objavljenom pre nekoliko godina, pa evo sve do danas kada govorimo o Globalnoj nagradi za muziku. Rastko je 1993. godine došao do spiska od dvestotinak naslova pesama koje su “Bitlsi” snimili u studiju, ali ih iz nekih razloga nikada nisu objavili. Ona koja mu je posebno zagolicala maštu bila je naslovna pesma sa njihovog albuma “Rubber Soul” iz 1965, i prvobitna zamisao bila mu je da pokrene – u to mračno doba sankcija i hiperinflacije – viđenije umetnike iz Beograda i Srbije, ne nužno samo muzičare, da komponuju i osmisle sopstveno viđenje te pesme, pa da se 14 takvih pesama snimi i objavi na ploči koja bi nosila naziv “Rubber Souls”. Prihvatio sam njegov poziv da napišem tekst za našu verziju te tajanstvene pesme i Rastko je komponovao muziku za nju.

Nažalost, prvobitna ideja nije naišla na očekivani odziv drugih stvaralaca, ali nastavili smo da radimo po istom načelu – odabrali bismo zanimljiv naslov sa tog famoznog spiska, napisao bih tekst u skladu sa svojim viđenjem mesta koje bi ta konkretna pesma imala u opusu “Bitlsa”, a Rastko muziku. Pristupili smo tome kao ostvarenju dečačkog sna – ako već nismo mogli da sviramo sa pravim “Bitlsima”, mogli smo, makar posredno, da – “budemo” “Bitlsi”. Ipak, s obzirom na to da ni Rastko ni ja nismo profesionalni muzičari, od samog početka smo u svemu tome videli umetnički projekt, a neko vreme se govorilo čak i o tome da RSP predstavlja našu zemlju na Venecijanskom bijenalu…

Taj projekat opstaje na različite načine već 26 godina. Hoćete li ga dopunjavati?

– Više puta sam na to pitanje odgovorio odrično, ali me je stvarnost isto tako više puta demantovala. Najskoriji primer je bio pre nekoliko meseci, za vreme protesta u Belorusiji, kada je sa Rastkom preko Fejsbuka u kontakt stupio jedan njegov tamošnji prijatelj sa molbom da RSP – koji u Belorusiji ima svoje poklonike – povodom manifestacije posvećene godišnjici smrti Džona Lenona pošalje snimak svoje verzije neke Lenonove pesme. Rastko mi je to rekao, a ja sam pogrešno razumeo da bi RSP nekako trebalo da pruži podršku ljudima koji se tamo bore za promene našom novom pesmom, pa sam napisao tekst sa nazivom “The Minsk Sunrise”. Onda je Rastko komponovao melodiju koja bi sasvim lako mogla da se uklopi u prvi Lenonov album iz 1970, “Plastic Ono Band”, snimio je u kućnim uslovima i poslao snimak koji je emitovan pred beloruskim poštovaocima našeg projekta, kako smo potom saznali, na njihovo veliko oduševljenje. Dakle, napustili smo spisak od tih dvesta i više snimaka “Bitlsa” i s vremena na vreme, zavisno od prilike, pišemo sasvim nove pesme za “Rubber Soul Project”. I pokušavamo, makar tako, da i dalje činimo svet boljim.

Nedavno je obeležavano pola veka od raspada “Bitlsa” i 40 godina od ubistva Džona Lenona. Kako biste danas okarakterisali značaj i uticaj “Bitlsa”?

– Pre godinu-dve u bioskopima je igrao film “Yesterday” Denija Bojla koji se bavi slikom sveta u kojem “Bitlsa” nije bilo. I to nije jedini pokušaj umetničke obrade takve zamisli – dobro pamtim priču “Snodgrass” pisca Ijana Meklauda sa alternativnoistorijskom postavkom u kojoj je Lenon napustio “Bitlse” na samom početku njihove karijere, otprilike u vreme kada su svirali u Hamburgu, kako bi živeo životom običnog pripadnika radničke klase, posmatrao sa strane ono što rade Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star na muzičkoj sceni, i pitao se “šta bi bilo da je bilo”… Nevolja sa ovakvim delima je u tome što, po mom mišljenju, ne sagledavaju dovoljno široko uticaj “Bitlsa” na savremenu kulturu, samim tim i na savremeni svet.

U tim šezdesetim godinama prošlog veka, za njih se nekako sve poklopilo: bili su u pravo vreme na pravom mestu i čovečanstvu nisu ponudili samo nepresušnu kreativnost četiri osobena nadarena stvaraoca, već čitav svetonazor. Zaista sam ubeđen da bez njihove muzike, ali i načina života, neprekidnog eksperimentisanja sa žanrovima i pristupa popularnoj kulturi, ne bi bilo ni “Rolingstonsa”, ni čitave te lavine muzičara i umetnika koja je krenula da se valja svetom šezdesetih i postala neizostavni deo života generacija i generacija. “Bitlsi” su sasvim sigurno učinili svet boljim.

Što se Lenonovog ubistva tiče, o tome se manje-više sve zna, ali preporučio bih zainteresovanima da pročitaju malo više o tome na jednom krajnje neočekivanom mestu – u biografiji “Selindžer” koju je pre nekoliko godina objavila izdavačka kuća “Admiral Books”. Tamo je čitav jedan segment posvećen uticaju “Lovca u raži” na motive i mentalno stanje Lenonovog ubice (čije ime namerno ne želim da pomenem).

Inače, RSP je imao tu čast da 2005. godine gostuje u Liverpulu, upravo radi obeležavanja 25 godina od njegovog ubistva. Rastko i ja smo za tu priliku komponovali pesmu “This Is Not Here” (po nazivu izložbe na kojoj su se svojevremeno u Londonu upoznali Lenon i Joko Ono). Odsvirali smo naše pesme publici u čuvenom “Kavern klubu”, koja je bila prilično zbunjena zato što je navikla da sluša isključivo obrade “stvarnih” pesama “Bitlsa”… Moja mlađa kćerka Teodora, koja se danas bavi muzikom, tada je imala 13 godina i svirala je saksofon sa Rastkom, prof. Nebojšom Ignjatovićem – Nebetom, Miroslavom Cvetkovićem – Cveletom i Čedom Macurom na bini “Kavern kluba”, i to joj je bio prvi nastup. Nikad ne znate kako događaji u nekom trenutku vremenskog toka mogu da utiču na budućnost: Teodora, eto, danas svira bendžo i bluegrass, polako gradi karijeru pod umetničkim imenom Théa Woods, i Žika Jelić iz “YU grupe” upravo ju je pozvao da gostuje na njegovom novom albumu… Još jedan život koji su – ovako ili onako – “Bitlsi” izmenili, učinili boljim.

Pred kraj prošle godine objavljen je roman, koji ste potpisali zajedno sa Ivanom Nešićem “Firentinski dublet – Sfumato”. Kako ste na jednom mestu objedinili Milana Glišića, Džeka Trboseka, London, Firencu, Mikelanđela, Leonarda, kralja Milana I Obrenovića…?

– To je knjiga koja se “krčkala” bezmalo čitavu deceniju. Ivan mi je saopštio svoju zamisao o Milovanu Glišiću kao prvom svetskom profajleru koji je unapredio kriminalistiku kada je pomogao srpskoj policiji da uđe u trag serijskom ubici Savi Savanoviću, pa ga Milan šalje u London da pomogne “Skotland jardu” u pronalaženju i hvatanju Džeka Trboseka. Znamo koliko je Glišić zaslužan za postojanje srpske horor književnosti (premda bi sâm verovatno bio u čudu kada bi mogao da pročita ove redove), i njegova pripovetka “Posle devedeset godina” sa Savanovićem kao vampirom, na osnovu koje je Đorđe Kadijević režirao čuvenu “Leptiricu”, neizostavno je štivo za sve one kod nas koji cene žanr strave i užasa. Naravno, za mene je Ivanova zamisao bila izuzetno zanimljiva pa sam mu predložio da zajedno napišemo roman o tome.

S obzirom na to da sam već imao iskustva sa radom na sličnim tekstovima (moj roman “Čovek koji je ubio Teslu” objavljen je neposredno pre tog našeg razgovora), bilo mi je jasno da će za pisanje takvog dela biti potrebno mnogo priprema i istraživanja. Sticajem okolnosti, često sam boravio u Londonu, pa sam jednom prilikom kupio naramak knjiga o Trboseku, a kasirka me je pogledala sa izvesnim čuđenjem i upitala: “Gospodine, jeste li vi nekakav trbosekolog (Ripperologist)?” Ta viktorijanska epoha je puna slavnih i ekscentričnih istorijskih ličnosti i one su se jednostavno same nametnule kao akteri događaja koje u toj knjizi Ivan i ja opisujemo.

Goran Skrobonja
Goran Skrobonja Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Ne želim da “spojlujem” odnosno kvarim doživljaj čitaocima, ali reći ću samo da je čitav koncept zasnovan na dubletu, odnosno dvojnosti, počev od toga da imamo dva pisca koji su autori romana, preko dva Trboseka, dve renesansne beležnice (Leonardove i Mikelanđelove), pa sve do toga da će roman imati – dva toma. Drugi tom je već dobrim delom napisan i očekujem da bude objavljen u sledećih nekoliko meseci.

“Firentinski dublet” je za Vasu Pavkovića “knjiga koja se ne ispušta iz ruku”. Da li su takve reči za pisca najveća pohvala?

– Naravno da jesu. I ne samo od Vase – slične pohvale dobili smo i od takvih znalaca kao što su dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović i Ilija Bakić. Reči podstreka su ono što vas motiviše da radite još više i još bolje.

Prošle godine, usred izbijanja pandemije, izašla je vaša knjiga “Klopka i druge priče”. Slučajnost? I da li ste se u mesecima koji su usledili osećali, poput mnogih, kao u klopci?

– “Klopka i druge priče” moja je, hronološki, peta po redu zbirka kratke proze i u njoj se nalazi 12 pripovedaka napisanih u proteklih nekoliko godina. Zaključavanje koje je usledilo posle njenog objavljivanja nije bilo nužno najavljeno tim pričama, premda poneki elementi koji se mogu prepoznati iz pandemijske blokade provejavaju u njima; za mene se situacija nije mnogo promenila, pošto inače radim od kuće i samim tim nisam osetio veliku promenu ili stres zbog neodlaska na posao.

Internet pruža danas velike mogućnosti ljudima koji se bave pisanjem ili prevođenjem kao ja: najvažnije je to da imate dovoljno mira i ne podležete tzv. infodemiji. Stoga se ta klopka za mene pokazala prilično udobnom i plodnom u stvaralačkom smislu.

Šta ste, prevodeći biografiju Dženis Džoplin, otkrili o “njenom životu i muzici”?

Mnogo pojedinosti za koje nisam znao – ne samo o njoj, već i o celoj toj sceni na zapadnoj obali Amerike s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Ova knjiga je neizostavno štivo za sve one koje interesuje to razdoblje u popularnoj muzici. Naročito su pikantne epizode o Dženisinim vezama sa, recimo, Džimom Morisonom ili Leonardom Koenom, ali prepustimo čitaocima da pronađu u toj izvanrednoj biografiji ono što ih najviše zanima.

Tokom vanrednog stanja 2020. poručivali ste da bismo trebali da iz svega što nam se dešava izvučemo jednu pouku – kome u ruke poveravamo vlast nad sopstvenim životom. Jesmo li, posle svega, nešto naučili?

– Voleo bih da mogu da kažem da jesmo, ali nisam siguran. Videćemo u sledećem izbornom cirk… ciklusu.

Ako je horor uvek bio realnost, kao što ste jednom rekli, kako biste opisali sadašnji trenutak?

– Dr Zoran Živković je pre nekoliko godina rekao da mi danas “živimo naučnu fantastiku”. Tome bi moglo da se doda kako smo iz življenja naučne fantastike skliznuli u žanr post-apokaliptične proze i nešto još čudnije i bizarnije. Plašim se da nas tek čekaju ne baš prijatna, dodatna iznenađenja.

Komentari

Vaš komentar