0
U okviru serijala izložbi "Imagine Dignity" večeras će biti otvorena izložba "The Future of Melancholia" (Budućnost melanholije) u dva beogradska prostora: Salonu Muzeja savremene umetnosti i Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića.
Piše: Nikola Marković
U HALLE FÜR KUNST Steiermark u Gracu će 22. marta biti otvoren i treći deo izložbe „Future of Melancholia“ posvećen srpskim umetnicima. Sa kustosom izložbe Sandrom Drošlom, direktorom galerije u Gracu, razgovaramo o tom kako je koncipirao ovu izložbu koja “istražuje ulogu umetnosti u oblikovanju našeg razumevanja budućnosti” ali o tome na koji način melanholija odražava duh našeg vremena, kako globalno tako i regionalno.
Šta je za vas bio početni impuls za razmišljanje o ovoj izložbi i temi „budućnosti melanholije“?
– Živimo u turbulentnim vremenima, zbog čega se sve više ljudi oseća fizički i mentalno iscrpljeno. Trenutno smo suočeni sa talasom populizma, kao i sa pratećim medijskim i političkim polemikama, kako na lokalnom nivou u mnogim regionima, tako i ponovo u globalnom kontekstu. Zbog ove neprestane krize, koju u različitim krajevima sveta doživljavamo na različite načine, ali koja proizlazi iz iznenađujuće sličnih razloga (ekonomija, inflacija, Covid, klimatska kriza, medijski magnati, dezinformacije, rastuća desničarska politika itd.), sve više ljudi traži utočište u privatnoj sferi ili jednostavno u svom unutrašnjem svetu, pokušavajući da pobegne od javnog života i njegovih diskursa kako bi se zaštitili od često previše negativnih prognoza.
Ono što doživljavamo kroz ovo povlačenje u prividno spasonosnu privatnost – tendenciju ka izolaciji i osami – ponekad se može opisati kao novi Bidermajer. Takođe utiče na vrlo lične nivoe emocija i osećanja, vodeći ka sklonosti ka nostalgiji i melanholiji. Melanholiji je svojstvena sklonost ka introvertnosti, dok se osoba koja je pogođena ovim stanjem gubi u sopstvenim mislima, često usmeravajući sumnju ili nezadovoljstvo spoljnim svetom ka sebi. Stoga melanholija ima i svoje mračne strane, koje mogu voditi do pesimističkog stava ili depresije.
Međutim, ova sumnja u svet, u njegove savremene okolnosti, ali i promišljanje lične povezanosti sa spoljašnjim i unutrašnjim svetovima može imati i vrlo produktivne strane, jer je često povezana sa povećanom kreativnošću. Tako melanholija može prerasti u duboko umetnički trenutak. Izolacija podstiče želju za begom i probojem, što ne mora nužno biti ograničeno samo na pojedinca. Kao rezultat toga, melanholija uvek nosi i progresivni momenat, koji omogućava promišljanje budućnosti, ne samo podstičući nadu već i čineći je produktivnom.
U tom smislu, naziv „Budućnost melanholije“ treba shvatiti kao izjavu o realnosti koju osećamo i koja je postala dominantna svuda oko nas, ali koja nas istovremeno poziva da iz promišljenog defanzivnog, pesimističkog stava pređemo u ofanzivniju poziciju. U tom kontekstu, svako mora pronaći svoj put, ali ova izložba predstavlja nekoliko zanimljivih pristupa tom izazovu. Potraga za sopstvenom srećom zahteva hrabrost i veštine, kao i poniznost da se donesu ispravne odluke u vezi sa sopstvenim blagostanjem, okolnostima i našim okruženjem.
Da li vidite zajedničke tačke između neo-nadrealističkih pristupa u Austriji i Srbiji? Da li su i na koji način ove scene u interakciji?
– Pre svega, pitanje je bilo kako predstaviti tako složenu emociju kao što je melanholija – kako je moguće dati melanholiji oblik koji se može predstaviti? Umetnost ima sposobnost da prenese emocije i pokušaje njihove verbalizacije na ozbiljnom nivou u vizuelnu formu ili neku drugu vrstu utelovljenja. Zanimljivo je da je nadrealizam kao umetnički pravac na početku modernizma imao izuzetnu sposobnost da prikaže nestvarno iz snova i melanholično kroz sliku. Ovaj umetnički pokret, koji je nastao u Parizu 1920-ih, razvijao se u različitim delovima Evrope. U Beogradu je postojala i nadrealistička grupa sa protagonistima poput Marka Ristića. Te umetničke scene bile su u stalnom kontaktu, predstavljajući rani oblik umetnički progresivne ujedinjene Evrope, slične intelektualnoj eliti koja nije dozvolila da je granice podele i spreče u razmeni ideja.
Na pragu 20. veka, u Austriji se pojavila scena umetnika i pisaca koji su anticipirali elemente modernizma. Ovo se odvijalo u kontekstu epohe postepenog propadanja, koje je kulminiralo izbijanjem Prvog svetskog rata i dovelo, između ostalog, do raspada Austrijske monarhije i stvaranja novih suverenih republika u Evropi. Konkretno, mislim na Roberta Muzila i njegov vekovni roman Čovek bez osobina, čiji je protagonist Ulrih obuzet sumnjama u svoje okruženje, smenu epoha i potencijalnu ljubavnicu Klarisu, toliko da se u oklevanju, samosažaljenju i pokušaju samopronalaženja povlači u stanje melanholije.
Ulrih predstavlja čoveka na pragu modernosti, zarobljenog u sumnji u sebe, samorefleksiji i agoniji zbog nepoznatog novog i starog poznatog. Srbija i Austrija dele dugu, zajedničku i ponekad složenu istoriju, koja istovremeno simbolizuje napredak i modernost, ali i pad i reakciju. Uprkos sličnostima, obe zemlje imaju različite puteve u svojoj istoriji; obe imaju sklonost ka nostalgiji i refleksiji, pri čemu se njihova veličina često vezuje za prošlost, a pošto ona više nije dostižna, povlačenje se nalazi u melanholiji i nostalgičnim emocijama.
U gradovima kao što su Beograd i Beč, kao i u Gracu, koji se nalazi između ove dve prestonice, melanholični senzibilitet je posebno opipljiv danas. On može biti i preteča zajedničkog mirnog puta u budućnost, ali i signal njegovog suprotnog ishoda. Čini mi se da su ljudi mnogo sličniji nego što se to na prvi pogled čini, čak i iz geografske perspektive, jer je udaljenost između pomenutih gradova mala.
Ove sličnosti su posebno evidentne u umetničkom polju i odjecima nadrealizma, koji su u obe zemlje prisutni ne samo u neo-nadrealizmu od 1950-ih do 1980-ih, već i u ponovnom interesovanju nove generacije talentovanih mladih umetnika u poslednjih nekoliko godina.
Dijalog između tradicije i nečeg novog (što se može smatrati „napretkom“) može biti konfliktan, sudar suprotstavljenih pozicija. Ponekad, međutim, može biti i „konstruktivan“ razgovor između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kakav dijalog dominira u kontekstu izložbene teme i izbora predstavljenih umetnika i njihovih radova?
– Posebno mi je zanimljiva i suštinska ambivalentnost između progresivnog i regresivnog, jer nam ona omogućava da prepoznamo i opišemo sadašnjost u svoj njenoj složenosti. Živimo u izrazito kompleksnim vremenima, i oni koji misle da mogu ponuditi jednostavna rešenja zapravo nude samo još jedan pravac populizma. To se mora izbeći, te je ključno da razmišljamo kroz ambivalentnosti, a ne kroz ustaljene dualizme ili predrasude – da tražimo različite puteve, ostanemo otvoreni kako bismo mogli razlikovati ispravno od pogrešnog, te ne samo prepoznati, već i artikulisati regresivne i progresivne ideje.
Kako je nastao izbor srpskih umetnika za ovu izložbu? Kakvo je bilo vaše prethodno iskustvo sa srpskim umetnicima vezanim za ovu temu, kao i sa nadrealističkom umetničkom scenom uopšte?
– Priprema izložbe započela je pre otprilike dve godine. Od tada sam tri puta putovao u Beograd i Novi Sad kako bih se upoznao sa što većim brojem dela zanimljivih savremenih umetnika, kao i njihovih modernih i socijalističkih prethodnika. Još jedan važan polazni oslonac bila je izložba o nadrealizmu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koja je zajedno sa bogatom kolekcijom muzeja predstavljala značajan fokus mog istraživanja. U tom kontekstu, posetio sam brojne ateljee, galerije i izložbe, i vodio razgovore sa umetnicima, kustosima i teoretičarima. Takođe, prilikom poseta drugim gradovima i na međunarodnim sajmovima umetnosti, tragao sam za umetnicima iz Srbije.
Polazna tačka za izložbu u Gracu, koja prikazuje isključivo srpske umetnike iz tri generacije koji se bave nadrealizmom, postnadrealizmom i njihovim savremenim uticajima, bila je nadrealistička grupa koju je predvodio Marko Ristić, koji je razmenjivao ideje sa Stefanom Živadinovićem (Vane Bor), Radojicom Živanovićem-Noeom, Aleksandrom Vučom i Dušanom Matićem. Od pedesetih do osamdesetih godina XX veka, različiti umetnici su se ponovo oslanjali na pristupe nadrealizmu i uključivali ih u sopstvenu umetničku produkciju: na primer, različiti umetnički izrazi Ilije Bašičevića, Ljiljane Blaževske, Bogoljuba Jovanovića, Radomira Reljića, Leonida Šejke ili tapiserije Milice Zorić.
Na polju savremene umetnosti, pronašao sam zanimljive reference na istraživanje nadrealnog u radovima Lidije Delić, Biljane Đurđević, Marije Šević i Nine Zeljković, između ostalih. Vidim bogatu tradiciju bavljenja pitanjima nadrealnog i melanhonije, koja se održava decenijama, naročito u polju slikarstva, ali donekle i skulpture. Posebno mi je upečatljiv značaj zanatske tehnike i inovativnih ideja koje umetnici koriste da bi došli do sofisticiranih i originalnih umetničkih rešenja.
Ovo je još značajnije ako se uzme u obzir da trenutni međunarodni uslovi za umetničku produkciju u Beogradu nisu naročito povoljni, pa se zato neki značajni srpski umetnici nalaze u inostranstvu. S druge strane, Beograd je staro kulturno raskršće, sa bogatom tradicijom i snažnom umetničkom scenom, gde umetnost i dalje zauzima značajno mesto. Upravo ta povezanost i razmena unutar umetničke zajednice podstiču individualne i uzbudljive umetničke produkcije.
Bonus video: Muzej
