0
Petnaest godina nakon svog poslednjeg kreativnog snošaja u "multiverzumu" Marvela (Spiderman I-III), Sam Raimi se vraća nastavkom novih avantura Doctora Strangea, jednog od "knjiškijih" superheroja pomenute grupacije. I, možda po prvi put, pokajao sam se što nisam otišao na 3D projekciju, jer mi se čini da je ovo film koji svojom "rolerkoster" egzekucijom apsolutno zavređuje dodatnu investiciju. Čak i u ovim, vazda teškim, vremenima.
U suštini, Raimi parafrazira priču trećeg nastavka svog Evil Dead serijala, Army of Darkness (iz 1992), u kome Ash biva prebačen u srednji vek gde mora da se bori protiv armije mrtvih, zle veštice ne bi li pronašao magični „Necromonicon“ koji jedini može da ga vrati u njegovo vreme (pišem po sećanju, pa ne zamerite neravnine).
U ovoj, Marvelovoj, „verziji“ Doctor Strange, zajedno sa (indikativno nazvanom) Americom Chavez, koja može da putuje kroz različite univerzume, mora da pronađe „Knjigu Vishanti“ koja ima moć da nadjača poludelu Wandu Maximoff, namerenu da Chavezovoj otme dar putovanja kroz univerzume kako bi otišla u onaj u kome su njeni sinovi živi, i ponovo bila sa njima.
Tri stvari definišu ovo, po mnogo čemu neočekivano dobro izdanje Doktora Strejndža, a to su apsolutno fantastična (da se ponovim) „rolerkoster“ akcija koja neprekidno lomi prostor(e) superoktanskim efektima kreirajući impresivna vizuelna „ludila“. Druga stvar je Raimijev lični potpis u vidu provučenih horor motiva. Nakon inicijalne superherojske postavke, Wanda u drugom delu filma dominira kao miks Kingove/De Palmine Carrie i veštice kakva nas je spopala u, recimo, Drag Me To Hell, i nije toliko tipično, stripovsko zlo, koliko kompleksna posledica preživele tragedije. Međutim, pravo uživanje stiže kroz Raimijevu neočekivanu transformaciju Strangea u zombi-superheroja koja usahlom i monotonom superherojskom miljeu, paradoksalno, daje frišak izgled. Treću stvar sam, izgleda, zaboravio.
Doctor Strange ostaje malo duže nego što bi trebalo u „Multiverzumu Ludila“ i film bi sa pola sata manje (a naročito smo mogli bez neubedljive Strangeove ljubavne priče) funkcionisao daleko, erhm, stabilnije. To ga, nažalost, ne bi poštedelo utiska da je Strange u sopstvenoj avanturi u najboljem slučaju podelio glavne uloge sa Wandom (sjajna Elizabeth Olsen) i nekako ostao u drugom planu pred njenom snažnom arhetipskom dramom i ljudsko-superherojskom borbom koja se odvija i u njoj samoj.
Ali, Raimi je pokazao, možda i ubedljivije nego u svojoj vladavini Spidermenom, da je dobar i adekvatan reditelj za Marvela, koji gledaocu ume da ponudi ono zbog čega je došao (na načine neviđene), ali i da ga obraduje kvalitetnim palpom koji pogoduje ovoj vrsti fantazije više nego pseudo-filozofiranja kojima je Marvel prečesto i neuspelo sklon.
OCENA: 7/ 10
Bonus video: Premijera Spilbergove verzije West Side Story
