Raša Bukvić za Nova.rs: Suza jednog deteta je suza svih nas, a "Čuvari formule" nose emociju koja će stići do Holivuda

Priča o trenutku kad u jeku hladnoratovske krize, grupa naučnika u Institutu Vinča sprovodi tajni projekat koji predvodi profesor Dragoslav Popović i nenadano biva izložena smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na lečenje u Kliniku Kiri u Parizu, koju je u novom filmu "Čuvari formule" doneo Dragan Bjelogrlić "kupila" je na svetskoj premijeri u Lokarnu kritičare, publiku i čelnike festivala. A posle uspeha u Švajcarskoj, čitava ekipa ovog internacionalnog ostvarenja, u produkciji CobraFilm i United Media, imala je sinoć regionalnu premijeru na 29. Sarajevo film festivalu, pobudivši ogromno interesovanje na najvećoj filmskoj smotri na ovom tlu i ovacije na crvenom tepihu. "Čuvari formule"su pre nekoliko danas ostvarili do skora nezapamćen uspeh za domaću kinematografiju, osvojivši dve nagrade na Filmskom festivalu u Lokarnu, a Radivoje Raša Bukvić koja igra glavnu ulogu, Dragoslava Popovića, s kojim smo se sreli u Sarajevu, to tumači u razgovoru za Nova.rs ovako:- Razlozi svemu tome su u našoj neambicioznosti da se obratimo široj publici. Naš film obično voli da se obrati našem narodu, što je razumljivo. To je primarna potreba, jer razmišljamo na srpskom jeziku i obraćamo se publici koja to razume, tretirajući teme koje su domaće. Međutim, tu i tamo se dogodi neka priča koja zainteresuje ceo svet i ima univerzalni karakter. Iz nekog razloga mi se ne hvatamo tih tema, jer su kompleksne, rizične, skupe… Ne zna se da li će film biti otkupljen u inostranstvu a Dragan je imao smelosti da uzme univerzalnu priču i izgura sve, od razvoja scenarija, pronalaženja novca, formiranja tima. Rezultat je da konačno budemo prepoznati van našeg prostora i zbog toga mi je naročito drago. Igram još glavnu ulogu, ali bilo bi mi drago da igram i manju. Živeo sam deset godina u Francuskoj i baš sam patio za tim što naš film ne izaziva emocije van naše regije.

Ako je švajcarsko tržište, koje je specifično, prihvatilo film, onda bi to moglo da znači da će imati prođu svuda?

- Da, hermetično je… Ako smo uspeli u Lokarnu da izazovemo emociju, čini mi se da ćemo uspeti i u drugim delovima Evrope, pa i sveta. Nadam se da će put ovog filma ići i dalje. Jer, tretira film događaj koji se tiče celog sveta.

Film tretira jednu tešku temu. Koliko smo mi kao narod skloni da gledamo turobne priče na velikom platnu?

- Narod ne voli težinu, ali umetnici se moraju osvrtati na ožiljke. A ovo je ožiljak koji se prećutkivao zato što u to vreme nije bilo prostora u medijima da se o tome priča. Sve je bilo pod velom tajne, ali taj ožiljak je ostao opet upamćen ne samo kod nas, već i Francuskoj. A Goran Milašinović je napipao te događaje, i kao doktor, u svojoj knjizi s medicinske strane osvrnuo se na drame koje su ti ljudi prolazili. Bitno je da se bavimo našim ožiljcima i da u svakoj drami pronađemo neku lepotu. Jer, da crne nema, bela ne bi ni vredela.

Spremajući se za ulogu profesora Dragoslava Popovića, koji je u Vinči sprovodio tajni projekat, i krivac je za akcident te 1958, imali ste pomoć njegovog potomka, sina Radana…

- To mi je mnogo pomoglo. Dragoslav Popović ostao je upamćen kao erudita, poliglota, koji je voleo nauku i trudio se da svojim naučnim dostignućima doprinese svemu. Ali, dešavaju se greške i na fudbalskim terenima, i u operacionim salama, a ovaj put se desilo da je napravio grešku u nuklearnom institutu koja je mogla da bude kobna. I samim tim je u filmu morao biti tretiran kao neko ko je krivac za sve. Ali, pritisci koji su vršeni na njega, i doveli su do toga da se načini greška. Ne možemo kriviti samo jednog čoveka.

Koliko ste razmišljali o tome kako li je bilo tom čoveku, kako je živeo s tom krivicom?

- To je bila glavna nit koju sam želeo da napipam. Taj osećaj krivice, što ste dobro primetili, jeste emocija koja goni lika kojeg tumačim. I bez te krivice ovaj čovek bi bio zatista loš čovek. Da nema te savesti u njemu, te tihe, patne, trpne krivice ne bi bilo uloge. Trudio sam se da dočaram, bez prevelikih sredstava, na unutrašnjem nivou kroz šta je taj čovek prošao. Nisam od Radana uspeo da saznam kako je njegov otac prolazio kroz to, jer mislim da ni Dragoslav to sinu nije govorio. To je bila lična stvar, o kojoj se uglavnom ćuti.

Ova uloga donela vam je, ne samo psihičke, već i fizičke izazove…

- Da, morao sam mnogo da smršam. Ali, to je najizazovnije. Volim takve iskorake. Da pokušam da se izmestim od sebe. Naš glumački zadatak jeste da se izmestimo, napravimo iskorak, uradimo nešto s našom unutrašnjošću i spoljašnjoću. Retko se dobijaju u našem poslu ovakve prilike, kakvu sam ja dobio u "Čuvarima formule". Nas četvoro u filmu morali smo drastično da smršamo. Izgubili smo zajedno više od 40 kilograma. Mi smo snimali tokom leta, i bio sam na autofagiji, iscrpljivao sam sebe. Želeo sam da se približim tom osećaju koji je imao moj lik. Iscrpljivao sam se izgladnjivanjem. Imao sam dane kad sam jeo šest sati dnevno, onda sam smanjio na četiri, da bi na kraju uspeo da izdržim 37 sati bez jela. Imao sam zaista osećaj slabosti. Ona me je sprečavala da budem Raša, bio sam slab, iznuren, ali to je bilo neophodno da ne glumim, već budem svoj lik. Nadam se da ćemo izazvati bar emociju koja je neophodna kako bi publika mogla da shvati kroz šta su prošli ti ljudi.

Tegobni trenuci ovaploćeni u filmu jesu nešto što, kad pogledamo istorijat Holivuda, prolazi, naročito na najpriznatijim svetskim festivalima, na ceremonijama, poput Oskara, Zlatnog globusa… "Puca li" onda film i na Holivud, koji voli ovakve teme?

- Siguran sam da ova priča ima dovoljan kalibar da prebaci Atlantik. Ali, opet da li će priča biti prihvaćena kad gledamo stradanje jednog naroda u srcu Evrope u ovo doba, koja se odnosi na sličnu temu - na temu Gvozdene zavese - zaista je upitno. Ali, voleo bih da naša priča dođe na obe strane Gvozdene zavese, jer napipali smo temu koja je aktuelna i razgovara i sa Istokom i sa Zapadom. I može da izazove emociju takvu da se napravi saosećanje na Zapadu prema ljudima koji su na Istoku i obrnuto. To jeste cilj umetnosti, da pravi mostove. Nadam se da će ova priča uspeti da napravi most u ovo vreme kad se mostovi ruše.

Svet je maltene na ivici ponora, imamo ratove, opet se priča o atomskim bombama. Čini se da ništa nismo uznapredovali, naučili. Zašto?

- Ima ono pravilo: "Ko se ne seća istorije, njemu se istorija ponavlja". Nažalost. Od 1945. naovamo povezalo se četiri generacije koje su živele u blagostanju, kojima nije nestajala struja, živeli su bez nestašica u prodavnicima. Doduše, ne toliko kod nas. Čini mi se da današnji svet nije svestan, zaslepljen je neznanjem da rat kad krene jako se teško zaustavlja. Imam osećaj da se ni ne pribojavaju posledica koje tako neka kataklizma može da iznese. Imaju osećaj da to može lako da se završi. Ali, mislim da je kraj svemu tome neizvestan. Pa, zar nisu svi pričali da će se rat u Ukrajini završiti za nekoliko meseci. A evo, svedoci smo da ulazimo u drugu godinu. A kad će to završi, ne znamo. Dok mi sad razgovaramo, tamo neka deca ostaju bez roditelja, majke bez sinova, njihovi ožiljci su duboki, zauvek su, a mi svi o tome malo pričamo. Jedan ljudski život je vredan kao i celo čovečanstvo. Suza jednog deteta je suza svih nas. Nadam se da će bar ovaj intervju da malo osvetli tu temu.

https://www.youtube.com/watch?v=xwvYpEgzB7g&t=39s

Možda će i posle "Čuvara formule" neko staviti prst na čelo?

- To i jeste najveća namena ovog filma. Dragan, kad je pisao scenario, nije imao osećaj da ćemo doći u ovu situaciju. Ali, tema pada na plodno tle, pa se nadam da će te biljke, koje će ovo seme da izrodi, da nas speče u nameri da mrzimo. I da nas osvesti da snaga ljubavi može da nas sačuva strahota.

Bonus video: Ekipa filma "Čuvari formule" u Sarajevu