Ranko Pivljanin: Dara iz Jasenovca, film ili propaganda?

Sinoć su gledaoci, i to najširi auditorijum - onaj televizijski,  bili u prilici da vide film i da sami donesu zaključke bez prejudiciranja, što je rađeno već duže vreme. Naročito posle negativne kritike u američkom Varajetiju gde je film označen kao jeftina nacionalistička propaganda protiv Hrvata i katolicizma  i nakon njegovog ispadanja iz konkurencije za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.Kada se osvrnemo na vox populi koji su u obliku komentara na Fejsbuk stranici našeg portala ostavili oni koji su gledali film dobijamo najrazličitiju paletu utisaka: film je odličan ili čist promašaj; brutalan i upečatljiv ili mnogo blag u odnosu na ono što se u logoru stvarno događalo; nije za Oskara ili je za deset Oskara; potresan ili negledljiv... Mnogi nisu imali snage da gledaju do kraja, neki su odustajali na početku, ali najviše je onih kojima je posle gledanja filma ostala knedla u grlu. Međutim, samo jedna stvar je bila zajednička za sve koji su film gledali: niko nije bio ravnodušan. Objektivno, nije ni mogao biti.Ne zato što su se scenaristkinja (Nataša Drakulić), reditelj ( Predrag Antonijević) i glumačka ekipa upustili u avanturu da na filmsko platno prenesu neshvatljivo zlo ( a nekome ga je previše, nekome premalo), već zato što se to zlo nama događalo. I tu onda više nema objektivne distance - ni kod autora, ni kod gledalaca - niti je moralno nešto tako tražiti spram činjenice da vas je negde neko ubijao na najbrutalniji mogući način, bez vaše krivice i sopstvene griže savesti. U tom smislu insistiranje na političkoj i bilo kojoj drugoj korektnosti – osim one spram istine o tome šta se dogodilo  - bilo bi neumesno ili ekvivalent traženju altruističke strane u ličnosti ustaškog zločinca Ante Vrbana kojem je zabiti nož u ljudsko grlo isto što i viljuškom nabosti krompir i koji se raspituje šta ima za večeru, znajući da će posle nje baciti ciklon B među nevinu decu.

Pitanje je samo bilo da li u to ulaziti ili ne ulaziti – u kontekstu tri stvari: novog kopanja po sopstvenim (nezaceljenim) ranama, odnosa sa Hrvatima i rizika od novog buđenja mržnje.  Međutim, kada se u to zakoračilo onda je bilo logično da  „objektivizacija“  ustupi mesto najsubjektivnijim osećajima potaknutim vulkanskim emocijama koje film nosi i to kod svih zainteresovanih strana.Za one kojima su preci ostavili kosti po jasenovačkim stratištima i koji su o tim strahotama slušali čitav život je neupitno da je ovakav film bio potreban. Za one koji smatraju da prošlost, ma kakva ona bila, definitivno treba ostaviti iza sebe film je nepotrebna diverzija. Kod jednih je potakao i bes i mržnju. U Hrvatskoj, koja je u trenutku kolaboracije sa fašistima porodila užasni ustaški režim, film će, ako već nije, biti doživljen kao provokacija i antihrvatska propaganda.On, svakako, nije optužnica protiv hrvatskog naroda jer se u prvim scenama filma pravi jasna distinkcija između običnog sveta i ustaškog režima: Srpkinja iz kolone koja ide ka logoru krišom ostavlja svoju bebu na njivi odakle je uzima i spašava Hrvatica koja se zatekla u polju. I taj trenutak razmene pogleda dvaju žena koje su se u sekundi razumele, divan je omaž majkama koje sigurno ne rađaju decu da im ona budu ni dželati ni žrtve.U krajnjoj liniji, nije reditelj hiperbolisao zločine  niti oslikavao zločince gorim nego što su bili. Može se i reći da imaginacija filma kaska za brutalnom stvarnošću tog strašnog logora – opravdano, jer to zaista niko ne bi mogao gledati. Međutim, nije ni kalkulisao u tom smislu na štetu osnovne ideje, a to je da konačno i filmski saopšti da se taj užas dogodio. I Antonijević je to uradio prilično ubedljivo.Kroz krvavi pir Ante Vrbana od čijeg se lika fantastični glumac Igor Đorđević verovatno još uvek oslobađa.Kroz zločinačku nonšalanciju Maksa Luburića koju je upečatljivo dočarao Marko Janketić.Kroz strašnu sudbinu čoveka pred čije noge sa kamiona kojim dovoze mrtve na sahranjivanje,  padaju tela njegove supruge i sina, a on u svakoj sledećoj turi sa zebnjom gleda u leševe sa strahom da li će među njima ugledati svoje preostalo dvoje dece.Upravo to dvoje dece su glavni junaci filma čiju ljudsku dimenziju čuva epska borba desetogodišnje devojčice da sačuva dvogodišnjeg brata. To je ta Dara iz Jasenovca.Iako mnogi film vide kao državni projekat ( on to sa stanovišta novca uloženog od strane države i jeste), on sigurno ne bi nastao da nije bilo unutrašnjeg poriva njegovih autora da to naprave i koji su osećali neku vrstu duga spram te strašne teme kakva je stradanje Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu. Koliko to zna da zaokupi i optereti ( na kraju, gotovo i da uništi)  najbolje svedoči glumac Tihomir Stanić koji je više od decenije na sve moguće načine  i uz strašna odricanja pokušavao  da snimi film o Jasenovcu, ali mu se nikako nije dalo. I kada je Antonijević krenuo sa snimanjem, Stanić je svim srcem navijao da uspe.

„Kad je Gaga snimio film osetio sam da je i meni skinuo veliki teret sa leđa. Sad sam i ja miran!“, rekao nam je nedavno.Nije to pošlo za rukom ni Lordanu Zafranoviću kod koga se decenijama krčkao, kažu, izvanredan scenario pokojnog Arsena Diklića „Deca Kozare“. Ko zna, možda bi Zafranović snimio bolji film, možda bi mu kao Hrvatu bilo lakše ili, pak, teže... Sve je to jedno veliko možda, ali ono što sa velikom sigurnošću možemo da utvrdimo jeste da bi, najverovatnije,  za svoje bio izdajnik a za nas nedovoljno dobar.Gaga Antonijević je snimio nulti film o Jasenovcu i trasirao put onima koji bi posle njega da se okušaju na tom skliskom terenu.A zapravo, najbolje bi bilo da taj film nikada nije ni morao da se snima. Ne zato što ga nije trebalo snimiti, nego zato što nije trebalo biti Jasenovca.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram