Marko Janketić: Kako sam ušao u lik psihopate iz Jasenovca

"Dara iz Jasenovca" Predraga Gage Antonijevića po scenariju Nataše Drakulić prikazuje se trenutno u američkim bioskopima, a premijera u Srbiji planirana je za april. Film je i pre nego što je prikazan podigao buru, stigli su i negativni i pozitivni napisi u medijima o njemu, a opštoj buci horski su sa svih strana doprineli mnogi koji ovo ostvarenje nisu ni pogledali.https://www.youtube.com/watch?v=Btv0D1fMwRc&ab_channel=NOVASMarko Janketić imao je u filmu izuzetno složen glumački zadatak: da predstavi Vjekoslava Maksa Luburića, ustaškog oficira i zapovednika sistema koncentracionih logora u NDH, među kojima je i Jasenovac. Janketića zatičemo na snimanju dve serije sa sasvim drugačijom tematikom ("Ubice mog oca" i sitkom "Tri muškarca i tetka"), ali ljubazno izdvaja malo vremena da porazgovaramo o "Dari iz Jasenovca" i, pre svega, njegovoj ulozi u tom filmu.Kako je došlo do toga da baš vi igrate Maksa Luburića?- Svojevremeno je Tika Stanić imao ideju da to radi i onda mi je rekao: "Pa, ti ličiš na Maksa Luburića". Na Maksa Luburića, koji je zlikovac gigantskih razmera. Nije mi se dopalo to što ličim na takvog čoveka. Nisam na to obraćao pažnju, ali likom pomalo podsećam na tog monstruma. On je, doduše, bio malo dežmekast, niži od mene... I rekao mi je: "Kad jednom budem pravio film o Jasenovcu, ti ćeš tu da igraš". U međuvremenu je Gaga Antonijević sa Natašom Drakulić došao do toga da snima film i onda su me zvali.

Kako ste se pripremali za ulogu?Ja sam se tom osobom - teško mi je da kažem "tim čovekom" - bavio čitajući gomilu biografija, a i sam sam čačkao iz različitih izvora, ne samo opštih, nego iz raznih uglova, i hrvatskih, i nekih naših, i nemačkih... Razne informacije sam tražio i dolazio do toga ko je bio i šta je bio. Neki su mu i naklonjeni, nažalost, ali neki nisu. Uglavnom su mi izvori bile arhive i biografije napisane o njemu.Kakav je, na kraju, iz vaše vizure bio Luburić?Kakav je bio? Odgledajte film, pa ćete videti kakav je iz moje vizure. Zločinac, ratni zločinac, monstrum. Kakav može da bude? Niste valjda očekivali da ću reći da je bio divan i drag čovek? Psihopata, po svim osobinama, po tome kako se probijao kroz život, kako je funkcionisao, napredovao, šta je radio, sve to svedoči o tome da je to bio psihopata. Sadista i psihopata. Psihopate su obično inteligentne, manipulativne, šarmantne osobe, ljudi koji umeju da zavedu. Takav je bio i on, a bio je izuzetno surov. Zlo, eto.Poredili ste ga negde i sa likom Tonija Soprana...Govorio sam u tom kontekstu da je Toni Soprano sociopata, a ovaj je psihopata. Zanimljiv je i taj aspekt svih tih koji su pobegli "pacovskim kanalima", nije samo Maks Luburić pobegao tako. Mnogi nacisti, monstrumi, razni ustaški zločinci su pobegli, imali svoje porodice posle, živeli normalnim životima. I onda moraš da pokušaš da shvatiš ko su ti ljudi koji imaju žene, decu i vrlo se, da kažemo, zaštitnički odnose prema svojoj porodici, vrlo su brižni, umeju da, kao, vole. Ali psihopate ne mogu da vole. Nemaju empatiju. I žive tako neke živote kao najnormalniji ljudi. Tako i Maks Luburić. Mislim da se triput ženio. Jednom Mađaricom, kad je bio u mađarskom logoru, pa tamo gde je "učio zanat" u Nemačkoj, u predratnim logorima za Hitlerove političke neistomišljenike, pa u Italiji, gde je bio sa Pavelićem. Imate fotografije Maksa Luburića sa njegovim ćerkama, sa ženom... Iz tog ugla mi je bilo neverovatno ko su ti ljudi i da li su njihova deca znala da su njihovi očevi i majke bili monstrumi. To mi je bilo zapanjujuće. Kao, brižni porodični ljudi, a ovamo su radili ta zlodela.

Statisti na setu su se, negde ste rekli, zapanjili kad ste ga igrali...- Nisu se zapanjili time kako sam ga ja igrao, nego svim tim. Oni nisu čitali scenario, oni dođu, kažu im šta treba da rade. Te neke scene koje smo snimali nisu prijatne za gledanje ni kada ih glumci igraju, a možete da se pretpostavite šta je to bilo u stvarnosti, šta su ti ljudi doživljavali, koliki je bio horor u tom logoru. Lanac tih ustaških logora je bio specifičan - Jastrebarsko, Star Gradiška, Jasenovac - po tom perverznom sadizmu. Gledao sam i neke dokumentarce iz sedamdesetih, čitao svedočanstva ljudi koji su preživeli, neki su pokušavali da pobegnu preko Save, pa ih je mnogo izginulo. Svedočanstva tih malobrojnih preživelih su takva da normalan čovek ne može to da zamisli.Kako ste se vi osećali dok ste ga igrali?Kao da sam na glumačkom zadatku. Trudio sam se, to je taj naš glumački mazohizam, koji je strašan. Negde sam pročitao da kažu "Janketić priča gluposti, posle ovakve uloge moraš da odeš u manastir da se očistiš od zla". Ljudi ne shvataju šta je gluma, pa onda tako malo paušalno pričaju takve gluposti. Glumac je profesija, u ovom slučaju slična advokatu koji mora da zastupa i brani ubicu, silovatelja, pedofila... Tako i u glumi, kada interpretiraš neku ulogu, kada se njom baviš, nekad igraš i ljude koji su loši, ali ti moraš da ih "braniš", jer jedino tako možeš da ih odigraš verodostojno, da to bude što bliže istini. Ako smo mi glumci zli zbog toga, onda neka nas kamenuju, pošto vidim da bi nas kamenovali zbog koječega, jer su glumci ovde obično krivci za svašta. I postali smo "najgori ološ" u ovom društvu. Mi smo izgleda koren svih zala.Počelo je prikazivanje u bioskopima u Americi. Pratite li reakcije?Ne, ne bavim se time uopšte. Nemam vremena da se bavim bilo kojom dnevno-političkom varijantom koja je vezana za ovaj film, niti me zanima. Prepucavanjima nacionalista i ostalih primitivaca i ljudi koji ne doživljavaju ovaj film, i ovu temu, na ispravan i plemenit način - kako ga, po mom mišljenju, treba doživeti - time se ne bavim. Ne želim da se kontaminiram tim otrovom. Ja sebi želim da budem srećan, a ne da budem tužan. Ne zanima me to uopšte.Film je tu, rekli ste negde, da otvori neke stvari da se o njima priča...Mi smo, nažalost, toliko primitivni. Govorim o ex-yu prostoru, ne izuziman tu nikoga, jer možemo mi da pravimo administrativne granice, možemo da se delimo koliko hoćemo, ali na žalost svih nacoša, šovinista, raznih ljudi koji pogrešno doživljavaju to šta znači ljubav prema domovini i tradiciji, ovaj prostor je i dalje jedan duhovni, kultuni prostor i to će uvek tako biti, jer mi delimo jezik, delimo mentalitet, mnogo sličnosti. Ima ona stara floskula da su to "kompleksi malih razlika", ali jeste tako. Neverovatno mi je da neko doživljava srpsku žrtvu ili muslimansku žrtvu manjom nego hrvatskom. I obrnuto, hrvatsku žrtvu manjom nego druge. Ja sam čovek, bavim se pojedincem, za mene je svaka nevina žrtva jednaka. A ovde pokušavaju da nas amputiraju jedne od drugih, a ne ide im. Zato se sa tim žarom i bore da to urade. Da stalno prave neke razlike između svih nas. To je meni potpuno apsurdno. I mislim da su ovo teme o kojima treba da se priča. Ne samo o Jasenovcu, nego o svim mogućim razaranjima kojih je bilo, a imamo, nažalost, bogatu istoriju tih razaranja, ubijanja i klanja. Na kraju ispada da smo se najviše među sobom klali. To su neke stvari o kojima treba da se priča, ne zato da bismo nabijali jedni drugima na nos ko je koga više ubijao, nego upravo da bismo razumeli žrtve i da bismo pokušali da nađemo neku našu katarzu, neku našu lustraciju. Da dođemo do nje i da poverujemo u to da, a mislim da je to istina, ima mnogo više dobrih ljudi, plemenitih ljudi, nego onih zlih. Oni zli su samo mnogo glasni, uplašeni su, mali su, i mrze. Moraš da odeš u njihovo blato. Pristojni ljudi ne žele da se spuštaju u septičku jamu. Ja ne želim. I onda kažu, evo ćute glumci, ćute umetnici. Ćutimo, da. Nije nam lako. Pokušavamo da progovorimo kroz neki sadržaj, kroz pozorište, kroz film, kroz seriju. A treba da se upustiš u to da gostuješ u nekim emisijama sa njima, da se buniš protiv njih i da se kompromituješ, a to su ljudi sa kojima ne može da se razgovara.