„Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića, „Fama o biciklistima” Svetislava Basare, „Vašarski mađioničar” Jelene Lengold, bar jedna od tri knjige Davida Albaharija, „Oproštajni dar“ Vladimira Tasića i poezija Milene Marković trebalo bi da se nađu u obaveznoj školskoj lektiri, ishod je izbora šestoro književnih kritičara koje smo pitali da predlože dela savremenih autora koja bi, prema njihovoj oceni, trebalo da se izučavaju u školama.

Po pet predloga dela savremenih autora dali su Mihajlo Pantić, Marija Nenezić, Vladislava Gordić Petković, Branko Kukić i Gojko Božović, a Aleksandar Jerkov priložio je autorski tekst na tu temu.

„Sudbina i komentari”

Da „Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića treba da se nađu u lektiri, saglasni su Pantić i Božović, kao i Kukić, koji je ovu knjigu uvrstio u svoj širi izbor.
„Dovoljno je reći da je to jedan od najboljih srpskih romana iz poslednjih decenija. Kompleksno, ali ujedno i vrlo pitko štivo, koje kombinuje romansu, dalju i bližu istoriju, odnosno likove iz različitih vremena kojima ista ta istorija radi šta ona, a ne šta oni hoće“, kaže Pantić.
ožović na to dodaje da je Petkovićev roman „odličan primer istorijske metafikcije raskošnog stila“, a sudbina dvojice junaka, ruskog oficira u Trstu s početka 19. veka i srpskog istoričara u Budimpešti u vreme revolucije 1956. godine, „pokazuje da u interpretacije istorije uvek moramo više sumnjati nego što o istoriji odista možemo znati“. I Marija Nenezić predložila je Petkovića za lektiru („danas već moderni klasik“), ali njegovu knjigu „Senke na zidu“.

„Fama o biciklistima”

Basarinu „Fama o biciklistima“, ako se nekim slučajem izučava na časovima književnosti kao jedan od naslova po izboru, valjalo bi uvrstiti na listu obavezne lektire, saglasni su Marija Nenezić i Branko Kukić. Marija Nenezić u njoj vidi „autentičnu književnu igru koja na originalan način preispituje ideju Autoriteta“, a Kukić „prelomnu knjigu u našoj književnosti osamdesetih godina prošlog veka“ i da je sa njom „započelo novo doba u odnosu preme temama i načinu njihovog opisivanja“, te da toj generaciji pripadaju i David Albahari i Radoslav Petković. „Upoznati se sa ovom knjigom znači razumeti činjenicu da su mogućnosti književnosti i umetnosti neiscrpne i da potvrđuju ubeđenje da je umetnost najveća stvaralačka nada za čovečanstvo“, navodi on.

Tri Albaharijeve knjige

Da učenici treba da čitaju knjige Davida Albaharija saglasni su i Pantić, i Marija Nenezić, i Božović. S tim što je svako od njih predložio drugu knjigu. Pantić je odabrao „Mamac“ jer je to „sjajan kratki roman koji vrlo uspelim, nelinearnim, postrealističkim načinom pripovedanja tematizuje svu turbulentnost novije istorije ovih prostora“, Nenezićeva za „Pijavice“ kao za „roman o burnim vremenima devedesetih godina 20. veka, moderan zapis o egzistenciji ’pod pritiskom’ svakodnevice, strukturno izazovan i inovativan“, a Božović za „Gec i Majer“ ili „moćnu sliku istorije koja se ne smiruje“.

„Vašarski mađioničar”

Božović i Pantić saglasni su i oko zbirke priča „Vašarski mađioničar“ Jelene Lengold. Božović nalazi u njoj „izrazito moderno razumevanje književnosti“ i priču o „privatnim prostorima ljudskog života“, a Pantić da „‘Vašarski mađioničar‘ može biti blizak ljudima svih uzrasta i nivoa obrazovanja jer se u njemu pripoveda o čovekovom univerzalnom svojstvu, sklonosti ka neprestanom preispitivanju“.

„Oproštajni dar”

„Najkraći roman Vladimira Tasića otkriva neobično obrazovanog pisca i vrhunskog stilistu“, navodi Božović i ocenjuje da on „nastavlja i razvija kišovsku tradiciju književnosti“, a ova knjiga je i jedna od onih koje izdvaja Aleksandar Jerkov.

Poezija Milene Marković

Marija Nenezić u poeziji Milene Marković vidi „autentično moderan glas“ i da pesnikinja „ispoljava, mimo bilo kakve književne mode, ili poželjnih poetičkih matrica, individualni gest ’pobune‘“, a Jerkov navodi da bi trebalo razmisliti o tome da se u lektiri nađu i neke njene pesme, kao i pesme još nekih savremenih pesnikinja i pesnika (Ana Ristović, Karanović, Danilov, Radojčić, Jelenković).

Drugi predloženi naslovi

Pantić je predložio i „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića i „Arzamas“ Ivane Dimić, Marija Nenezić „Priče s Marsa“ Srđana V. Tešina, Božović dodaje izabrane pesme Novice Tadića u knjizi „Lutajući oganj“, Vladislava Gordić Petković „Komo“ Srđana Valjarevića i „Kintsugi tijela“ Senke Marić, dok su u Kukićevom izboru i „Nišči“ Vidosava Stevanovića i „Vrata od utrobe“ Mirka Kovača. Jerkov, između ostalog, ističe i dramu „Nebeski odred“ Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, kao i „Peščanik“ Danila Kiša, dok predlaže i da se razmisli o tome gde bi bilo mesto romanima „Sabo je stao“ Ota Horvata, „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića i „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića.

Pored toga, na Kukićevoj „proširenoj“ listi je, među domaćim autorima, takođe Đorđe Lebović, sa romanom „Semper idem“, a tu su i Miodrag Bulatović („Crveni petao leti prema nebu“), Živojin Pavlović („Zadah tela“), Filip David („Zapisi o stvarnom i nestvarnom“), Milovana Danojlića („Godine prolaze kroz avliju“), Vojislav V. Jovanović („Dajmonion“) i Dragan Velikić („Atragan“).

Strani autori

Među predlozima je bilo i dela stranih autora. Kukić je predložio „Putovanje nakraj noći“ Luja Ferdinanda Selina i „O junacima i grobovima“ Ernesta Sabata, a Vladislava Gordić Petković „Putnik i mesečina“ Antala Serba, roman otkriven u novom milenijumu, više od pola veka nakon smrti autora, kao i „Zaveru budala“ Džona Kenedija Tula i „Pesmu noći“ savremenog nigerijskog pisca Krisa Abanija.