Serijal Nova: Koji savremeni pisci treba da uđu u lektiru

Obavezna lektira u školama povremeno je predmet velikih sporova, bilo da se neke od knjiga brišu sa spiska, bilo da se neke dodaju sa obrazloženjem da milenijalce treba privoleti čitanju makar popularnim naslovima, čak iako, prema oceni teoretičara književnosti, oni ne nose veliku vrednost. Neki, pak, smatraju da je spisak preobiman, a neki da je zastareo. Pitali smo, stoga, vodeće književne kritičare kod nas koje knjige savremenih autora bi trebalo da se nađu u obaveznoj lektiri. Po pet naslova predložili su Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Aleksandar Jerkov, Marija Nenezić, Branko Kukić i Gojko Božović i njih ćemo predstavljati u narednim danima.

Pisac, književni kritičar i profesor književnosti na Filološkom fakultetu Mihajlo Pantić dao je najpre nekoliko uvodnih napomena.- Program je dobro i uravnoteženo komponovan, sa uspešno uspostavljenim odnosom književnosti starijih i novijih vremena. S tim što je, nesaglasno broju časova jezika i književnosti, preobiman. Naravno, ima i nekoliko „progoretina”, kako bi to svojevremeno rekla Isidora Sekulić, a ima i nekoliko anahronih tekstova koji nemaju dovoljnu meru referentnosti da bih ih srednjoškolci mogli na optimalan način razumeti i analizirati. Ponoviću već odavno usaglašen stav naše struke da u svim školama treba povećati broj časova nastave srpskog jezika i srpske i svetske književnosti, a u svim gimnazijama, a ne samo u filološkim, razdvojiti nastavu jezika i književnosti. Time bi se ostavila mogućnost, do sada realizovana tek u naznakama, da se poneki čas iz književnosti posveti i vrednom delu iz aktuelne produkcije, da se, na primer, prodiskutuju dobitnici Ninove, Andrićeve ili neke značajnije pesničke nagrade. Na pitanje zbog čega je srazmerno mali broj dela savremenih pisaca u lektiri treba reći da je program, po prirodi stvari, sačinjen tako da mlade ljude upozna sa najznačajnijim delima dalje ili bliži prošlosti, kako bih pripremio za razumevanje savremene književnosti. Ili drukčije, ilustrativno rečeno: ne možete čitati savremene pisce a da pre toga niste pročitali ključna, klasična dela srpske i svetske književnosti - ističe Pantić.

PREDLOZI MIHAJLA PANTIĆA

1. Ljubomir Simović - "Putujuće pozorište Šopalović"

"Putujuće pozorište Šopalović" jedna je od najznačajnijih srpskih drama, uključujući i tradiciju i savremenost, potvrđena u bezbrojnim izvođenjima na našim i evropskim scenama. Drama je, inače, dobro zastupljena u programu, ali bi se tim komadom ukazalo da i u našim danima postoje dela klasične vrednosti. (Takođe bih, pre inače sjajnog "Balkanskog špijuna" Dušana Kovačevića, radije uvrstio njegov klasični komad "Sveti Georgije ubiva aždahu", jer je satira dobro predstavljena delima Sterije i Nušića, ali tragedije i groteske ima znatno manje.)2. David Albahari - "Mamac"

Sjajan kratki roman koji vrlo uspelim, nelinearnim, postrealističkim načinom pripovedanja tematizuje svu turbulentnost novije istorije ovih prostora, a viđene iz perspektive sudbine jednog lika, pripovedačeve majke.3. Radoslav Petković - "Sudbina i komentari"

Dovoljno je reći da je to jedan od najboljih srpskih romana iz poslednjih decenija. Kompleksno, ali ujedno i vrlo pitko štivo, koje kombinuje romansu, dalju i bližu istoriju, odnosno likove iz različitih vremena kojima ista ta istorija radi šta ona, a ne šta oni hoće.4. Ivana Dimić - "Arzamas"

Pitka, vrlo duhovito ispripovedana priča o kompleksnosti odnosa sa roditeljima koji su svojstveni svakom čoveku. Pritom i karakteristična po mešanju žanrova (kratke priče i drame čiji ukrštaj daje roman), a što je izraženo svojstvo savremene književnosti.5. Jelena Lengold - "Vašarski mađioničar"

Izvrsna knjiga kratkih priča, takođe nedovoljno zastupljenih u programu (za "Tihi Don" potrebna vam je, na primer, nedelja dana čitanja, a učinci toga čitanja nisu ekvivalentni uloženom vremenu.) "Vašarski mađioničar" može biti blizak ljudima svih uzrasta i nivoa obrazovanja jer se u njemu pripoveda o čovekovom univerzalnom svojstvu, sklonosti ka neprestanom preispitivanju. Čovek i inače ne radi ništa osim što stalno preispituje i svoje postupke i svoje odnose sa drugim ljudima, društvom, sredinom, profesijom, politikom, istorijom, verom...