Radio je u sobi koja je ličila na zatvorsku ćeliju: Branko Vučićević, tihi čovek srpske kulture

Komunizam me nije sprečio da uradim bilo šta u životu. Ako to nisam uradio, to je samo zasluga moje nesposbnosti, a ne komunizma – rekao je jednom prilikom Branko Vučićević.Ko je Branko Vučićević, čovek koga biste, da ga prvi put vidite najduže pamtili, baš kao i ja od kasnih šezdesetih, iz Ulice Prvog maja, danas Resavske. Tada je svraćao do Ratka Ilića, televizijskog reditelja i zeta ambasadora i direktora “Politike” Danila Purića?SA KNJIGOM I BEZ NJEBranko Vučićević jedan je od najosobenijih stvaralačkih ličnosti srpske i jugoslovenske kulture u drugoj polovini dvadesetog veka. Ko-scenarista, filmski i likovni kritičar, dizajner, sjajan prevodilac, dugujemo mu, između ostalog, sjajan prevod “Lolite” Vladimira Nabokova – pojašnjava filmski kritičar Miroljub Stojanović.Sami naslovi prevedenih knjiga ukazuju na mnogostruko interesovanje, radoznale i svestrane ličnosti. Od, dugo je pamtim, Bilingtonove “Ikone i sekire” do “Naučne teorije kulture“ Malinovskog, “Staklenog zvona“ Silvije Plat ili Vonegatove “Klanice pet”, objavljene u ediciji FEST – romani. Tu je i “Istorija kineske filozofije” kao i “Novi doživljaji Toma Sojera”, ali i “Zen-budizam i psihoanaliza, uz druge, brojne prevode knjiga o filmu.

Tolike knjige prevedene i pročitane a bez njih u stanu. Prilikom snimanja jedne televizijske emisije Dragan Babić je uočio da u Vučićevićevom stanu nije bilo nijedne knjige. Samo rečnici. Želimir Žilnik je to objasnio činjenicom da je Vučićević knjige delio prjateljima. “Kaže, ja sam ovu pročitao, evo da ti dam. I ne moraš da vratiš",  sećao se Žilnik.Izmedju dve, nalik na molerske, kozje noge nalazila se daska. Na njoj pisaća mašina, iza rečnici a na belim zidovima sličice rajsnadlama pribodene, koje su ga u tom momentu zanimale i inspirisale. Tu odmah je i niski asketski krevet, jogi takoreći uz zid.“To je gotovo bilo kao zatvorska ćelija. Tu pored je naravno i jedna maca uz njega. To je bio njegov ambijent za stvaranje”,  opisivao je Karpo Aćimović Godina “sobu s pogledom” scenariste tri njegova filma: “Splav meduze”, “Veštački raj”, “Benjamin u Moskvi”.Sećajući se svojih filmskih početaka Vučićević navodi da je u jednom trenutku skupio hrabrost i počeo da se bavi onim što je u to vreme možda najviše voleo, a to je bilo film. Najpre je bio asistent Dušanu Makavejevu na dva filma - “Nevinost bez zaštitete i “Ljubavni slučaja službenice PTT” - “a onda sam raširio krila i napisao nekoliko scenarija”.

SA MAKOM U PENTHAUSU"Makavejev me je neke ’76 poveo u Ameriku “kao svoju pratilju", kaže Vučićević. Živeli su vrlo otmeno. Penthaus na Park Aveniji nekog bogatog Srbina. Imao je mnogo soba i televizor u kuhinji.“Radio sam nešto i odjednom čuo da Makavejev viče kao da mu je neko zabio nož u leđa. Odem da vidim a on mi pokazuje na ekran: Pogledaj 'Rani radovi' (film Želimira Žilnika po scenariju Vučićevića, u kome je on bio i asistent reditelja). Za tih deset dana ne znam koliko američkih TV stanica prikazivani su 'Rani radovi'."Vučićević je bio čovek velikog eruditskog polja, bez kojeg je razdoblje "novog" filma nezamislivo. Bliski saradnik Dušana Makavejeva, Bata Čengića, Želimira Žilnika, Karpa Godine. Vučićević je bio kreativna motorika svih avangadrnih stremljenja srpskog filma, i jedan od najzaslužnijih što je srpski film imao tako zapaženo mesto u bujanju evropskih i svetskih filmskih pokreta šezdesetih i sedamdesetih godina - objašnjava Miroljub Stojanović, urednik Izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je objavio Sabrana Vučićevićeva dela u pet knjiga.Među njima i prepiska sa Borom Ćosićem, Dušanom Makavejevom, Dejanom Kršićem, Dušanom Otaševićem, Franosa Trifoom… Poznati francuski reditelj, scenarist glumac davne 1958. godine prenosi uverenje da filmski stvaralac samo između svoje dvanaeste i dvadeset i pete može da pruži ono što je najčistije u njemu. Trifo je “prestario”. Tada je već imao 26 godina da bi 1959. debitovao sa “400 udaraca “.BEZ MUVANJA I PREVARESvakom pametnom čoveku delovao je kao čovek sigurnih kriterijuma, sigurnog ukusa. Apsolutno lišen bilo kakvih kompromiisa, muvanja, prevare, koji ono što kaže i predloži definitivno prethodno istraženo i promišljeno. Bio je interesantan miks s jedne strane inovatora i anarhističkog duha a sa druge nekog švajcarskog sata koji je uspevao da sve stavi između korica, smatra Želimir Žilnik. Za Karpa Aćimovića Godinu Vučićević je bio čovek na koga si mogao da se osloniš: “Prvi je ustao i uz sve što je uradio, zadnja kontrola je uvek bila njegova. Da li je šminka u redu, da li je kostim u redu…"Najviše mu je kod Srba, kako sam negde pročitao, smetalo što se “stalno prave blesavi” premda je i on katkad pokazivao izvesne znake, mahom pravdajući ih “vlastitom zaboravnošću” i “lošim pamćenjem”. Pa i onim, da recimo nije mogao da se seti da li je 3. maja ’68 pored njega zaista stajao Žika Pavlović, što Pavlović na više mesta navodi u “Ispljuvku punom krvi”. Rečeni dvojac Tomislav Peternek “overio” je fotoaparatom na “licu mesta”, tokom studentskog protesta. Ali, Vučićević nije zaboravio da je zajedno sa Bogdanom Tirnanićem bio snimatelj zvuka “Lipanjskih gibanja”, Žilnikovog dokumentarnog filma.Duhovit, neretko sklon autoironiji kaže: “Čak i ja, taj povremeni marginalni radnik u kinematografiji doživeo sam da mi neko piše. 'Hajde bre izbaci nešto iz fioke' - a ja moram da objašnjavam da nemam fioku. A i kada bi je imao, takođe nema ništa u njoj. Nema fioke, ali ipak stoji. Odnesem u televiziju (Beograd). Hajde da uradi neko, ako hoćete. Neka to rade ona dvojica Bucko (Boris Miljković) i Tucko (Branimir Dimitrijević) i tako je stvar krenula",  piše Vučićević.

Bio je to scenarijo ”Šumanović - komedija umetnika“, između kozjih nogu, jedna od 20 najboljih drama TV Beograd kao i jedan od najuspelijih eksperimenata Dramskog programa iste televizije.Branko Vučićević je preminuo 2016. u 82. godinu u gradu u kome je rođen - Beogradu. Nije jedini oslonac srpske kulture iz tog neupadljivog reda tihih, kreativnih, svestranih i neumornih.Za Miroljuba Stojanovića Žika Bogdanović je bio jedan od takvih renesansnih ličnosti. “Bio je i ostao jedan od najbriljantnijih filmskih kritičara koje smo ikada imali, čovek ogromnog obrazovanja, neponovljive kreativne energije. Kompetentan podjednako za džez i strip, pisac potcenjenih romana, čovek koji je vredno radio od jutra do mraka, do poslednjeg dana svog života. Srpska kultura mu se nikada nije odužila za ono za šta bi ga u svetu veličali kao nacionalni ponos”.Bonus video: Bura na filmskoj sceni: Zašto su odbačeni filmovi eminentnih reditelja?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=buranafilmskojscenizatosuodbaenifilmovieminentnihreditelja-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2785823"]